Nebojša Milenković: Ako bi bi Nova nestala, a opstali Kurir, Blic ili buđavi Dnevnik - o Informeru da i ne govorim - to bi bila prva velika medijska mrlja naše pobede

Tim rečima započinje razgovor za Nova.rs pisac, kustos, ali i aktivista Nebojša Milenković koji je nedavno objavio treći roman za Akademsku knjigu "Staljin je voleo decu". Kroz slike ratnog i poratnog Beograda, Petrograda, Novog Sada i Moskve, u knjizi piše o javnim i skrivenim centrima moći, ruskim agenturama u Srbiji i šire, o ljudima preko čijih se leđa prelamaju istorijski lomovi...

- Centralna tema mog romana jeste fatalna, frustrirajuća i uglavnom neuzvraćena srpska ljubav prema ruskom vođi - ali i ljubav prema vođi kao takvom. Birajući Staljina, oca svih diktatora, pokušao sam da razumem kako vođe poput njega uopšte postaju moguće? Kako narodi, pa i veliki ruski narod - narod Bulgakova, Tolstoja, Majakovskog i Dostojevskog - na kraju prigrle sopstvene unesrećitelje? Kroz sukob Staljina i Trockog, nagona i intelekta, istraživao sam mehanizme stvaranja vođe. Ali ovo nije knjiga samo o Staljinu, već i o anonimnim ljudima koji, ne svojom voljom, postaju igračke i žrtve istorije.

Čitajući roman u kom su čudnovato isprepletene sudbine nekolicine junaka ispostavlja se da malo poznajemo čak i one za koje mislimo da su nam najbliži. Mislite li da porodične tajne ponekad i treba da ostanu - tajne?

- Posezanje za porodičnim tajnama, nastojanje da se dokuči sakriveno, ispriča prećutano, ispravi učinjeno mog junaka, inače sina ruskog obaveštajca u Beogradu, opsedaju toliko da toj potrebi podređuje život - dolazeći do saznanja da istorija njegove porodice liči na strujni ormar iz kog na sve strane vise počupani kablovi. Sa racionalnog aspekta, u neke tajne verovatno ne treba zadirati - međutim književnost, baš kao ni život, uglavnom ne funkcionišu po tom principu. Crne kutije naših života često su nam nadohvat ruke i prirodno je da u njih zavirujemo. Pitanje je samo imamo li hrabrosti da prihvatimo to što je unutra.

Iako će čitalac o Staljinu, za kog u vašoj knjizi Putin kaže kako je istorija prema njemu bila nepravedna, saznati mnogo toga, dok se roman čita mnogi njegovi postupci, ponašanje, rukovođenje odzvanjaju i danas. Staljin u naslovu dela, i u samom romanu nije tu slučajno?

- Moj dragi prijatelj, veliki vojvođanski pisac, Laslo Vegel u blurbu za knjigu to je sažeo rečenicom: "Oduvek tvrdim da je Staljin živ, sada za to imamo i dokaz!" Nažalost, Staljin sve više deluje kao naš savremenik - kroz političke mitologije, obožavanje "čvrste ruke", potrebu da se strah proglašava vrlinom a podaništvo predstavlja kao izbor… Istorija se retko završava zatvaranjem nekog poglavlja u udžbeniku - zato je priča o Staljinu priča i o nama, koji smo razne "Staljine", svejedno da li se prezivaju Putin, Lukašenko, Vučić ili Tramp, učinili mogućim. Bez podanika - nema ni vođe! A ljubav prema vođi uglavnom rezultira prezirom koji, kao društvo ili pojedinci u njemu, počnemo da osećamo prema sebi. Odlazeći diktator zato nije samo lice naše sramote - već i ogledalo u kom bismo morali da se pogledamo.

Interesantna je vaša opaska o tome kako se kukavice i heroji osećaju isto, samo što ovi drugi nemaju luksuz da pokažu strah. Istorija obično pamti heroje, prenebregavajući nedostatke materijalnih tragova koji dokazuju njihova junaštva. Koliko je takvih?

- Isprepletenost herojstva i straha prisutan je kroz čitavu knjigu. Posežući za porodičnim tajnama, junak mog romana, Adam Mrazović, rođenjem Rus a ličnom odlukom Srbin, sumnja u verzije koje kreiraju pobednici, vremenom shvatajući kako istorija njegove porodice predstavlja falsifikat. Pričajući o slomu srpskog građanskog društva posle Drugog svetskog rata, ili položaju Jevreja u Beogradu i Novom Sadu tokom samog rata, pokušava da ispravi nasleđene nepravde - verujući da, kao što nasleđujemo fizičke osobine, od predaka možemo naslediti i zločine koje su oni počinili. OZNA, ČEKA, NKVD ili KGB, pored naziva službi, postaju i kodne šifre za razotkrivanje takvih falsifikata. Moj junak sumnja u povesti koje pišu pobednici - verujući da je, ako ste već žrtva istorije, nepravda veća ukoliko ste, pri tom, još i bezimena žrtva.

Žrtve istorije u romanu su i Majakovski, Miljković, Trocki, Golubić ili Ivo Andrić…

- Svakako jesu, s tim da je sa Andrićem slučaj nešto drugačiji, ali hajde da ne otkrivam baš sve… Ovo je, istovremeno, i knjiga o pisanju. Odnosno čitanju. Ne snalazeći se u takozvanoj stvarnosti - moja junakinja istinski živi jedino u realnosti knjiga koje čita. Čin izbora knjige koju ćemo čitati, svejedno da li se odvija u knjižari ili biblioteci, jedan je od važnih, intimnijih činova, koji nam može promeniti život. Verujem da je svako od nas, pored onoga što je doživeo, ili propustio da doživi - određen i definisan i knjigama, odnosno piscima koje voli da čita. Među piscima koje volim nalazi se i puno ruskih pisaca. Njihovi tragovi, bilo kroz aluzije ili citate, prisutni su i u ovoj knjizi kao što, verujem, njihov trag postoji i u mojoj svakodnevici.

U uvodu citirate Staljina koji kaže kako zna da će posle njegove smrti biti bacano mnogo smeća na njegov grob - ali da će ga vetrovi istorije nemilosrdno raspršiti. Možda je bio u pravu, no nije li sudbina svih diktatora da ih nakon pada s vlasti zasipaju smećem?

- Pad svakog diktatora trenutak je u kom društvo koje ga je stvorilo mora da stane pred ogledalo. Umesto introspekcije i preuzimanja krivice - bacanje blatom tad se čini sigurnijim, pošto lišava aspekta lične odgovornosti. Nakon što je pokrenuo proces “Otopljenja”, kojim je Sovjetski Savez želeo da reši mučnog Staljinovog nasleđa, Nikitu Hruščova na konferenciji za štampu jedan novinar je upitao: "A zašto ste o svemu ovome ćutali dok je Staljin bio živ?". Vidno iznerviran, Hruščov lupi šakom o sto uzvikujući: "Ko je to pitao?". Pošto je u sali zavladao tajac - on ponovi pitanje i, suočen sa zlokobnom tišinom, smireno odgovori: "Eto zato". Moja se knjiga bavi upravo tom tišinom.

Postoje trenuci kad se život lomi, kada, kako kažete, odlučuju sekunde. Da li je jedan od takvih trenutaka, bar za život Srbije, 25. oktobar?

- Uvek je tako. Zar naše živote ne odlučuju upravo trenuci kojih, dok traju, najčešće nismo svesni. Rečenice koje smo izrekli, ili prećutali, odluke koje smo doneli ili propustili da donesemo. U tom kontekstu 25. oktobar jeste istorijski datum, kog doživljavam kao šansu da na ovim prostorima konačno zavlada doba razuma, znanja, pravde, solidarnosti, polemike, debate... Pokaže li se da ni ovu šansu nismo sposobni da iskoristimo, više nećemo imati pravo da se žalimo na istoriju. Sami ćemo biti odgovorni za njen sledeći račun.

Pišete kako ništa nije neizvesnije od sadašnjosti, dok se prošlost i budućnost stalno preoblikuju, te da uranjanje u okean sadašnjice podrazumeva oprez, rezultirajući greškama. Koliko su te reči primenjive na sadašnji trenutak u Srbiji; strepite li od grešaka?

- Ako od ičega strepim, strepim od našeg kratkog pamćenja i nerealnih očekivanja. Bolje društvo nećemo stvoriti očekujući da umesto nas sve urade mitska bića sa Studentske liste. Delovaće apsurdno, ali studenti i građani Srbije danas su uzor svim pravdoljubivim i slobodoljubivim ljudima i narodima širom planete. Takve istorijske prilike retko se pružaju dvaput u istom veku. Pošto smo svoju ulaznicu u civilizaciju olako proćerdali 12. marta 2003, ovaj put, bogatiji za to iskustvo, nemamo pravo na grešku.

U knjizi citirate i Jevgenija Jevtušenka koji se pita kako ćemo ukloniti Staljina iz Staljinovih naslednika. Da li takva opasnost vreba i ovde, posle svega? Može li se roditi neki novi Vučić?

- Glavni junak mog romana zapravo je trebalo da bude strah - strah od moćnika, ali i strah samih moćnika. Pošto se i hrabrost, baš kao i strah, širi poput virusa, virus Slobode kojim smo trenutno inficirani morao bi da proizvede i virus odgovornosti. Zato su simbolički važni gestovi građanskog čišćenja Pionirskog parka, prolaza na Zelenom vencu ili grafita mržnje u Novom Sadu, Nišu i drugim gradovima. Važno je da se pokažemo dostojni istorijskog trenutka, ali i da ne zaboravimo šta smo izbegli. Da je Sveuništitelj kojim slučajem ostao na vlasti, ova zemlja bi se pretvorila u Severnu Koreju. Zato pitanje nije bilo samo ko će doći na vlast, već da li ćemo uopšte opstati kao društvo ili ćemo postati najveći zbeg u Evropi, možda i šire. Da nije pobedila Studentska lista, kriminalci, narko-dileri i ekipa iz Ćacilenda potpuno bi zavladali ovom zemljom. Kakogod se budu odvijale stvari sa Studentskom listom, to nikako ne smemo da smetnemo s uma.

"Mozak je kao sunđer, upija i memoriše sve: slike koje se preklapaju, glasove koji se mešaju, snove što nastavljaju da traju i u budnom stanju. Može li tim sunđerom i da se briše? Recimo, prethodni životi? Da li je moguće krenuti ispočetka ili nas produženi prsti prošlosti uvek odnegde ščepaju", pitate se u knjizi. A šta biste vi lično najradije izbrisali?

- U životu bih, na nivou iluzije, svakako imao šta da brišem. Na neki način čitav roman počiva na ideji da postoje greške koje jednostavno ne mogu da se isprave. Da je život koji nam je dat određen i omeđen našim izborima - svejedno jesmo li ih napravili sami, neko drugi umesto nas ili smo se prosto prepustili. Glavna junakinja mog romana istinski živi ne toliko u takozvanoj stvarnosti koliko u svetu knjiga koje čita, verujući da, uz nas ovakve kakvi jesmo, postoji još najmanje jedna verzija nas - onakvih kakvi smo mogli da budemo. Da smo iz autobusa sišli stanicu ranije. Da smo kod Albukerkija skrenuli desno, a ne levo. Da smo imali hrabrosti da nekome prvi priđemo. Da nismo napravili greške koje smo mogli da izbegnemo. Ako književnost išta zaista može, onda je to da nam ponudi šansu da proživimo i te druge, propuštene živote - bilo kao pisci ili kao čitaoci.

U romanu tetka vašeg junaka primećuje kako su provincijalna ksenofobija upakovana u snishodljivu pristojnost i kultur-rasizam, s tvrdnjama o "dođošima koji su uništili novosadski identitet", jedna od karakteristika žitelja tog grada. Kao nekom ko živi i stvara u gradu koji je pre dve godine doživeo tragediju, i iz kog je potekao bunt, kako opisujete Novi Sad novembra 2026?

- U Novom Sadu organizovani bunt traje sporadično još od 2018, a naročito od 2021. i 2022. godine, kada smo se suprotstavljali urbanističkim planovima. U tom kontekstu, Novi Sad je najtužniji, najhrabriji, ali i najdostojanstveniji grad u ovoj zemlji. Novembra 2026. on je i dalje žedan i željan pravde, jer se 1. novembra 2024. ovde nije srušila samo jedna nadstrešnica - urušila nam se država. A mi smo, kao građani - uz svo poštovanje prema ostatku Srbije, koji se takođe pokazao dostojnim istorijskog trenutka - odlučili da tu državu gradimo iznova.

Što se Novog Sada iz romana tiče, priča je nešto drugačija. Mislim da gradovima u kojima živimo ljubav ne treba da pokazujemo povlađivanjem, već ukazivanjem na njihove slabosti, nedostatke, frustracije i mentalitetske uskraćenosti. Recimo, onako kako je Tomas Bernhard činio sa Salcburgom.

Koji su, po vama, ključni koraci u ovom prelaznom periodu, dok se ne formira novi saziv Narodne skupštine?

- Ne podlegati iskušenjima vaninstitucionalne pravde. Ne nasedati na provokacije odlazećeg režima. Biti strpljiv, ali ne i pasivan. Ako se već nismo opredelili za revoluciju, već za institucije, dajmo onda šansu institucijama. A kad se jednom uspostave, pomozimo im da budu onakve kakve želimo. Jer snagu institucijama ni u jednoj zemlji ne daje vlast, već narod!

Kao neumorni aktivista i čest sagovornik Nove kako tumačite medijsku zbrku nastalu nakon okončanja izbora, a naročito pokušaj novog menadžmenta da oslabi, i ugasi jedan od najuticanijih medija, Novu?

- Ovo što se trenutno dešava sa vama liči na osvetu koja je bila pripremljena za čitavo društvo. O tome da nam je čovek čije ime, nadam se, uskoro više nećemo morati da spominjemo namenio sudbinu Severne Koreje već sam govorio. U novoj Srbiji koju tek treba da stvorimo biće nam potrebni novi i drugačiji mediji. A vi već jeste Nova. Bilo bi, dakle, prilično paradoksalno da u novoj Srbiji prva nestane upravo Nova. Ako bi, recimo, u narednom periodu opstali Kurir, Blic ili buđavi Dnevnik - o Informeru da i ne govorim - a vi nestali, to bih smatrao prvom velikom medijskom mrljom na savesti naše pobede.