Možda je nekom čudovište, ali meni je moja Blanš baš simpatičan lik, rekao je u jednom davnašnjem razgovoru za "Njujork tajms" američki dramski pisac Tenesi Vilijams.
Naravno, govorio je o jednoj od najupečatljivih junakinja iz svog literarnog opusa – Blanš Diboa koju je „izmislio“ za potrebe komada „Tramvaj zvani želja“. Čudovišna priroda iste te Blanš, uloge koju bi svaka glumica samo mogla da poželi, jednu je maltene izludela. Bila je to Vivijen Li koja ju je igrala dva puta – jednom u pozorištu, a potom i u čuvenom filmu Elije Kazana.
– Dovela me je do ludila – kazala je Vivijen Li, koja je bila odlučna da na londonsku teatarsku scenu donese ovu južnjačku lepoticu, damu „na zalasku“ koja sama sebe obmanjuje verujući da je okej. Ulogu joj je ponudio njen suprug, slavni britanski glumac i reditelj Lorens Olivije 1949. godine. Ali, nije bio svestan reperkusija. Lijeva već tada počinje da pokazuje znake bipolarnog poremećaja koji će joj biti dijagnostikovan znatno kasnije. Ali, toliko se uživela u ulogu da je usred noći lutala londonskim ulicama pričajući s prostitutkama pokušavajući da pronađe vezu između „prodavačica ljubavi“ i „patetičnog promiskuiteta“ same Blanš Diboa.
Nije samo Lijeva osetila svu teškoću ove uloge. Kada je Džilijan Anderson u teatru Jang Vik tumačila ovu rolu 2014. godine istakla je, podseća britanski dnevnik „Indipendent„, da se „osećala kao da joj se ljušti sloj po sloj sopstvene kože“ ili da je toliko morala da se „uživi u to specifično mentalno stanje da joj se činilo da je izgubila dodir s realnošću“.
Izgubivši pod misterioznim okolnostima svoj dom u Misisipiju Blanš Diboa, učiteljica u godinama, dolazi u Nju Orleans kod svoje sestre Stele Kovalski, koja živi u jadničarskom stanu u oronuloj gradskoj četvrti sa svojim suprugom, istovremeno brutalnim ali i harizmatičnim Stenlijem Kovalskim. A trudna je Stela… I došavši odmah kreću varnice na relaciji Blanš-Stenli koje bivaju sve gore i gore kako odmiče komad. Stela je na razmeđi između sestre i supruga, a jedina svetla tačka za izmučenu i mentalno nestabilnu Blanš jeste jedini Stenlijev „normalan“ drug – Mič.
Ali, nije „Tramvaj“ samo Blanšina priča. Naprotiv. To je trougao kompleksnih ličnosti čija nemogućnost da budu iskreni jedno prema drugima nosi sa sobom tragične posledice.
Premijera „Tramvaja zvanog želja“ održana je decembra 1947. na Brodveju. I 75 godina kasnije „Tramvaj“ je i te kako živ! U proteklim decenijama „Tramvaj“ je privukao neka od najvećih imena glume, postavši pravi teatarsko-filmski fenomen. Od Glen Klouz, preko Kejt Blančet, Aleka Boldvina, Rejčel Vajs, oskarovke Fransis Mekdormand koja je čak dva puta igrala u „Tramvaju“ – prvi put je 1988. tumačila Stelu, da bi deceniju kasnije zaigrala i Blanš. Na filmu ju je, pored Vivijan Li, igrala i Džesika Lang.
Ali, kada je premijerno izveden na Brodveju 1947. godine u teatru Etel Barimor i režiji Elija Kazana jedan glumac je promenio sve. Bio je to Marlon Brando. Kada je odgledao predstavu pisac Artur Miler naveo je da je Brandov Stenli „raspomamljeni tigar, seksualni terorista, zver koja donosi istinu“. Gor Vidal otišao je korak dalje napisavši da je „Stenli promenio koncept seksualnosti u Americi“, dodavši:
– Pre Stenlija, nijedan muškarac u dramskim komadima nije se mogao nazati erotičnim.
U legendu je odavno ušla audicija Marlona Branda. Želeći tada pozorišnog glumca u usponu, koji je završio glumu u studiju Lija Strazberga, za ulogu Stenlija Elija Kazan je dao Brandu 20 dolara da otputuje do doma Tenesija Vilijamsa na audiciju. Umesto da novac potroši na prevoz, Brando ga je zadržao i odlučio se da stopira. Ali, tako je dobro stopirao da je zakasnio čitavih nedelju dana na audiciju. Uprkos neoprostivom kašnjenju, opet je kupio sve. Tenesi Vilijams sedeo je s društvom, ali osigurač u toaletu je pregoreo i odvalila se WC šolja. I niko od silnih umetnika, kao ni sam pisac, nije umeo da to popravi. I uleće, kako je zapisao Ajzak Batler u knjizi „Metod“, Brando popravlja osigurač, kao i toaletnu dasku. Nije ih mladi glumac samo zadivio svojim „majstorskim sposobnostima“, već i svojim više nego privlačnim izgledom, ali i talentom. I dobio je ulogu Stenlija Kovalskog.
Ali, kad su počele probe Kazan se susreo s velikim problemima. Blanš je igrala Džesika Tendi, koja će dobiti Toni nagradu za ovu ulogu, i nikako joj nije odgovarala Brandova glumačka priroda. Jer, Marlon se oslanjao na instinkt, improvizacije, bio je nepredvidiv i ostatak ekipe (činili su je Kim Hanter kao Stela i Karl Malden kao Mič), kako legenda kaže, potpuno je izluđivao. Tendijeva ga je, navodno, u jednom trenu nazvala „psihotičnim kopiletom“.
