Ratko Božović Foto:Vesna Lalić/Nova.rs

A, ko ovde bilo šta zna? "Rekla-kazala" je u stvari najveća istina u našem društvu. Strašno svi grešimo što pokušavamo da uozbiljimo stvari. Jer, sprdnju treba dočekati sprdnjom. Nema drugog odgovora. Da o budali pričate kao o mudracu je sasvim glupo, i potpuni promašaj u metodologiji pristupa, govorio je Ratko Božović za Nova.rs.

Profesor, koji je predavao Teoriju kulture, Sociologiju kulture, Kulturnu politiku, Javno mnjenje na FPN-u, ali i Sociologiju umetnosti na Fakultetu dramskih umetnosti i Fakultetu likovnih umetnosti, kao i na drugim fakultetima u bivšoj nam zemlji, a potpisao je više od 200 naučnih i stručnih radova i bio urednik edicije „Kultura i društvo“ izdavačkog preduzeća „Vuk Karadžić“, preminuo je danas u 89. godini. Sociolog, književnik i dugogodišnji profesor Fakulteta političkih nauka i šef katedre za Novinarstvo i komunikologiju često je pričao za Kulturnu rubriku portala Nova.rs.

Kada je pre koju godinu iznikao spomenik Stefanu Nemanji na Savskom trgu, duhovito je komentarisao:

– Pošto nas je Rukavišnjikov usrećio sa ovim spomenikom Stefanu Nemanji, našu sreću nikako ne treba zaustavljati. Treba ta sreća da se nastavi dalje… I u vremenu i u prostoru. Ovaj prostor kod bivše Železničke stanice smo baš fino osmislili, pa sad treba da napravimo i dodatak tome. Znate, kad nešto počne dobro, to dobro ne treba nikako zaustaviti. Ništa što je napravljeno nije nimalo sporno, niti u jednoj dimenziji spornosti, pa zašto onda ne dati još jednu šansu čoveku? Naročito čoveku koji je deo te preovlađujuće varijante naše velike ljubavi koju gajimo prema Rusiji. Ta pojedinačna ljubav stvara i kolektivni zanos, I sve je to baš fino povezano. Ovde je politika uredila sve što se tiče kulture tako da je to apsolutni nered!

Kad glumac ode u politiku s konja prelazi na magarca

Jednom prilikom osvrnuo se i na angažman glumaca u političkim vodama, napominjući da ne treba nijednu profesiju onemogućiti da se bavi politikom, pa tako nije u redu ni isključivati glumce iz političkog života, posebno ako imaju čulo za taj prostor političkog života, ako imaju ideju, jasnu ideologiju.

– Ali je pitanje kako opstati u toj razlici, a ne ugroziti svoj identitet. A treba imati na umu da je pozorište nešto drugo, da je ono u kontinuitetu na strani vrednosti. Glumac u politici ne može, zbog svoje profesije, igrati nevinašce, da tako kažemo, mora se presvući u novu odoru. A pitanje je da li u toj odori uopšte može slobodno da misli kao u umetnosti. On mora da se adaptira i postane nešto drugo u odnosu na ono što je bio u pozorištu – objašnjavao je Božović.

Ratko Božović Foto:Vesna Lalić/Nova.rs

Na angažman glumaca u politici gledao je i kao na antropološki zanimljivo pitanje.

– Politika dolazi iz domena Tanatosa, poništavanja drugog, a samo glumište pripada domenu Erosa, života i vrednosti sasvim suprotnih Tanatosu. Antropološki je zanimljivo pitanje kad neko iz domena Erosa uskoči u domen Tanatosa, da li je to onda u pitanju borac ili ranjenik. A glumci u politiku ulaze sa nečim pesničkim. Umetnost i politika su različite oblasti u kojima se čovek potvrđuje, sa jedne strane je pozorište, a sa druge je surova scena kao što je političko polje… Ako je glumac potvrđen u svojoj profesiji, u tom slučaju on iz pozorišta, sa konja, prelazi u politički život, na magarca – zaključuje Božović.

Poslednji put Ratko Božović govorio je za Kulturnu rubriku portala Nova.rs nakon tragedija koje su zadesile Srbiju početkom maja meseca, pokušavajući da objasni da su one posledica onoga što nam se u javnm polju nameće.

– Kultura je polje u kojem se zauzima stav i zahvaljujući kojoj se uspostavljaju vrednosti, a tu imamo veliki problem. Kultura je temeljni preduslov za modernizaciju i suštinske promene društva, a to se ovde nije dogodilo. Kulturi nije obezbeđen adekvatan materijalni status. Samo kad znate koliko se iz budžeta odvaja za kulturu – manje od jedan odsto – onda sve postaje jasno i znate kako se kultura zvanično tretira. Estrada je dominantna i agresivna toliko da su vrednosti kulture gurnute na marginu. Stvaraoci kulture prepušteni su entuzijazmu i svojoj ljubavi prema stvaralaštvu. Ovde imamo pomamnu i bezobzirnu estradu, u kojoj se naročito ističu rijaliti formati na televizijama s nacionalnom frekvencijom. Ta tabloidna čudovišta bez ličnog identiteta, obrazovanja, trebalo bi skloniti iz javnog polja. Umesto toga one su usred javnog polja. Tamo vlada prostaštvo, nasilje kakvo do sada nije viđeno u medijima, prisutan je pornografski duh, promiskuitet, ne zna se ko koga…

Moramo se prikloniti kulturi

Nažalost, na takve sadržaje navučen je, kako je napominjao Ratko Božović, milionski auditorijum, od kojih je većina „prilično nepismena i medijski neupućena“:

Ratko Božović Foto: Nova S

– Teško da njima može pomoći i daljinski upravljač. Vidim to kao javnu kuću bez zidova. Već je došlo do zavisnosti sveta od tih sadržaja, a pride nemaju adekvatnu alternativu. Suštinski problem jeste što je ovde najviše postradala kritika. Oni koji bi se mogli nazvati reklamnim agentima pojavili su se kao ocenjivači vrednosti. Imamo i situaciju da neke dame svaka tri dana pišu po roman… A osim nedostatka kritičke javnosti, imamo i nedostatak dijaloga. U Narodnoj skupštini postoje „specijalci“ koji se utrkuju u etiketiranju i diskvalifikaciji. A jezik kojim se služe u javnosti govori da smo daleko od mirnodopskog i normalnog jezika, od suočavanja s drugima, sa razlikama… Ovde ne postoji jezik mira i mirotvorstva, samo rata i nasilja – ukazivao je sociolog i književnik.

Sve počinje, što počesto zaboravljamo, od porodice, škole, a nažalost, čitavo javno polje u nas, smatrao je Božović, jeste u znaku pomerenosti i ekstremnog ponašanja:

– A gde god vladaju ekstremna ponašanja, imamo patologiju, ono što se može označiti kao patološko društvo. Iako neki stalno grde „zapadne vrednosti“, čini mi se da je naša sredina jama bezdanica proizvođenja nasilja. Kao da je nasilje postalo način života. Ko je ovde u političkom polju postao poznat, a da nije pritom bio nasilan na neki način prema drugima, razlikama? Sve je to baruština u kojoj nema zdravih podsticaja. Mi decu vidimo kao najveći problem, ali to nije suština, jer su imala od koga da nauče tako nešto – u porodici, društvu, medijima, na društvenim mrežama koje su nekontrolisane, avetinjske. Ovde su, već godinama to napominjem, najviše postradali porodica i obrazovanje – naglašavao je Božović.

Nije ključno pitanje šta ponuditi danas deci, već to da se, kao zajednica, „najpre moramo suočiti s istinom o našoj stvarnosti“. Ne može se pričati priča, bio je odsečan da je naša stvarnost blagotvorna i nesporna, da su institucije kako valja, da je kultura svuda prisutna…

– Nećemo valjda pričati da je topli talas Erosa prisutan, a ne užasavajući talas Tanatosa? Čudi me da psiholozi i psihijatri ne pominju to, ali sve ovo je došlo kao eho rata i zaraćenosti koji se ne završava. Oni koji su učestvovali u tim „čudima neviđenim“ sada su ti koji uspostavljaju politički život. Ovde samo postoji politika i ništa drugo, i to sporna politika da spornija ne može biti. Kad je sve politika, onda ništa nije politika, i kad je sve politika, onda tu nema kulture. Možemo nešto promeniti samo ako se suočimo sa istinom, ako prestanemo da se slažemo sa silnim lažima da je stvarnost trpi posledice koje ne možemo popraviti. Mi proizvodimo posledice koje ne možemo popraviti, koje se ne mogu transformisati u nešto normalno. A moramo se prikloniti kulturi, bez onog „ura“ i kulta – bio je zaključak Ratka Božovića.

Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?

Ostavi prvi komentar