Čitavo naše javno polje je u znaku pomerenosti, ekstremnog ponašanja. A gde god vladaju ekstremna ponašanja, imamo ono što se može označiti kao patološko društvo. Iako neki stalno grde "zapadne vrednosti", čini mi se da je naša sredina jama bezdanica proizvođenja nasilja, kaže za Nova.rs profesor i književnik Ratko Božović.
Šta su uzroci, a šta posledice dve tragedije koje su se u roku od pedesetak sati desile u Beogradu i Mladenovcu, u kojima je 17 ljudi izgubilo život, već danima su nezaobilazna tema. Mnogi su potegli pitanje obrazovanja i kulture, koja promoviše nasilno ponašanje, s medijima u fokusu pažnje.
Kada govori o kulturi književnik, višedecenijski profesor i sociolog kulture Ratko Božović kaže za Nova.rs da je ona široko polje:
– Kultura je polje u kojem se zauzima stav i zahvaljujući kojoj se uspostavljaju vrednosti, a tu imamo veliki problem. Kultura je temeljni preduslov za modernizaciju i suštinske promene društva, a to se ovde nije dogodilo. Kulturi nije obezbeđen adekvatan materijalni status. Samo kad znate koliko se iz budžeta odvaja za kulturu – manje od jedan odsto – onda sve postaje jasno i znate kako se kultura zvanično tretira. Estrada je dominantna i agresivna toliko da su vrednosti kulture gurnute na marginu. Stvaraoci kulture prepušteni su entuzijazmu i svojoj ljubavi prema stvaralaštvu. Ovde imamo pomamnu i bezobzirnu estradu, u kojoj se naročito ističu rijaliti formati na televizijama s nacionalnom frekvencijom. Ta tabloidna čudovišta bez ličnog identiteta, obrazovanja, trebalo bi skloniti iz javnog polja. Umesto toga one su usred javnog polja. Tamo vlada prostaštvo, nasilje kakvo do sada nije viđeno u medijima, prisutan je pornografski duh, promiskuitet, ne zna se ko koga…
Nažalost, na takve sadržaje navučen je, kako napominje Ratko Božović za naš sajt, milionski auditorijum.
– Većina njih su prilično nepismeni i medijski neupućeni. Teško da njima može pomoći i daljinski upravljač. Vidim to kao javnu kuću bez zidova. Već je došlo do zavisnosti sveta od tih sadržaja, a pride nemaju adekvatnu alternativu. Suštinski problem jeste što je ovde najviše postradala kritika. Oni koji bi se mogli nazvati reklamnim agentima pojavili su se kao ocenjivači vrednosti. Imamo i situaciju da neke dame svaka tri dana pišu po roman… A osim nedostatka kritičke javnosti, imamo i nedostatak dijaloga. U Narodnoj skupštini postoje „specijalci“ koji se utrkuju u etiketiranju i diskvalifikaciji. A jezik kojim se služe u javnosti govori da smo daleko od mirnodopskog i normalnog jezika, od suočavanja s drugima, sa razlikama… Ovde ne postoji jezik mira i mirotvorstva, samo rata i nasilja – ukazuje naš sagovornik.
Sve to neminovno utiče na mlade. Iako ih, kako navodi Božović, stalno grdimo, zaboravljamo da su nasilju najpre mogli da se nauče od onih koji ih vaspitavaju:
– Sve počinje od porodice, škole… Nažalost, čitavo javno polje je u znaku pomerenosti, ekstremnog ponašanja. A gde god vladaju ekstremna ponašanja, imamo patologiju, ono što se može označiti kao patološko društvo. Iako neki stalno grde „zapadne vrednosti“, čini mi se da je naša sredina jama bezdanica proizvođenja nasilja. Kao da je nasilje postalo način života. Ko je ovde u političkom polju postao poznat, a da nije pritom bio nasilan na neki način prema drugima, razlikama? Sve je to baruština u kojoj nema zdravih podsticaja. Mi decu vidimo kao najveći problem, ali to nije suština, jer su imala od koga da nauče tako nešto – u porodici, društvu, medijima, na društvenim mrežama koje su nekontrolisane, avetinjske. Ovde su, već godinama to napominjem, najviše postradali porodica i obrazovanje – naglašava Božović.
Nije ključno pitanje u ovom momentu šta ponuditi danas deci, već to da se, kao zajednica, „najpre moramo suočiti s istinom o našoj stvarnosti“:
– Nećemo valjda sada pričati priču da je naša stvarnost blagotvorna i nesporna? Da su institucije kako valja, da je kultura svuda prisutna, da je topli talas erosa prisutan, a ne užasavajući talas tanatosa? Čudi me da psiholozi i psihijatri ne pominju to, ali sve ovo je došlo kao eho rata i zaraćenosti koji se ne završava. Oni koji su učestvovali u tim “čudima neviđenim” sada su ti koji uspostavljaju politički život. Ovde samo postoji politika i ništa drugo, i to sporna politika da spornija ne može biti. Kad je sve politika, onda ništa nije politika, i kad je sve politika, onda tu nema kulture. Možemo nešto promeniti samo ako se suočimo sa istinom, ako prestanemo da se slažemo sa silnim lažima da je stvarnost trpi posledice koje ne možemo popraviti. Mi proizvodimo posledice koje ne možemo popraviti, koje se ne mogu transformisati u nešto normalno. A moramo se prikloniti kulturi, bez onog „ura“ i kulta – zaključuje Ratko Božović.
Bonus video: Nasilje na ekranima i velikim platnima
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare