Tito je "udarao" na umetnike, ali glumci za njega nisu bili šljam

Po tom načinu, metodu vladajući vračevi vredni su sledbenici posleratnih komesara u jednoj drugoj disciplini: “čupanje brkova”. Međutim, bar u jednom se sigurno razlikuju. “Komunci” su češće išli u pozorište, pa i ona koja nisu bila “po ukusu” vlasti. Sam Tito je verovatno bio na više pozorišnih predstava nego bar pola Predsedništva danas vladajuće stranke. Za njih takođe glumci nisu bili šljam već umetnici.- U prošlom veku zarađivao sam bolje nego u ovom novom - rekao mi je pre nekoliko godina poznati jugoslovenski filmski reditelj Puriša Đorđević. - Ta, ili kako danas govorimo “ona vlast” bunkerisala je par mojih dokumentarnih filmova. Ili su pronašli nešto “sumnjivo“ ili nisu bili “na liniji”. Ali i za te zabranjene dobio sam honorar. Nisu me ucenjivali, držali predavanja kakve filmove treba da pravim. Isplatili su svaki ugovoreni dinar. Nisam bio izuzetak - objasnio je Puriša. 

Đorđevićev kratki igrani film “Jabuka” iz 1982. priča je o narodnom heroju s nadimkom Jabuka, koji je, pošto je poginuo i sahranjen, odlučio da  posle izvesnog vremena ustane iz groba i vidi šta se desilo sa njegovim idejama u velikom gradu kao što je Beograd. Potpuno razočaran, heroj Jabuka odlučio je da mu je bolje da se vrati u grob. Ovaj film urađen je po priči Branka Ćopića dok je Puriša glavnu ulogu u filmu poverio dvadesetogodišnjem Draganu Bjelorgliću. 

Jeretička priča

Početkom pedesetih Agitprop kao budno oko “sokolovo” CK SKJ uočava da se “zakuvalo kod filmskih, likovnih umetnika i kod kompozitora”.- Svaka demokratija je propala ako propadnu kadrovi koji su je stvorili, odnosno ako se nenaoružavamo protiv svojih sopstvenih neprijatelja - upozoravaju. Stiže i kratko uputstvo kako bi trebalo postupiti sa neposlušnima: - Vidjeli smo u slučaju Ćopića (Branka prim. aut.), kad smo ga udarili kako je sve zaćutalo. Branili su ga samo američki novinari.

Sve se dešava posle objavljivanja Ćopićeve “Jeretičke priče“ u Književnim novinama avgusta 1950. godine. Brošuru Živorada  Stojkovića, koja se upravo Čopića ticala (“O jednom ćutanju u književnosti”) sustigla je zabrana u samom prelomu.Pod lupom i hajkom partijskih izvršitelja katkad i “zabrinutih građana”, kao poseban soj “budnih građana”, našli su se i Čopićevi honorari. E, Ćopiću, Ćopiću otkud tebi tol’ke pare!? Branko Ćopić je imao najveće prihode od autorskih honorara. Ubedljivo prvo mesto sa 180.144 dinara. Daleko iza njega na drugom mestu našli su se Nušićevi naslednici sa 87.384 dinara. Danas po istoj mustri, u najvišem, skupštinskom domu na meti su glumci. Neki su ućutkani honorarima a neki ne. 

Dodatna sumnja u Ćopića podgrevana je visinom njegove redovne mesečne plate od 60.000 dinara. Bila je to najveća plata u Udruženju književnika. Dok drugi književnici jedva sastavljaju kraj s krajem mi njemu dajemo tol’ke pare a on nama “Jeretičku priču”. Najmanja plata književnika iznosila je 500 dinara. Te i mnoge druge podatke lako je pronaći u knjizi Branke Doknić  “Kulturna politika Jugoslavije 1946. – 1963.” (“Službeni glasnik”). Jasnu sliku odnosa politike i kulture u eks Jugoslaviji predočavaju i Branislav Dimitrijević (“Potrošeni socijalizam”) Peđa Marković  (“Trajnost i promena” ) kao i Radina Vučetić (“Monopol na istinu”)Zbog čega Tito nije “udario” na jednog od najpopularnijih posleratnih pisaca objašnjava on sam u razgovoru sa grupom društevno-političkih radnika. - Neugodno je da ja moram da istupam protiv Ćopića. Bolje bi to bilo da neko drugi učini. Ali, jednog dana ću morati vrlo oštro da ga pokažem kao neprijatelja naše mlade generacije. Na nekim sastancima rekao je: “Ja sam jedini književnik koji nije sa Titom razgovarao, čime on pravi kapital kod Zapada – zaključuje Tito.

Sa svih radio stanica, pre “Jeretičke priče”, sudski je skinuta pesma “Srpska se truba sa Kosova čuje”. Danas tih sudskih zabrana nema ali se sa Kosova u etar puštaju samo (pr)overeni trubači. Među filmskim projektima koji nisu dobili podsticajna sredstva nema samo autora čiji su projekti loši već i onih čiji je jezik nešto duži – a ne bi da ga krate, poput Markovića, Šijana, Dragojevića, Filipovića... Zašto kod nas nema borbe mišljenja pita se Rudi Supek, pre sedamdeset godina, polemišući (1953) sa Miroslavom Krležom. Sam Supek, hrvatski  filozof, sociolog, psiholog i nekadašnji logoraš Buhenvalda, daje odgovor: “Sve dok jedan kulturni radnik bude materijalno i moralno zavisio od drugog, borbe mišljenja neće biti, a monopol u kulturi je moć nad uslovima egzistencije kulturnih radnika, tako da su i u takvim uslovima kulturni radnici prisiljeni na sve unutrašnje kompromise radi održavanja najpotrebnijih životnog minimum”. 

Ristić proziva Vozarevića

Bilo je to vreme kada je sa repertoara, posle oštre kritike Vatroslava Mimice, poznatog hrvatskog reditelja, skinut “Građanin Kejn” Orsona Velsa. Posle primedbi Slavka Goldštajna isto se desilo i sa Hjustonovom “Džunglom na asfaltu“.Iste godine, kada je u ateljeu Miće Popovića na Starom sajmištu, održana premijera drame “Čekajući Godoa” (1954) u Narodnom pozorištu gostuje Margot Fontejn dok Marko Ristić u Sekretarijatu za inostrane poslove traži oštrije kriterijume prilikom izdavanja viza. Navodi slučaj slikara Lazara Vozarevića koji je dobio vizu, “iako se iz njegovog drskog držanja pre odlaska mogao izvesti zaključak kakav će stav zauzeti po odlasku u inostranstvo”.I tada povika na medije. I juče i danas udri po NIN-u. - U Ninu je zasjela jedna grupica, jedna neprijateljska grupica koju treba razjuriti. To su sve sinovi buržoazije. Drugovi iz CK SKJ znaju za ljude iz Nina, oni misle da očiste oko 20 ljudi, ali nemaju jačih ljudi za urednike rubrika…Mi imamo u Ninu 4-5 koji su bili u četnicima, sinovi buržoazije i zato u Ninu stvari nisu slučajne - zaključuje drug Agitprop. Jugoslavija je pred rat imala oko 12.000 fakultetski obrazovanih ljudi, od toga 2.500 žena. Posle rata, od 150.000 komunista njih 90.000 imalo je manje od četiri razreda osnovne škole. Po političkoj pripadnosti fakultetski kadar je posle rata razvrstavan u četiri kolone: članovi partije, simpatizeri, pasivni i neprijatelji. Sudeći ne samo po broju  nedavnih predizbornih potpisa podrške profesora, docenata asistenata Beogradskog univerziteta, može se zaključiti da je aktuelna vladajuća stranka imala veću podršku i od samih komunista. Decembra 1951. od 829 članova nastavnog i pomoćnog osoblja zaposlenih na Begradskom univerzitetu bilo je samo 212 članova komunističke partije, dok je na Zagrebačkom univerzitetu (1.136) taj broj još je manji (161) - tek svaki sedmi je imao crvenu knjižicu u džepu. 

Stevo Žigon i Tito

Premijeri “Dantonove smrti” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu 1963. prisustvovao je  i predsednik Tito. Pored njega Miroslav Belović, a pored Jovanke Broz Jovan Ćirilov. Pet godina kasnije isti tekst pred otvorenim nebom:

"Kada njih gledamo, s pravom se možemo upitati - jesu li oni opljačkali narod. Nema sporazuma, nema primirja sa ljudima koji su samo mislili kako opljačkati narod, nadajući se da će to pljačkanje ostati nekažnjeno. Nema sporazuma, nema primirja sa ljudima za koje je Republika predstavljala špekulaciju, a Revolucija zanat". Na današnji dan pre 55 godina počele su studentske demonstracije u Begradu. Mnogi ih pamte po jednom glumcu, Stevu Žigonu, Robespjeru iz “Dantonove smrti” u dvorišta Kapetan Mišinog zdanja.Bonus video: Nataša Jovanović nazvala glumce šljamom

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=nataajovanovinazvalaglumceljamom-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="6179559"]