Srbija na rasprodaju - oglas koji je Vučić multiplikovao do čudovišnih razmera: Nebojša Milenković za Nova.rs o važnosti prava na pobunu

Piše: Biljana DimčićIstoričar umetnosti, pisac i građanski aktvista iz Novog Sada smatra da od kolonija bogatiji postaju samo kolonizatori, što pokazuje slučaj Afrike:- U kolonijama najbolje žive kolonijalni upravitelji, koji nisu ništa drugo do korumpirane marionete. Naša vlast trenutno igra tu marionetsku ulogu - s druge strane je opozicija koja čeka šansu da postane nova, neznatno drugačija lutka, na istim koncima. To bi, verujem, bilo dobro za opoziciju, ali svakako ne i za društvo. Promene u gubitničkom lancu, za koji smo i kolektivno i individualno privezani, sigurno neće doneti ili inicirati gubernatori - svejedno je li u pitanju gospodin Hil, Bocan Harčenko, kineska ambasadorka ili sumnjivi arapski "investitori". To mogu jedino građani, koji su želju da žive u normalnijem društvu, iskazali protestima ,"Srbija protiv nasilja" - ističe Novi Nebojša Milenković za naš sajt, dodajući da smo "status" kolonije stekli Tadićevom i Koštuničinom prodajom NIS-a, odnosno prihvatanjem trajne energetske zavisnosti od Ruske federacije:

- Mizerna rudna renta, nekoliko puta manja no što je Gazprom plaća i u samoj Rusiji, čin je isticanja oglasa "Srbija na rasprodaju". Tu rasprodaju Vučić je multiplikovao do čudovišnih razmera, ali "princip" je isti. Promene zato ne mogu doneti politički paraziti, koji su na bilo koji način učestvovali u rasprodaji zemlje, svejedno jesu li oni trenutno na vlasti ili u "opoziciji" - već ljudi čistih biografija i jasnih namera koji bi pokušali da izvrše reviziju koruptivnih ugovora sklopljenih na štetu države, kako od strane ove, tako i prethodne vlasti. Drugi korak bio bi donošenje zakona o poreklu imovine, odnosno nacionalizacija imovine stečene krivičnim delima jer bi bez toga, sve i da siđu sa vlasti, "naprednjaci" ostali faktički vlasnici države. Treći korak je ekonomske prirode, i tiče se ukidanja eksploatatorskog modela koji "stranim investitorima" daje subvencije a domaćim radnicima garantuje srednjevekovnu poniženost!S obzirom da ste u pretposlednjem broju "Gradca" doneli studiju ,"Zbogom, avangardo: O jugoslovenskoj i novosadskoj umetničkoj avangardi 1968-1972", pretežno zastupate buntovne stavove, dobre za racionalizaciju ovdašnjeg, često nerazumnog populizma, koji vlada decenijama. Šta je avangarda značila za jugoslovensku državu?- Vujica Rešin Tucić tvrdio je da je svet u kom su tada živeli zapostavio svoje čulo ljudskosti. Avangarda sedamdesetih (ili neoavangarda, kako je teorija imenuje) želela je da to čulo ponovo probudi. Delimična kulturna, medijska pa i politička liberalizacija od sredine 1960-ih pa do početka 1970-ih, Titovoj Jugoslaviji donela je status jedne od najslobodnijih država na svetu, ali i brojne političke i ekonomske, pre svega kreditne, benefite. Afirmisana su mnoga, dotad nepriznata, ljudska i manjinska prava. Tih godina Beograd je među najdinamičnijim kulturnim prestonicama Evrope. Uspostavljen je mit o jugoslovenskom crvenom pasošu, koji je omogućavao bezvizna putovanja i na Istok i na Zapad. Nažalost, liberalizaciju u sferi kulture nisu pratile istinske privredne i političke reforme - tako početkom 1970-ih započinje proces re-staljinizacije, koji rezultira brojnim zabranama medija i umetničkih dela - ali i hapšenjima umetnika, koja se intenziviraju u periodu Titove bolesti i neposredno nakon smrti. Obračun sa inovativnim umetničkim tokovima poklapa se s usponom nacionalističke inteligencije, naposletku i sa raspadom zemlje.

Umetnost, kao i sveobuhvatno znanje, skrajnuti su sa javne scene, skoro da ne postoje diskusije na teme u javnom prostoru. Koliko smo kao građani ove zemlje krivi za taj proces, koji neumitno teče, i ne odaje sliku da će se uskoro zaustaviti?- Slažem se s Jaspersom da je svaki narod odgovoran za način na koji se nad njime vlada. Ovde, međutim, nemamo toliki problem s građanima koliko sa elitama. Negujući kulturu dogme umesto sumnje, debate i istinskog dijaloga, naše "elite" u statičnosti društva vide preduslov vlastitog opstanka. Stvar je prosta: u nedemokratskim društvima građani se plaše vlasti dok je u demokratskim stvar suprotna. Kao građani dužni smo da osvestimo činjenicu da je pravo na pobunu jednako važno kao pravo na vazduh, vodu ili besplatno školovanje. Pristajanjem da budemo podanici, umesto istinski slobodni i ponosni građani, saučestvujemo u razaranju vlastitog društva.Pisali ste pesme (šest zbirki), priče ("O Harmsu i drugim demonima"), romane ("Nešto što strašno podseća na život" i "Savršen antitalenat za sreću"), studije ("Zvezda i njena senka" i "Zbogom, avangardo"), desetak umetničkih monografija, naučne radove... Koliko vaše stvaralaštvo doseže do prosečnog čitaoca ili je prevashodno okrenuto kulturnoj eliti?- U svakom društvu, pa i našem, potrebu za čitanjem ima prosvećena manjina. Što se stručnih knjiga tiče, njih svakako čitaju profesionalno zainteresovani. Romani, a evo i "Zbogom avangardo" imaju mnogo širi krug čitalaca, što me istinski raduje. Obraćam se ljudima koji se koriste "luksuzom" mišljenja sopstvenom glavom, a tih ljudi u našem društvu uopšte nije malo. Naprotiv!