Ali, upravo ta njegova nepredvidivost, čak divljaštvo bili su idealni za ulogu Stenlija.
Vilijamsa su, kako je davno svedočio reditelj Elija Kazan, privlačile osobe kakav je bio njegov Stenli:
– Svi Stenliji ovoga sveta, radnici, moreplovci, bili su za njega sinonim opasnosti, i otuda privlačnost…
U to doba, nije zgoreg podsetiti Tenesi Vilijams, inače gej, bio je u burnoj vezi s Pančom Rodrigezom Gonzalesom, Meksikancem, radnikom u jednom hotelu kojem nisu bili strani divljački ispadi kad previše popije. A pio je onoliko…
Pišući ovaj komad, a naročito replike Blanš, Vilijams je imao na umu i problematično detinjstvo i svoju sestru i majku. Sestra Rouz je većinu života provela u psihijatrijskim ustanovama zbog šizofrenije, a majka Edna je čak odobrila i lobotomiju sopstvenog deteta…
Kada je Džesika Tendi zaigrala Blanš na Brodveju „Njujork tajms“ je njenu izvedbu nazvao „nemoguće istinskom“. I publika ih je sve prigrlila. Na premijeri pre sedam i po decenija glumci su dočekani sa gotovo desetominutnim stajaćim ovacijama, a komad se igrao čak 855 puta. I čitav svet je uvideo magnetizam „Tramvaja“. Usledile su postavke komada već 1948. godine u Brazilu, na Kubi, u Meksiku. U Rimu je Vilijamsovo delo režirao Lukino Viskonti, u Geteborgu Ingmar Bergman, u Parizu Žan Kokto, a u Londonu Lorens Olivije.
I onda se „Tramvaj“ preselio na veliko platno. Kazan, koji je režirao brodvejsku hit predstavu, rešio je da 1951. godine snimi i film. Gotovo sve glumce iz pozorišnog komada uvrstio je i u filmsku postavku, izuzimajući Blanš. Hteo je opet Džesiku Tendi, ali glavešine studija „Vorner braders“ nisu to odobrile. Želele su da u toj roli vide Vivijen Li, koja je desetak godina ranije ovenčana Oskarom za glavnu žensku ulogu u klasiku „Prohujalo s vihorom“. Nije to jedina stvar oko koje se Kazan sporio sa čelnicima studija, koji nikako na velikom platnu nisu hteli da vide scenu kako Stenli siluje Blanš. Stiglo se do kompromisa, a glasio je da će Stenli, bar, biti kažnjen za svoja nepočinstva. Iako u Vilijamsovom komadu Stenli i Stela, posle svega, ostaju zajedno, u filmu ga supruga ostavlja…
I film je postigao ogroman uspeh. Imao je čak 12 nominacija za Oskara, a dobio je četiri, između ostalog Vivijen Li dobila je statuetu Američke akademije za najbolju glumicu, a stigla su priznanja i za epizodne role. Iako je Brando ostao bez Oskara za najbolju mušku ulogu, s obzirom da je otišao Hemfriju Bogartu, tada je zacementiran njegov, ali i status „Tramvaja“ u kulturi.
„Tramvaj“ je poslužio i kao inspiracija za operu koju je potpisao Andre Previn, kao i nekoliko baleta. Teško da će bilo gde na svetu proteći neka pozorišna sezona a da se na repertoaru ne nađe komad Tenesija Vilijamsa. I dok je pre neki dan u londonskom teatru Almeida premijerno izvedena još jedna postavka „Tramvaja“ nije zgoreg podsetiti da je prisutan i na našim scenama. Trenutno je na repertoaru Narodnog pozorišta Sombor u inscenaciji Juga Đorđevića, kao i Beogradskog dramskog pozorišta u režiji Lenke Udovički, a Blanš igra Branka Katić. A jedna od najdugovečnijih predstava na ovdašnjem tlu bila je „Tramvaj zvani želja“ koju je na scenu Jugoslovenskog dramskog pozorišta postavio 1973. godine Zlatan Dorić, uz izvrsnu glumačku ekipu koju su činili Radmila Andrić, Mirjana Vukojčić, Mihailo Janketić i Miodrag Radovanović.
Iako je nastao pre 75 godina „Tramvaj“ je i danas tako aktuelan jer takve ličnosti koje je izmaštao Vilijams, tako komplikovane i kontradiktorne tu su i sada. Komad otvara i neka ključna pitanja s kojima se suočava svako živo biće – seks, klasa, moć, nasilje, potiskivanje požuda, želja… Privlačenje suprotnosti.
Blanš je istovremeno luda, ali i neko nad kojim ćete se sažaliti, Stenli je u isti mah tako privlačan, i odvratan, a Stela na čas tako snažna, a onda tako slaba. I sve to što je ispisao Vilijams ovaj komad čini istinskom tragedijom.
– Neko je jednom definisao tragediju kao trenutak kada su obe strane u pravu. I mislim da je to sasvim tačno kad je ovaj komad u pitanju. Vilijams je tako dobro razumeo ljude, koliko je čovek s*eban, koliko može da bude čudovište, a opet ranjiv, drzak, idiotski, sladak, da je to zapanjujuće – govorila je britanska glumica Rejčel Vajs kada je igrala Blanš 2009. godine u londonskom pozorištu Donmar.
A i sam autor Tenesi Vilijams lepo je napisao Eliji Kazanu pre nego što će poduhvatiti režije komada pre 75 godina:
– Ne postoje dobri ili loši ljudi. Neki su malo bolji ili malo lošiji, ali ono što je karakteristično jeste da uglavnom nailaze na nerazumevanje. Slepi su svi na ono što se događa u srcu…
Bonus video: Karl Malden
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar