0
Pretvorio sam se u hlorofil. Ne postoji moja privatnost, moji brkovi, profil, sve je to šiblje, samo liske. Ni sam više ne prepoznajem osobe bliske... Čekam, a ne znam koga čekam, opštim samo sa svojim krajem… Zacerekam se što još trajem...Ćutim, moglo je gore…
Ovim stihovima Ljubivoje Ršumović na najbolji način predstavio je knjigu posvećenu njemu samom. A zove se „Pomozi mi kazati – Ljubivoje Ršumović, njim samim“. Knjigu je objavila Biblioteka grada Beograda, u renomiranoj „Biblioteci Vrhovi“, krajem 2024, povodom 80. Ršumovog rođendana. Ova edicija započeta je pre tačno 15 godina knjigom posvećenom Dragoslavu Mihailoviću.
Knjiga čitaocima donosi odabrane intervjue, njih 24 koje je Ršumović davao proteklih pedesetak godina, od 1972. do prošle, uz kratak izbor iz piščeve poezije i proze, kao i bogat foto-album, a priredio ju je i uredio pisac i univerzitetski profesor Mihajlo Pantić.
Direktorka Biblioteke grada Beograda Jasmina Ninkov podsetila je na promociji knjige u ovoj instituciji da je ovo petnaesta godina kako ova vredna edicija opstaje:
– Moram da se zahvalim profesoru Pantiću na saradnji, jer smo iz godine u godine osvetljavali vrhove naše književnosti. Ova biblioteka je za mene biser, i radujemo se svakoj novoj knjizi. A svako bi se ponosio pesnikom i književnikom Ljubivojem Ršumovićem – kazala je Ninkov pozvavši sve da čitaju ovu knjigu jer na najbolji mogući način pokazuje njegovo stvaralaštvo i razmišljanje o njegovom opusu. To je, ocenila je, „Ršumović sam“.
Priređivač i urednik Mihajlo Pantić istakao je kako je radostan, jer sedi pored najznačajnijeg savremenog srpskog pesnika za mlade.
– Druga radost je što govorimo pod ovim krovom, a to jeste krov srpske književnosti. Poezija zakrovljuje prelepu tradiciju srpske poezije za mlade. Učinili bismo greh ukoliko bismo, previše naglašavajući sintagmu pesnik za mlade, u stranu pomerili ono u čemu je Ršum dragocen i važan na svaki način. Kad sam upotrebio nadimak umesto imena pesnika, rekao sam nešto esencijalno. Srpska kultura ima potrebu da se familijarizuje s najznačajnijim piscima. Kad kažete Vuk – rekli ste sve. Kad kažete Desanka – nema potrebe za prezimenom. A kad kažete Rastko ista je priča, mada imamo dvojicu, onog na početku, i onog koji je vrh modernističke književnosti – podsetio je Pantić, izrazivši i radost što je pred sobom ugledao punu salu Biblioteke grada Beograda.
– Kada sam ušao u ovu salu u koju ulazim 50 odina i video broj ljudi – sebi sam rekao – izgleda da smo uradili nešto dobro. U stvari, da je dobro, to znamo, a koliko je značajno, to ćete vi da odlučite – poručio je Pantić.
Prisetio se i kad ga je pre 15 godina Jasmina Ninkov pozvala da osmisle nešto novo u tom „hramu knjige“ što jeste Biblioteka grada Beograda, došao je na ideju da urade neku vrstu antologije srpske književnosti, preseka…
– Jedini kriterijum je bio da su pisci na ovaj ili onaj način povezani s Beogradom. Ljubivoje jeste neraskidivo povezan sa svojim, užičkim krajem ali u njegovom delu postoji nešto što je povezano s duhom Beograda. Kad sam ga pozvao, rekao mi je kako ima jednu knjigu s kojom ne znam šta bi mogao da uradim, intervjua rađenih s njim. Odmah sam mu rekao da je to odlična ideja. To jeste čest žanr, ali obično takve knjige prave novinari. I dobili smo od Ršuma respektabilan broj intervjua. I rad je bio lak jer se uživalo, a opet nimalo lak jer smo morali da pravimo strožiju selekciju. Dobili smo rezultat kojem se nismo nadali – suštinu onoga što čini pojavu tako osobenom, neponovljivom, dakle specifičnu autobiografiju Ljubivoja Ršumovića. Nismo krenuli u tom smeru, ali se ta građevina, kroz razgovor po razgovor, priče o životu, fazama, na kraju sama od sebe zaokružila u bogatu životnu retrospektivu. Siguran sam da Ršumu to nije bilo na pameti. Ali, siguran sam da će se čitati bez daha ova knjiga. Imaćete utisak da vi razgovarate s pesnikom, a ne novinari – ukazao je Mihajlo Pantić.
A sam Ljubovoje Ršumović skroman je bio naglasivši kako se „uplašio kad je dobio poziv profesora Pantića da se jedna ovakva knjiga uradi“:
– Bio sam zatečen, jer sam i sam počeo kao novinar. Postoji mišljenje da onaj ko je novinar, čak dobar novinar, taj nije za literaturu, nije dobar pisac. Naravno, provalio sam, što bi rekla deca, da je ova edicija koja se zove „Vrhovi“ u stvari i zahteva vrhunsko majstorstvo onoga o kojem se radi nego i onih koji rade o tom nekome. A onda sam se setio i Majakovskog iz mog detinjstva. Pročitao sam da je rekao kako ako pesma nije i korisna ne može se nazvati poezijom. A pošto sam ja pomalo inadžija, nije mi se to dopalo – setio se, uz opasku da tad još nije bio pesnik, međutim već je izdavao svoj list „Džudžo“ u Užičkoj gimnaziji. I počeo sam da sarađujem u „Užičkim vestima“ izveštavajući s radnih akcija…
– Ali, čitajući tuđe knjige nekako sam formirao svoje mišljenje. Mislim da Majakovski nije bio u pravu. Ko je onda bio? Onaj ko je rekao: „Ja dolazim iz detinjstva – tamo je moj zavičaj“. Antoan de Sent Egziperi. Imao sam sreću da knjigu „Mali princ“ dosta rano pročitam i usvojim na neki način kao svoju.
Ršumović je podelio s prisutnima i kako stalno nešto piše. Možda se to, kako je sugerisao, ne može nazvati nečim novim:
– To su ideje, svakodnevne doskočice, rime koje su sirove i surove. Svaki dan ja napišem ponešto. Srbi, naravno, kad kažete – ponešto podrazumevaju jednu bezobraznu stvar, ali to bukvalno jeste ponešto. I nekad od toga ispadne odlična pesma, a ponekad to bude nešto što sam čuo kolokvijalno. I rođenjem i poreklom okrenut sam, na neki način, kolokvijalnom, seoskom govoru. Pa otuda naslov „Ma šta mi reče“, tako je nastala pesma „Doktor Mačak (Miš je dobio grip)“.
Prisetio se književnik još jedne anegdote, koju je pretvorio u stihove:
– Na jednom sastanku u Televiziji Beograd jedan kolega svaki čas diže ruku i počinje izlaganje rečima: „Sa moje tačke gledišta“. I 12 puta u toku sastanka je rekao to isto. I pošto sam uvek nosio blokče, na kraju sam zapisao: „Sa moje tačke gledišta – nije ti ništa“. Odmah sam rimovao. To mi je ostalo iz detinjstva. Posle pola godine naiđem ja na taj zapis u blokčetu. I mislim: Ko bi mogao da kaže nekome – Sa ove tačke gledišta nije ti ništa. Da li to može vuk. A onda shvatim da ne može jer Andrić ima vuka i Asku. Došao sam tako do najbanalnijeg – mačka i miš su nepopravljivi neprijatelji. I tri godine sam pisao tu malu pesmicu, ali sam je napisao – nasmejao je sve Ršum.
Objasnio je kako je polako gradio svoj stil pisanja, a da je Majakovski ostao potpuno u zapećku.
– Naučio sam sebe da ono što pišem pogledam tek posle mesec-dva. Odmah odbacujem ono što prepoznam, što mi liči na nešto što sam već uradio. Ostavljam to i prebacujem se na ono što je potpuno novo. To mi je pomoglo da ne lutam, ne bazam tražeći i dorađujući. To je mala veština koja mi je pomagala i još mi, bogu hvala, pomaže. Ne izdaje me plajvaz – kazao je na kraju Ljubivoje Ršumović.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