Kako kao pedesetdvogodišnji intelektualac, pisac, istoričar umetnosti i kustos u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, vidite današnji parlament Republike Srbije?- Auh. Prvi deo pitanja mi se ne sviđa (smeh), ali da, vreme leti i uopšte ne mogu da shvatim otkud meni tolike godine!? Intelektualac zvuči pretenciozno, pa bih radije odgovorio kao građanin. Parlament vidim kao ruganje i konstantno ponižavanje svega što je u ovoj zemlji iole pristojno i normalno. Mesto na kom bi trebalo da se donose najvažnije odluke postalo je stecište nedostojnih, hram vulgarnosti i prostaštva - ljudi koji sede u predstavničkom domu ne predstavljaju nikog osim sopstvenih interesnih kartela, koji se neosnovano nazivaju političkim strankama. Kad bismo zaista bili onakvi kakvi su oni koji nas tamo "predstavljaju" značilo bi da smo beznadežan slučaj.Imamo krizu institucija, a zastupate stav da je naša opozicija dezorganizovana i parcijalna u bavljenju važnim pitanjima i da se njen glas čuje asinhrono. Kako deluju pokreti građana?- Mene opozicija zanima isključivo kao alternativa. Ako ne nudi alternativu, onda je ista kao vlast - to jest destruktivna. Građanski pokreti, organizovani oko konkretnih tema, jedini su autentični reprezenti političkog života. Nažalost, ovde se sistemski radi na tome da se građani osujete u pokušajima političke participacije i da se ubede u to kako nemaju nikakvu moć. Istina je, naravno, suprotna. Uostalom, kome pripada ova zemlja ukoliko ne pripada nama kao njenim građanima!?NIN-ova nagrada vam je takoreći izmakla iz ruku 2021. godine, kada ste došli do užeg izbora, s romanom "Savršen antitalenat za sreću". Šta mislite o toj nagradi?- Teško baš da mi je izmakla - iako su mnogi mislili da ću je dobiti. Nisam nerealan i znam da nemam ono "nešto" što se u Srbiji obično nagrađuje, no to je moj svesni izbor. Nagrade su, naravno, važne zato što, bar privremeno, na knjigu skreću fokus javnosti - ipak, ako je knjiga loša tad je nijedna, pa ni NIN-ova nagrada, neće učiniti vrednijom ili čitanijom. Uostalom, toliko je knjiga koje su nagrađivane a nisu potrajale duže od jedne sezone. Pamtimo samo one knjige koje su kod nas probudile autentičan čitalački doživljaj, i kojima, nakon nekoliko godina, poželimo da se vratimo. Zvučaće neskromno - ali pokušavam da pišem upravo onakve knjige kakve bih kao čitalac voleo da čitam.

Pokretali ste značajne aktivističke akcije u Novom Sadu... Koja od njih je dala najbolje rezultate u širem planu?- Što je fokus širi - aktivizam će biti manje uspešan. Zato su najuspešnije akcije koje se bave konkretnim, lokalnim problemima. Sačuvali smo nekoliko blokovskih zelenih površina, zaustavili besmislenu gradnju montažnih garaža na Limanima, inicirali pobedu građana na izborima za Mesne zajednice... Nažalost, nismo sačuvali grad. Nisam siguran jesmo li građane uverili u to da naši gradovi pripadaju isključivo nama - i da "pobedom" na lažnim i nedemokratskim izborima niko ne može da postane njihov vlasnik."Uz elemente revolucionarne političke borbe (poput terorističkih akcija, štrajkova, barikada ili direktnih sukoba s policijom), zasnovana na podsticanju slobodne misli, negovanju otvorenog i polemičkog duha, pobuna 1968. bila je Prva internacionalna, ali i prva revolucija duha i kulture", pišete u studiji. Mislite li da avangarda nije moguća u 21. veku ili pak da je pravo vreme za nju?- Ne samo da je moguća - već je i neophodna! Besmisao koji živimo direktno je uzrokovan time što naše vreme nije pronašlo sopstvenu avangardu, kako umetničku tako ni političku. Preduslovi postoje, pošto svet u kom živimo neodoljivo podseća na onaj pred 1968. Tu je gotovo sve: i hladni rat, i predatorski kapitalizam, praćen dehumanizovanim odnostima i kolektivnim beznađem, i ekološka predkataklizma. Ono što zasad nedostaje je autentična, neklijentelistička levica - kao i svest o neophodnosti pobune, recimo na način na koji su se Francuzi pobunili protiv penzionih reformi.Bonus video: I pored protesta - gradiće se Novi Sad na vodi