Članovi partije ne smeju da se slikaju goli: Kad se protiv liberala "išlo đonom"

O razmerama “opasnosti” koja se početkom sedamdesetih s liberalima nadvila nad Srbijom uverljivo svedoči izjava tihoustog, uvek opreznog Petra Stambolića: - Protiv liberala moralo se ići đonom.Šutiranje po cevanicima inače je deo ovdašnje, ne samo, političke kulture, dok su na izmaku 60-tih još zveckali metalni blokeji. Te dane, kada je liberale trebalo skinuti po svaku cenu, reporterski opisuje buduća prva violina srpske političke scene, Dragoslav Draža Marković: U Vojvodini liberale “biju kao sekirčetom po glavi”. 

Veselo veče

Na snimanju „Vesele večeri“, jedan glumac odbio je da snimi tekst u kome se vređala njegova, glumačka profesija. Sve ostale kolege su pristale. Hitro je dotrčao partijski sekretar Radio Beograda Miroslav Mitrović i pitao ga da li on zaista neće da snimi tekst. Glumac je potvrdio. Sekretar je rekao da pokupi svoje stvari i da može da ide kući. Uveče su na radiju slušali “Veselo veče”.Tekst koji je odbio da pročita pročitao je Vlastimir Đuza Stoiljković uz dodatak: "U Beogradu ima svakojakih ptica koje doleću i odleću. Danas je sa njima odleteo i jedan naš član… Navedeno je ime i prezime glumca koji nije želeo da snimi tekst uperen protiv njegove profesije".Glumac je osuđen. Godinu dana zabrane ulaska u Radio Beograd. Kao član „Radio drame“ godinu dana ostaje bez primanja. Preživljavaju uz pomoć prijatelja. Jedan od njih odlazi do direktora Radio Beograda i moli ga da se glumcu smanji kazna. Direktor odgovara: Kaznu mora da odsluži do kraja!Direktor je bio Mirko Tepavac, dok je nepopustljivi glumac Miodrag Petrović Čkalja. Na tu epizodu 2013. podsetio je Čkaljin sin Čedomir. Tepavac je kasnije bio direktor “Politike”, gde novinari ne pamte tu vrstu isključivosti. Desetak godina kasnije sa Markom Nikezićem, Latinkom Perović osetio je šta znači đon u srpskoj politici.

Idealizujući zaštitničku uloga u srpskoj kulturi čini se kao da je slika srpskih liberala prošla kroz fotošop. O tom delu minulog rada liberala bez predrasuda piše Nebojša Milenković u dvobroju časopisa “Gradac” - “Zbogom avangardo”, posvećenom jugoslovenskoj i novosadskoj umetničkoj avangardi (1968-1972).- Priča o liberalima nije jednostavna, stoga sam izbegavao generalizacije već sam na pojedinačnim primerima, poput hapšenja umetnika u Novom Sadu ili slučaja Makavejev pokušao da ukažem šta se događa kad se umerena politička liberalizacija sudari s težnjom za potpunom umetničkom slobodom - objašnjavaNebojša Milenković, istoričar umetnosti  i kustos MSUV u Novom Sadu.Slobodana Bobu Selenića, pisca, profesora, čoveka posebnog senzibiliteta teško je zamisliti u partijskim cokulama. Ipak: - Na kontrolnoj projekciji moj kolega Slobodan Selenić, kao umetnički direktor “Avala filma” donosi odluku da mi se film (“Povratak” prim. aut.) oduzme i da se prekine realizacija jer film blati našu stvarnost - sećanje je Žike Pavlovića ( “Zabranjeni bez zabrane” Milan Nikodijević FCS). Kada je Dušan Makavejev zakucao na vrata Latinke Perović tražeći odgovor otkud progoni i odmazde u kulturi Latinka je uperila prstom ka plafonu sugerišući da je nalog stigao odozgo.- U SFRJ, baš kao i danas, sudstvo formalno jeste bilo slobodno. Umetnici su ispitivali kako te forme “funkcionišu” u praksi. O relativizovanju ne baš časne uloge liberala u progonu slobodnomislećih, pisao je i Nebojša Popov - podseća Milenković i dodaje:

- Gospođu Perović je na tribini u MSUV 2005. pitao i Slavko Bogdanović, a ona je, nažalost, izbegla odgovor.

Drug Čandašvili

U “Zbogom avangardo“ promalja se drugo, lice frontmena vojvođanskih komunista, Mirka Čanadanovića koji je u padu liberala bio posebno “biven”?Ova generacija Čanadanovića je zvala Čandašvili. Njegovi istupi o “lažnoj intelektualnoj i političkoj avangardi” jedan su od primera kako se nezavisnom sudstvu pokazuje pravac. Pošto bi, ako bi bilo sasvim nezavisno, lako moglo i da zaluta. Kao ključna ličnost vojvođanske partije on je i ključna ličnost u obračunu s alternativnom scenom: Tribinom mladih te listovima “Indeks”, “Uj Symposion” i “Polja” čijim je, kao omladinski aktivista, bio čak i saradnik, navodi Milenković. 

Iz današnje vizure posebno je groteskno njegovo političko batrganje nakon pada Nikezića i Perovićeve kad, prihvatajući Titovu kritiku, poručuje kako “treba da radimo efikasnije i da se protiv svih neprijatelja borimo oštrije”, akcentujući vlastite zasluge u obračunu s “anarholiberalima”, podsećajući da je ironija što je, nakon disciplinovanja avangarde, sudbinu i izolovanost “anarholiberala” na kraju doživeo i sam.Milenković piše i o tabu-temi umetnika (avangardista) koji su radili za policiju.- Čanadanović se s avangardom svakako nije obračunao sam. Način na koji su informacije o akcijama iz samog pokreta “curile” i do policije tema su koja, poput duha Hamletovog oca, novosadske umetnike jednako proganja i pet decenija kasnije. S krajnje šokantnim tvrdnjama, koje značajno menjaju sliku o mnogim uglednicima naše kulture, tokom istraživanja suočio sam se i sâm - kaže Milenković.

Ipak u knjizi je ostalo samo ono što je, na neki način dokazivo, čega takođe nije malo.Ime pozorišnog kritičara Miodraga Kujundžica, nosi jedna od nagrada Sterijinog pozorja. Važio je i za “britvu” koja “izbrijava” skretanja u kulturi  Vojvodine. Nije bio milosrdan ni prema avangardi? Sve po sledećem scenosledu: Obračuni s “idejnim skretanjima” počinjali su tako što, uočivši “štetnu pojavu”, prvo istupi zabrinuti građanin, umetnik-tradicionalista, intelektualac na sinekuri ili novinar na zadatku uzrujano p(r)ozivajući “strukture” da reaguju. Njegovoj uznemirenosti horski se pridružuju druge “kolege”, čime napadi poprimaju karakter organizovane hajke. Tad na scenu stupa partija koja, “uvažavajući zabrinutost građana”, reaguje administrativnim merama ili “sugestijama” sudskim organima.- U obračunu s novosadskim avangardistima gospodin Kujundžić ne samo da je učestvovao već je bio njihova udarna medijska pesnica što, rekao bih, potkrepljujem s dovoljno dokaza - smatra MilenkovićSavez komunista sebe je smatrao avangardom. U redovima SK bili su i vojvođanski avangardisti, koji su vremenom izbačeni iz partije: Bogdanović, Tucić, Ladik, Žilnik ali i Makavejev.- Da komunisti trebaju biti avangarda, umetnici ne samo da su doslovno shvatili, već su tu avangardnost sprovodili u praksu. Indikativan je disciplinski postupak protiv Katalin Ladik, ukazuje Milenković. Saopštavaju joj kako “članovi partije ne smeju da se skidaju goli”. Ona uzvraća kontrapitanjem “Gde u Statutu partije piše da smem razgolititi dušu ali ne i telo?” na šta sledi odgovor kako “nigde ne piše, ali se podrazumeva”.Studenti su ‘68 bili “levlje” od Tita. Na kojoj strani ulice je bila avangarda: levoj ili desnoj ili su išli sredinom kolovoza - pa šta bude?Žilnikovi “Rani radovi” savršeno prikazuju jaz koji je postojao između šezdesetosmaške retorike i njene primene u revolucionarnoj praksi, smatra Milenković. Vođeni idealizmom menjanja sveta – retoriku permanentne revolucije umetnici su doslovno živeli.

Žudnja za slobodom

Miroslav Mandić i Slavko Bogdanović osuđeni su na zatvorske kazne. Zbog čega?

Praktikujući zajebantsku andergraund revoluciju i načelo da umetnost treba praviti od činjenica života – zbog iznošenja mišljenja o neslobodama u društvu njih dvojica su na kraju zatvoreni. Svojevrstan apsurd leži u činjenici da se umetnici šalju u zatvor zato što pričaju o totalitarnoj prirodi režima – gde presude njima taj totalitarizam empirijski dokazuju.Šta je avangarda Vojvodini i Srbiji dala a šta joj se oduzelo?Avangarda je dala drugačije viđenje uloge kulture u društvu. Ne više kao polja sticanja ugleda ili privilegija – već prostora istinske debate, preispitivanja… Naposletku – kulture kao alata i energije suštinske društvene promene. Nastala u ozračju duhovne klime 1968, umetnost je poverovala u vlastitu moć, a onda je u njenu moć poverovalo i samo društvo. Eksperimentalne i inovativne art prakse u svoj fokus stavile su čoveka. Pre svega pravo i žudnju za Slobodom - od svake prinude. Imidž najslobodnije i najliberalnije komunističke državе na svetu SFRJ i njen lider dugovali su upravo internacionalističkom duhu svoje kulture – kao što je i obračun s tim duhom predstavljao uvod u bujanje nacionalizama naposletku i raspad države, uveren je Nebojša Milenković.Bonus video: Lalić o umetnicima koji su se prodali vlastima