Uloga glumaca u srpskoj demokratskoj revoluciji

Branislav Lečić bi, da je na unutarstranačkim izborima u DS-u izabran za predsednika krajem septembra, bio tek drugi glumac na čelu neke političke partije u Srbiji. Donedavno je njegov kolega Sergej Trifunović bio je na čelu Pokreta slobodnih građana. I dok je Trifunovićeva odluka da se i formalno uključi u stranački život i pre godinu i po preuzme čelo PSG za mnoge, uprkos tome što je otvoreno iznosio političke stavove, bilo iznenađenje, za Lečića se to ne bi moglo reći. On je u politiku ušao još u vreme "Plišane revolucije", posle 5. oktobra postao je ministar kulture u vladi Zorana Đinđića, da bi 2005. napustio DS i bio osnivač LDP-a, 2010. je sa pokretom "Moja Srbija" pristupio Demohrišćanskoj stranci, a 2014. vratio se u DS. Nisu, razume se, Lečić i Trifunović jedini glumci koji su se uključili u politički život.

Glumaca ima na skupštinama stranaka, pa i u Skupštini Srbije i u lokalnim parlamentima još od uvođenja višestranačja u Srbiji. Čak i nešto ranije, Vojislav Voja Brajović i Ljubiša Samardžić bili su delegati u Skupštini Srbije kada se glasalo o izmenama Ustava. "U preambulu je tada uneto da je Srbija država svih građana koji u njoj žive. Kamo sreće da su i druge republike tada tako odlučile, ne bi se dogodilo svo ono zlo", priča Brajović.- U vreme samoupravljanja moj angažman bio je usmeren ka tome da pokušamo da u kulturi postavimo sistem vrednosti. U jednom trenutku sam bio čak i kandidat za gradonačelnika. Kandidovalo me je udruženje, tadašnji soc-savez. Rekao sam tada, "ako gradonačelnik Njujorka može da bude crnac, što onda ovde gradonačelnik ne bi bio glumac". Pitao sam da li će onda u mom timu biti Vojin Dimitrijević, Slobodan Selenić, Jovan Ćirilov. Dimitrijević mi je rekao da nam oni to neće dozvoliti. A onda smo se zapitali i šta ako ipak dozvole, pa smo pravili neki program - priseća se Brajović uz osmeh, a onda sasvim ozbiljno dodaje:- Tada smo se borili da se umetnik, glumac, ne smatra za nekoga ko će "samo da priča nešto smešno".DevedeseteU osvit višestranačja, štampa je pisala i da Aleksandar Berček, posle uloge Miloša Obrenovića u seriji “Vuk Karadžić”, namerava da osnuje stranku "obrenovićevaca", ali se ovaj glumac devedesetih priklonio SPS-u, u drugoj polovini te decenije prešao je u redove Nove demokratije, a potom se sasvim povukao iz politike.Još dok je Lečić 9. marta 1991. govorio na Terazijskoj česmi, Velimir Bata Živojinović obraćao se sa govornice Skupštine Srbije, kao poslanik vladajuće Socijalističke partije Srbije, a u opoziciji je tada bila Ljiljana Lašić, članica SPO-a. Živojinović je ostao poslanik SPS-a i posle pada režima Slobodana Miloševića, sve do 2003. Godinu ranije bio je i kandidat na predsedničkim izborima, kada je osvojio 119.052 glasa (oko 3,2 odsto).https://www.youtube.com/watch?v=oM-NQ5_9Oyw&ab_channel=AbraxasPandzaNa listi SPS početkom devedesetih, kao nezavisni kandidat bio je i Mihailo Janketić, a kako priča njegov sin Marko, takođe glumac, "zbog toga se dugo kajao". Tokom devedesetih, u politici su manje ili više vidljivo bili angažovani i Desimir Stanojević u JUL-u i Milorad Mandić Manda, prvo u JUL-u, pa potom u SPS-u, te Jelica Sretenović u Socijal-demokratskom savezu.Posle 5. oktobraUoči petooktobarskih promena i nakon njih, više glumaca se angažovalo u politici. Demokrate su tada otvoreno podržavali i Branko Cvejić, Svetozar Cvetković, Predrag Ejdus, Gorica Popović, a u Skupštinu Srbije kao poslanica ušla je Neda Arnerić, kao članica DS, ali se potpuno povukla iz politike nakon atentata na Zorana Đinđića.Na izborima za republički parlament 2007. godine nosilac liste Pokreta snaga Srbije bio je Ivan Bekjarev, a na listi LDP-a bila je Olivera Ježina. Iste godine je Lidija Vukićević postala poslanica ispred SRS i tu ostala do raspuštanja republičkog parlamenta 2012. godine, nakon čega je izašla iz stranke, ali se vratila 2015. po povratku Vojislava Šešelja.Brajović: Politika ne znači "političenje"Voja Brajović se te 2007. godine prihvatio ponuđenog mesta ministra kulture.- Tada me je predsednik vlade pitao da li želim da budem ministar. Mislio sam da se šali. Pre toga sam se bavio politikom u onoj meri u kojoj se ona bavila našim životima. Ja jesam bio ministar, ali mi nije ključna bila politika. Oko mene 90 odsto ljudi nije bilo u partijama. Birao sam stručne ljude, i to je bila moja privilegija, da mogu da radim sa kim sam mislio da treba, da pokušamo da poboljšamo stvari. Za mene je to smisao angažmana umetnika. Nisam bio ni u jednoj partiji, ali to ne znači biti neopredeljen - kaže čuveni glumac.Angažman dramskih umetnika u politici ne smatra neobičnim.- Ne vidim zašto se glumac ne bi bavio sudbinom svog naroda, a mogu da se bave, recimo, lekari ili pekari, sve druge profesije. Logično je za svakoga ko misli svojom glavom da se time bavi. Umetnici to što rade baveći se svojom profesijom ne rade za sebe, nego kao umetnici žele da ih čuju. U tom smislu i umetnike zanima sudbina naroda kom pripadaju. A zašto bi u višepartijskom sistemu bio pasivan u pogledu toga kuda ide društvo? Ne vidim zašto svaki čovek koji može da bude blizak svom narodu ne bi bio aktivan. Druga je stvar "političenje", ne treba time da se bave na taj način, da prelaze tamo, pa ovamo... - priča Brajović.

Prepoznatljivost glumaca u javnom životu zbog profesije kojom se bave može da bude korisna u političkom životu, ali ona ne bi smela da se zloupotrebljava.- Može se više postići ako se u to uključe ljudi koje narod prepoznaje i veruje im, ali i oni moraju da prepoznaju viziju. Osim toga, jako je važno imati na umu i da to što govore bude na dobrobit i onih koji drugačije misle. Ne treba da dele ljude, majku od ćerke, brata od brata. Umetnici mogu da doprinesu tome da do tih deoba ne dolazi. Dušan Petričić citirao je nekog britanskog autora, čini mi se, da se ljudi dele na pametne i glupe, a glupi se dele na demokrate, fašiste, ove ili one… - ističe on.Ali ako bi birao između politike i umetnosti, Brajović nema nikakvu dilemu.- Možda je to moja utopija, ali mislim da umetnik, samim tim što je umetnik, čim nešto radi - čini dobro. Tako je u svakoj vrsti umetnosti, svakom žanru, pa i u pozorištu. Još od onog vremena samoupravljanja nikada nisam zapostavljao svoj posao. I kad sam bio ministar, imao sam petnaestak predstava mesečno i redovno sam snimao - navodi Brajović.Predizborni spotovi i mitinziDa na prepoznatljivost glumaca računaju i u strankama, posebno u predizbornim kampanjama, nije nikakva novost. Još devedesetih godina su se u spotovima socijalista pojavljivali Radmila Savićević i Žika Milenković, 2007. su za potrebe spota demokrata Dragan Nikolić i Voja Brajović ponovo bili Prle i Tihi, Lazar Ristovski zagovarao je slogan "Stručnost ispred politike" G17 plus, a poslednjih nekoliko godina držao je vatrene govore na predizbornim mitinzima naprednjaka.Svetislav Bule Goncić za istu stranku snimio je spot, sa objašnjenjem da "iskreno podržava politiku Aleksandra Vučića", a u predizbornom spotu pred predsedničke izbore 2017. avionom kojim leti Vučić pilotiraju glumci Rastko Janković i Lepomir Ivković. Komentarisalo se tada da je to Ivkoviću i jedina glavna uloga u karijeri i podsećalo da je bio voditelj mitinga SPS-a devedesetih godina i "kontramitinga" iste stranke tokom građanskih protesta 1996/97. Ivković se sledeće godine našao i na izbornoj listi naprednjaka za beogradske izbore.Negde u vreme kada su snimani ti spotovi, sa druge strane, na građanskim protestima na ulici, okupljenima su govorili Bane Trifunović i Sergej Trifunović, Nikola Kojo...Panović: Najgora opcija je da glume da su političariNovinar, kolumnista i esejista Zoran Panović nema ništa protiv angažmana glumaca u politici, ali ističe da oni to treba da rade kroz političke stranke.

- Simpatični su mi uvek bili glumci koji su se jasno angažovali politički, u okviru neke političke stranke. Voja Brajović i Lečić u okviru DS, simpatičan mi je bio Sergej Trifunović na čelu PSG-a, ranije Bata Živojinović i Berček u SPS-u… Time jasno stavljaju do znanja svoj stav. A ne oni koji su hteli da vode politiku, a da ne budu deo politike. Najgora je opcija da glumci glume da su političari, da ne budu u strankama, a da dele lekcije o tome šta da se radi, da morališu, da kukaju... Imamo sada primere da se predstavljaju kao deo građanske opozicije, a ne definišu se kao članovi neke političke stranke. Kod nas se mešaju dve različite stvari, a njih treba razlikovati: političku opoziciju i kritičku javnost. Postoje glumci koji su deo kritičke javnosti, a nisu deo političke opozicije. A ne može da vlada kritička javnost, nego vlada određena partija - izričit je Panović.On ocenjuje da je kod nas trenutno "jedina podela na za i protiv Vučića” i da se mnogi problemi zbog toga previđaju.- Jedinu pravu filmsku zvezdu kod nas, Miloša Bikovića, opozicija neće da prihvati jer "nije dovoljno protiv Vučića", proruski je orijentisan... - priča Panović.Govoreći o Ronaldu Reganu, Klintu Istvudu ili Arnoldu Švarcenegeru i njihovom političkom angažmanu u Americi, on ističe da oni na tom polju nisu kao glumci, nego kao republikanci.- Ne vlada Švarceneger Kalifornijom zato što je glumac ili zato što je posebno lep i moralan, nego zato što je republikanac - zaključuje Panović.Božović: Glumac se u politici mora presvući u novu odoruAngažman glumaca u političkom životu, smatra sociolog Ratko Božović, više šteti njima lično nego što koristi politici.- Smešno je da neko ko igra glavnu ulogu u pozorištu igra epizodnu ulogu u političkom životu. Glumcima to više šteti lično nego što koristi politici. Pogotovu kod nas, gde u političkom životu imamo amatere koji poništavaju način komunikacije kakva je svojstvena glumi i umetnosti. A da li bi glumci trebalo da se bave politikom, teško je to reći. To umnogome zavisi od same ličnosti - kaže Božović.Glumac, ulaskom u politiku, treba da se prilagodi, a da pazi da ne ugrozi svoj identitet.- U principu ne treba nijednu profesiju onemogućiti da se bavi politikom, pa tako nije u redu ni isključivati glumce iz političkog života, posebno ako imaju čulo za taj prostor političkog života, ako imaju ideju, jasnu ideologiju. Ali je pitanje kako opstati u toj razlici, a ne ugroziti svoj identitet. A treba imati na umu da je pozorište nešto drugo, da je ono u kontinuitetu na strani vrednosti. Glumac u politici ne može, zbog svoje profesije, igrati nevinašce, da tako kažemo, on se mora presvući u novu odoru. A pitanje je da li u toj odori uopšte može slobodno da misli kao u umetnosti. On mora da se adaptira i postane nešto drugo u odnosu na ono što je bio u pozorištu - navodi naš sagovornik.

Božović na angažman glumaca u politici gleda i kao na antropološki zanimljivo pitanje.- Politika dolazi iz domena Tanatosa, poništavanja drugog, a samo glumište pripada domenu Erosa, života i vrednosti sasvim suprotnih Tanatosu. Antropološki je zanimljivo pitanje kad neko iz domena Erosa uskoči u domen Tanatosa, da li je to onda u pitanju borac ili ranjenik. A glumci u politiku ulaze sa nečim pesničkim. Umetnost i politika su različite oblasti u kojima se čovek potvrđuje, sa jedne strane je pozorište, a sa druge je surova scena kao što je političko polje – objašnjava on.A najgore je, napominje, ako u politiku uđe neko frustriran, sa namerom da se na tom polju ostvari.- Onda se to odražava i na njegove odluke i nastupe. U pozorištu to nije slučaj, glumac tamo ulazi u prostor same uloge i uloga mu definiše ono što radi. U politici je prostor da se iskaže jeziva strana ličnosti veći. Kod nas se politika shvata kao nešto odvojeno od morala, da moralan čovek nema u politici šta da traži, da je njegov pristup unapred osuđen na marginu. Moralni glumac je potreban pozorištu, ali je potpuno neupotrebljiv u politici, bar kod nas. Razlike su ne samo ogromne, nego i suštinske. Ako je glumac potvrđen u svojoj profesiji, u tom slučaju on iz pozorišta, sa konja, prelazi u politički život, na magarca - zaključuje Božović.