Do kraja ’46. nosio sam englesku vojnu bluzu koju sam dobio u Nikšiću 1944, nisam imaš šta drugo da obučem. Saveznici su uveliko snabdevali partizane oružjem i vojnom odećom tako da je moja jedinica bila potpuno odevena u engleske uniforme, svedoči reditelj i profesor FDU Predrag Delibašić.
Predrag Delibašić, glumac, reditelj, kasnije i profesor Fakulteta dramskih umetnosti nosio je, sudeći po fotografijama, vojnu uniformu i posle rata. Rat je prošao – pitao sam ga? Jeste, ali ja tada nisam imao ništa drugo da nosim. Nismo imali, govorilo se, „pas zašta da nas ujede“. Tek krajem ’45 uspeo sam negde da nabavim civilne pantalone.
Delibašić je na sako čekao dve godine: „Do kraja ’46. nosio sam englesku vojnu bluzu koju sam dobio u Nikšiću 1944. Saveznici su uveliko snabdevali partizane oružjem i vojnom odećom tako da je moja jedinica bila potpuno odevena u engleske uniforme.“
Teško da bi iko za Stojana Ćelića, slikara, profesora, akademika mogao da kaže da je bio trendseter ne samo na platnu već i u oblačenju. Ali i on je sudeći po posleratnoj fotografiji dugo nosio vojničku košulju koja nije bila deo koreografije „Lepo stoji partizanska bluza“.
Dopis saveznog Komiteta za kulturu i prosvetu, upućen Izvršnom narodnom odboru Beograda danas deluje nestvarno.
Zbog organizovanja reprezentativne izložbe u Moskvi 1946. Komitet traži da Beograd „obezbedi košulju za Selimovića (Mešu prim.aut.), cipele za vajara Stojanovića, (Sreten, budući dekan Likovne akademije), kapute za slikara Bodnarova (Stevan) i Kuna (Đorđe Andrejević, (slikar, grafičar, španski borac i učesnik NOB-a).
Premeštaj vojne kasarne u Užicu posle rata kasnio je jer nije bilo dovoljno vozača kamiona. Potraženi su i nađeni među nemačkim zarobljenicima. U sličnoj (ne)prilici našlo se i Narodno pozorište u Beogradu pa je Komitet za kulturu naložio da se kao ispomoć Narodnom pozorištu u Beogradu zaposle nemački zarobljenici na deficitarnim poslovima baletana i muzičara.
Ništa bolje nisu izgledali muzeji i kulturno-istorijski spomenici. Sva pozorišta su opljačana, iz SANU je odneseno 228 unikatnih ćiriličnih povelja, 227 latinskih, 1.400 turskih dokumenata… Iz državne arhive u Beogradu nestao je original Ustava iz 1825. godine. Pojedini opustošeni muzeji nisu imali nijedan predmet da prikažu. Iz Učiteljskog i Etnografskog odnete su cele zbirke istorijske važnosti. Srušeno je 450 pravoslavnih crkava,1.290 katoličkih, 750 džamija, 106 sinagoga, navodi kulturolog Branka Doknić ( „Kulturna politika Jugoslavije 1946-1963“). Podseća takođe da je kraj rata Jugoslavija dočekla i sa 84 odsto nepismenih u Bosni, 82 procenta u Makedoniji, 78 užoj Srbiji, Crnoj Gori 77, dok je u Sloveniji bio najmanji broj nepismenih: oko pet odsto, Vojvodini 20 odsto, dok se u mestima naseljenim albanskim stanovništvom nalazilo 95 odsto nepismenih.
Ovi podaci ilustruju i startnu poziciju resora kulture i prosvete nove države. Uprkos tome kultura, nije bila zadnja rupa na svirali – makar se i na njoj danas sviralo. Pritom, kultura se tada nalazila u sendviču raskida sa staljinizmom i „buržoaske umetnosti kroz koju orgijaju svakojaki kubisti, nadrealisti, egzistencijalisti umjetnici, književnici tipa Sartra i Pikasa“.
Nasuprot tome Komitet za kulturu i umetnost već ’46. predlaže formiranje stalne postavke moderne umetnosti, obnavljanje institucije godišnjih izložbi, nagrađivanje književnika, osniva se Fond za pomoć umetnicima…
Dvorac Trakošćan prešao je u vlasništvo Ministarstva prosvete Hrvatske i služio je za odmor svim kulturnim radnicima u zemlji. Na isti način određeno je sedam vila u Dubrovniku (nacionalizovanih) za potrebe svih sedam komiteta kulture, jednog saveznog i šest republičkih, navodi Branka Doknić.
Iz tog vremena svakojake oskudice datira i zahtev jednog od najpoznatijih srpskih slikara Paje Jovanovića. Njegov zahtev za materijalnu pomoć odbijen je uz obrazloženje da prima „punu penziju“. Neposredno pred smrt Paja Jovanović, najveći deo preostale kolekcije slika, nameštaja iz bečkog ateljea poklanja Beogradu.
Pre neki dan u londonskom „Sotbiju“ na aukciji je bila slika Paje Jovanovića „Odmor bašibozuka“. Procenjena je na 70 do 100 hiljada funti, a prodata Muzeju grada Beograda za gotovo 300 hiljada funti, što govori da je poklon Beogradu višemilionske vrednosti.
Zahtev Uroša Predića bolje je prošao. Dobio je deo tražene pomoći, dok su porodici preminulog slikara Milana Milovanovića isplaćeni troškovi sahrane.
Iste 1946. Bojan Stupica dobija nagradu za režiju 50.000 dinara. Po tadašnjem deviznom kursu to je iznosilo 1.000 američkih dolara. Za roman „Na Drini ćuprija“ Ivo Andrić prima godišnju nagradu za književnost. Novčani iznos je dvostruko veći: 100.000 dinara ili 2.000 dolara. Laureati za likovnu umetnost Marijan Detoni i Petar Lubarda, dok su za skulpturu nagrađeni Antun Augustinčić i Vanja Radauš.
Savezne nagrade nisu sprečavale republička resorna ministarstva da i ona uvedu tu praksu. Tako su u Srbiji 1947. godišnje nagrade i 20.000 dinara dobili Isidora Sekulić, Oskar Davičo, Čeda Minderović, Krešimir Baranović, Žarko Cvejić i još dvadeset umetnika. Od slikara je otkupljeno slika u vrednosti pola miliona dinara.
U razgovoru sa Blažom Mandićem, dugogodišnjim savetnikom za medije predsednika Tita saznao sam i za jedan neformalni sastanak na kome se razmatra kojim likovnim delima opremiti novu zgradu SIV-a. Pored Tita tu su i najpoznatiji partijski kolekcionari: Rodoljub Roćko Čolaković i Svetozar Vukmanović Tempo. U „žiriju“ se našao i Oto Bihalji Merin kao i projektant Palate federacije Mihailo Janković i sekretar SIV-a Veljko Zeković.
Titu se, prema Mandićevim rečima dopadao Lubarda, posebno njegov „Kosovski boj“. Smatrao ga je dobrim umetnikom „ali, trebalo bi ,nadam se da nije tvrdoglav, da se oslobodi malo previše apstrackije“ zaključio je Tito.
Apstrakcije se dohvatio i Roćko konstatujući da nije dobro što u kritici glavnu reč vode predstavnici apstraktnog slikarstva. Tempo je primetio da se pored krititke i pare nalaze u rukama protagonista apstraktnog slikarstva što Čolaković demantuje: „Pare su u našim rukama“. Iz Fonda Moše Pijade te 1961. godine slikarima je dodeljeno 30 miliona dinara ili 400.000 nemačkih maraka po zvaničnom kursu. Kao danas, zar ne?
Prema Mandićevim rečima predlog da se na zidovima Palate, svečanim dvoranama pored slika i mozaika nađu i tapiserije Tito je odbio, priznavši da je on i sam nekada oštar u ocenama. Rekao je: „Zato i izbegavam da idem na izložbe, jer mi je ponekad neugodno da kažem šta mislim“.
Početkom 60-tih najviše umetničkih dela otkupljivano je u Beogradu, gde je godišnje organizovano oko 90 izložbi u proseku. Sa samostalnih izložbi otkupljivalo se jedno delo a sa kolektivnih tri do četiri slike. Cenu je određivao autor prema sopstvenoj proceni.
Tokom 1960. otkupljeno je 66 slika. Najskuplji otkup bio je rad Gabrijela Stupice (350.000 dinara) i France Miheliča, dok su nešto jeftinije otkupljena dela Mila Milunovića, Zore Petrović i Jovana Bijelića. Najmanji otkup od 80.000 dinara dat je za sliku Ljubice Cuce Sokić.
Iste godine otkupljeno je i 15 vajarskih dela. Najviše novca isplaćeno je za rad Dušana Džamonje (450.000 dinara/6.300 nemačkih maraka) dok je najmanji otkup među vajarima bio isplaćen Miri Sandić (110.000 dinara/1.400 nemačkih maraka).
Koliko je promodernistička estetika ideologije jugoslovenskog režima bila korisna ili štetna pitanje je kojim se bavio i istoričar Predrag Marković („Trajnost i promena“). Elitni istoričari, pisci, umetnici su sa gađenjem gledali kako iz podruma izlaze intelektualni pornografi i vode mase u destruktivnu esktaszu. Setimo se romana „Nož“. Međutim nisu imali odgovor, podseća Marković.
– Ironijom istorije, demokratija je više pogodovala šovinistima i populistima, nego prosvećenim elitistima. Zato smatram da je na dugu stazu tolerancija jugoslovenskih komunista prema modernizmu imala negativne posledice. Ona je omogućila kompromisnu „kohabitaciju“ intelektualne elite sa režimom – smatra Predrag Marković.
Bonus video: Slika Paje Jovanovića na aukciji u Londonu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar