0
„Višnjik u višnjiku“; Po motivima Čehova, režija Bobo Jelčić; De facto kazališna grupa, Zagreb
Predstava na Zoomu – nije baš delovalo primamljivo. S druge strane, to je Bobo Jelčić, taj čovek se ne prodaje za jeftin efekat modernosti.
Sedimo u Bitef kafeu nas pedesetak. Na velikom ekranu pred nama se očitava da se predstava prati sa dodatnih 37 kućnih aparata. U kvadratiću, zbog slučajno uključene kamere, bljesne lice nekoga od te kućne publike. Ispod lica ime, poneko prepoznato. Onda se uključuje Gajev. Pa Ljubov Andrejevna. Anja, sa slušalicama u ušima. Toliko lepa, mlada i vesela Lana Meniga, da je belodano jasno da nema tog problema koji će uopšte primetiti. Višnjik – WTF?!
Ljubov Andrejevna je u krevetu. Kamera telefona ili laptopa je hvata nekako ukrivo. S mukom se namešta, gura jastuk. Loše joj je. Ne, nema kovid, samo je depresivna i izgubljena, ta lepa, produhovljena i slomljena žena, koju magično glumi Jadranka Đokić.
Varji se vidi tek delić lica, nezadovoljnog i natmurenog, odbojnog u prezrivoj ogorčenosti. Tako Varju gradi Petra Svrtan. Ona je na Zoomu telefonom, pa izlazi iz kuće, hoda užurbano zagrebačkim ulicama, da bi ušla u tramvaj. Predstava se stvarno odigrava uživo, nije snimljena. Izgleda da je kiša sinoć padala u Zagrebu.
Zbunjeni, smišni kako to lepo kažu Dalmatinci, Jerko Marčić kao Gajev, hoda s kamerom kroz svoj stan, pa zastane pred ormanom da izgovori čuvenu odu ormanu. Ljubov reaguje iz svog polubunovnog stanja. Ona je nekako i spolja i unutra. Sama je u tom krevetu, a opet na platformi sa porodicom, pa je to neko nedefinisino do sada, spolja-unutra stanje, nepoznato pre ovih umrežavajućih platformi. Monolog, taj 2.500-godišnji element pozorišta, zahvaljujući današnjoj tehnologiji dobio je svoje puno, realno opravdanje.
Ići ulicom sam i pričati, ispovedati se. Ležeći u svom krevetu biti intiman, ličan, do krajnosti otvoren, a opet pred svedocima? Pred jednim, ili hiljadu – sasvim je svejedno.
Zatim se javlja užurbani, prezaposleni Lopahin Marka Makovičića. Ne, on nema kuliranost starih Purgera, ili Kruga dvojke, pa da na životne probleme i preokrete gleda sa himalajskih visina neuznemirenog duha. Naprotiv, on je vrlo zagrižen u želji, u akciji, u realnom planu da se Višnjik ne proda, da ne ode na doboš. Što brat i sestra sa indignacijom odbacuju. On umišlja neke kredite, ona prosto ne shvata šta se to zbiva.
Jeste, prepoznatljivi su. I sve je prepoznatljivo. Građanski svet koji se nemoćno, istina sa prezirom, povlači pred graditeljima apartmana i BWF-a. Nisu toliko smešni ni Gajev, ni Ljubov Andrejevna, koliko Peća Trofimov u tumačenju Uga Koranija, taj večiti student i večiti ismevač sveta – bez ikakvog pokrića. A Anja u njega gleda kao u jedino bitno i pametno stvorenje u svojoj okolini. To je ta mladost, to je ta budućnost… Jasno je zašto Lopahini pobeđuju.
Gotovo. Višnjik je prodan. Lica šestoro protagonista, na koliko je svedeno Čehovljevo delo, u kockicama su elektronske platforme, koja se postepeno puni i licima gledalaca. Propast starog sveta, naizgled finog i umivenog, i dolazak novih pobednika – oduvek ista, prastara priča. Tako tačno prepoznata i pročitana u savremenom kodu.
Volim Višnjik, podosta sam ih odgledala, ovo je prvi koji me je rasplakao.
Bonus video: Radivojević: Vakcinisani u teatar kao u Brodveju
