Nebojša Milenković: Umetnik bez kog ne bi bilo romana Slobodana Tišme i Božidara Mandića

Piše: Nikola Marković

Izložba "Vojislav Despotov: Veseli pakao poezije", posvećena osobi sa mnoštvom zvanja, talenata i interesovanja, biće otvorena večeras u 19 časova u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine. Vojislav Despotov je bio pisac, pesnik, izdavač, vizuelni umetnik, teoretičar umetnosti, dramaturg, kolumnista, bavio se i konceptualnom, vizuelnom, konkretnom kao i poezijom sa primesama andergraund i bit kulture, a objavio je i dvadesetak knjiga.

Izložba će razotkriti i neke manje poznate segmente njegovog lika i dela, o čemu razgovaramo sa kustosom izložbe, muzejskim savetnikom i piscem Nebojšom Milenkovićem.

Naziv izložbe "Veseli pakao poezije" referiše na istoimenu zbirku pesama iz devedesetih, a istovremeno sadrži interesantnu kombinaciju reči "veseli pakao". Zbog čega baš ovaj naslov?

- Vojvođanski pisac Boško Ivkov svojevremeno je konstatovao kako je Vojislav Despotov umro od onoga od čega je i živeo - od visokog napona življenja. "Veseli pakao poezije" metafora je za življenje i predavanje tekstu bez ostatka, pri čemu pesnik podjednako nije štedeo ni sebe ni pesmu. Umetnika i pesnika koji su s vlastitom umetnošću bili egzistencijalno saživljeni onoliko koliko je to bio Vojislav Despotov zaista nema mnogo, te bih ostavio da, umesto mene, na ovo pitanje odgovori on: "Pišem pesme. Boli me glava. Pišem pesme. Boli me stomak. Pišem pesme. Povraćam. Pišem pesme. Zovem hitnu pomoć. Pišem pesme. Odvode me u bolnicu. Pišem pesme. Na usta mi stavljaju hloroform. Pišem pesme. Operišu me. Pišem pesme. Neću preživeti. Pišem pesme."

Deo materijala je ustupila umetnikova porodica. Koja to dela publika do sada nije imala prilike da vidi, a posebno biste ih izdvojili?

- Kao pisac i pesnik, Despotov je u našoj kulturi poznat i prepoznat toliko da ga već smatramo klasikom - ja, međutim, volim da otkrivam ono što se uglavnom ne vidi. Ili bar ne na prvi pogled. Ne bih otkrivao previše, pa ću samo podsetiti da su u Vojinim romanima izuzetno važnu ulogu imale fusnote. Ova izložba može se smatrati i nekom vrstom pridodate fusnote, koja nam, baveći se delom opusa ovog pisca koji uglavnom nije javno vidljiv, otkriva Despotova i kao čoveka. Građanina. Oca. Supruga. Prijatelja…

Budući da je izložba u Muzeju savremene umetnosti, gde je akcenat na vizuelnom, koje segmente njegovog rada na polju vizuelne/konceptualne umetnosti biste apostrofirali kao najvažnije?

- Pre svega izdavanje samizdat časopisa ("Neuroart", "Pesmos", "Kontaktor 972"…). Reč je o publikacijama kojima se akcentuje ideal prolaznosti i programski sračunata efemernost efekata koje je proizvodila avangarda 70-ih. Izmičući cenzorskim i uredničkim intervencijama, ove publikacije umnožavane su u malom broju primeraka i “rasturane” unutar kruga prijatelja i duhovnih istomišljenika. Pored toga što su unikati, ovi časopisi sadrže i programsko načelo postepenog nestajanja - tako je Despotovljev "Neuroart" svakim brojem izlazio u sve manje primeraka sve do poslednjeg, nultog broja, kad prelazi u domen čiste ideje.
Despotov je delovao i kao kritičar, odnosno teoretičar novih umetnosti. U poeziji maksimalno iskušava jezik. Rušeći oveštale lingvističke konvencije Despotov jezik poezije pretvara u samopredstavljačko izražajno sredstvo. Pesma samu sebe/sobom govori. Naposletku, duh (neo)avangarde prisutan je i u njegovim proznim knjigama. Tokom devedesetih (neo)avangardisti se javljaju kao junaci njegovih romana te upravo Despotova možemo smatrati rodonačelnikom žanra kojim romane danas ispisuju Slobodan Tišma i Božidar Mandić a, ako smem da budem neskroman, svojim prvim romanom čak i ja.

Akcenat izložbe je na manje poznatim aspektima njegovog rada. Pa opet, na primer u Konspektu časopisa “Neuroart”, vidimo da je ono poetsko u izražavanju neodvojivi deo i svega drugog što je radio. Kako vidite tu vezu poezije i izdavaštva u njegovom celokupnom delu?

- Fluidnost žanrova u umetnosti sedamdesetih uzrokovala je situaciju kojom nije moguće detektovati jasnu granicu, koja bi umetnost odvajala od onoga što se nalazilo izvan nje. Reč je o poznatoj jednačini: Umetnost = Život. Vojin prijatelj Slavko Matković maštao je o otkriću nove umetničke forme, koja bi bila negde između slike i teksta ali, istovremeno, ne bi bila ni slika ni tekst. Drugi, možda čak i bliži Despotovljev prijatelj Vujica Rešin Tucić ikoničkim delom "Struganje mašte" dokazao je da roman ne mora samo da se piše - već može i da se lepi. Tako i Despotov u jednoj strip-tabli, opisujući nervozne umetnike, kaže: "Ma šta mi pričaš o nervoznim umetnicima. Znam ja njih! Prave nešto između konkretaća i umnog kolaža plašeći literarne čitaoce".

U većini biografija apostrofira se činjenica da je bio vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog književnog časopisa "Hey Joe". Koliko je taj časopis svojevremeno bio značajan, ne samo zbog toga što je bio "prvi u nečemu"?

- Magazin za književnost Sjedinjenih Američkih Država “Hej Džo”, pored tog “prvi”, važan je zbog trenutka, odnosno konteksta u kom je pokrenut. Podsećam, reč je o 1990. i 1991. godini, vremenu pred građanski rat i raspad SFRJ - države koju su Despotov, ali i ostali eks-ju avangardisti istinski osećali svojom. U Srbiji je tad u punom jeku bila antizapadnjačka, posebno antiamerička histerija. Izdavati tada časopis posvećen američkoj književnosti čin je kosmopolitskog nadrastanja takozvane realnosti. I inače, Despotov je bio opčinjen američkom kulturom, te će ovaj deo njegove biografije biti i te kako zastupljen na izložbi.

Malo se zna o izdavanju unikatnih knjiga umetnika - uglavnom u jednom primerku...

- Unikatne knjige umetnika u to vreme radili su gotovo svi - zagrebački pesnik Vlado Martek, recimo, proizvodio ih je kao ključni segment rada sa više stotina realizovanih izdanja. U opusu Vojislava Despotova zabeleženo ih je desetak. Nova avangarda sedamdesetih, pa nadalje, u velikoj meri je i antiestablišmentski pokret. Nova umetnost podrazumeva novi senzibilitet - novi duh naše kulture koja je oštricu usmerila protiv kulturnog establišmenta, tačnije odnosa i monopola koje je proizvodio. Biti marginalan, znači biti kontradiktoran, ne propovedati sistem - upravo povodom Despotova izjaviće pisac Mihajlo Pantić. O vremenu, odnosima, nadama i iluzijama članova pokreta kom je Despotov pripadao na izložbi svedoči lična prepiska - tačnije pisma koja je tada slao Vujici Rešinu Tuciću. Na izložbu su stigla ljubaznošću porodice Tucić.

Koliko je Despotov bio konceptualno orijentisan ka istraživanju "proširenog pojma kulture", odnosno ukrštanju različitih sfera umetnosti i kulture? Da li je to kog njega dolazilo intuitivno ili planski, s jasno zacrtanim ciljevima?

- Krećući se rubnim područjima umetnosti, Despotov i samu umetnost tretira kao rubni prostor, unutar kog se takozvani autor javlja, prevashodno kao istraživač. Eksperimentator. Onaj koji ne pristaje na bilo kakva ograničenja, spoljne uticaje ili zakonomernosti - izuzev onih koje nameće sam tekst, to jest jezik kao njegov značiteljski ekvivalent.

Umesto proširenog pojma kulture kod Vojislava Despotova radije govorim o proširenom području teksta/tekstualnog, što podrazumeva stalno prekoračenje i relativizovanje granica medija s uvek prisutnim elementom igrivosti. Sam Despotov to je ovako objasnio: “Eksperiment u književnosti transformisao se u eksperiment egzistencije i - uspeo!” "Veseli pakao poezije" krajnje je nepredvidiva stvar.

Bonus video: Oto-Bilhalji Merin izložba