Sve češće mi kolege postavljaju pitanje da li će ove godine biti festivala Dani komedije, kaže za Nova.rs reditelj Nebojša Bradić, selektor ove pozorišne manifestacije u Jagodini. Dani komedije tradicionalno se održavaju od 20. do 27. marta. Međutim, 49. izdanje prošle godine nije održano, a kada će, i da li će biti održano ove godine, još je neizvesno.
Pozorišni festival najboljih komediografskih ostvarenja Srbije „Dani komedije“ odložen je i ove godine, a direktor Kulturnog centra u Jagodini izjavio je novinarima da će „novi termin biti utvrđen posle konsultacija sa pozorištima Srbije“ i „u zavisnosti od epidemiološke situacije u zemlji“. Repertoar sa osam predstava koje je Nebojša Bradić odabrao za prošlu godinu važi i za ovu godinu, naveli su organizatori, kao i kupljene karte. Međutim, iako se spekuliše da bi smotra mogla da bude održana na jesen, nije još jasno da li će ga uopšte biti. Situacija sa tim da je festival na vreme pripremljen i najavljen prekinut prošle godine, Bradića je podsetilo na činjenicu da je smotra ustanovljena 1972. godine za sve ove godine bila samo jednom prekinuta.
– Sećam se jednog drugog vremena u kome je je festival Dani komedije prekinut. Bilo je to 24. marta 1999, kada je ansambl Drame Narodnog pozorišta igrao predstavu „Kokice“. Oko 20.15 sati sirene nad Jagodinom označile su početak vazdušne opasnosti i početak agresije Severnoatlantskog saveza na Jugoslaviju. Na sceni su bili Nataša Ninković i Ivan Jevtović. Publika je evakuisana, a ansambl se vratio u Beograd. Dekor i kostim je ostao u Jagodini gde je iste jeseni odigrana prekinuta predstava i završen festival – podseća Bradić.
On kao selektor Dana komedije, kaže, „još nema odgovor kada će biti nova edicija festivala, jer je odnos između komedije i publike veoma poseban“.
– Možda je moguće igrati fudbal i košarku bez publike. Ali ako udaljite publiku ili ograničite njeno prisustvo u pozorišnim salama, komedija se pretvara u nešto sasvim drugo. Smeh nije samo odgovor na predstavu. To je zvučna „kulisa“ predstave i lepak koji vas povezuje sa strancima koji sede pored vas. Kad komično trijumfuje, ostavljajući vas u grčevima od smeha, tada se doslovno smanjuje razlika između vas i suseda koji je, smejući se, pao na pod pozorišne sale – ističe Bradić.
Snimci predstava ne mogu da zamene živo izvođenje
Bradić navodi i da su, od kako se navršila godišnjica početka pandemije kovida 19, „počela da mu bolno nedostaju živa izvođenja pozorišnih dela“.
– Jer, u pozorištu za razliku od ekrana, glumac stvara umetničko delo u stvarnom vremenu i gledalac zna da ono nije bilo stvoreno u istom obliku ranije i da neće biti stvoreno u istom obliku kasnije. Za one koji su imali priliku da uživo prate improvizacije Zorana Radmilovića u „Radovanu III“, gledanje snimka te predstave deluje u izvesnoj meri razočaravajuće. Reči koje izgovaraju glumci su snimljene, čuje se i reakcija publike, ali nema „onoga“ što možete doživeti samo u pozorišnoj dvorani – kaže Bradić.
Reditelj kaže da je, kada je počeo da analizira trenutnu situaciju, „utvrdio da ono što mu stvarno nedostaje nisu umetnici na sceni, već nemogućnost da bude u publici na način na koji je to radio pre godinu dana“.
– Pre pandemije, jedva da sam o tome i razmišljao, često sam bio iritiran redovima ispred blagajne, svetlom i zvukom mobilnih telefona i sličnim neugodnostima. Danas mi nedostaju ritualni razgovori u pauzi ili posle predstava, razmena višeznačnih pogleda sa dugogodišnjim posetiocima pozorišnih premijera, čvrst stisak ruke i blagi zagrljaj autora ili izvođača. Strepnja od mase ima dugačku istoriju, koja datira davno pre kovida 19, koji je okupljanje u velike grupe učinio nepromišljenim i gotovo neprijateljskim činom. Međutim, postoje različite mase, i publika je samo jedna od njih – strukturisana grupa sa neformalnim pravilima: kada se svetla u sali ugase, budite tihi; na kraju aplaudirajte i idite. Ima nečeg od čina zavođenja kada ste uključeni u masu koja čeka da bude zavedena. Nekad ćete doživeti epifanijske trenutke: zaglušujući urlik posle spektakularne tačke na trapezu u cirkusu, uzdah kao odgovor na trik mađioničara ili iznenadnu tišinu kada glumac pređe iz lakog tona komedije u mračne ponore ljudske duše. Jednom kad nas izvođač pridobije na svoju stranu, mi ćemo ga slediti i prihvatati sve što nam bude ponudio – ističe Bradić.
Uz opasku da se to dešava i pre nego što predstava počne, Bradić priča kako i dalje pamti „elektricitet koji je vladao u pozorišnom foajeu pred izvođenje predstave ‘Kate Kapuralica’ Narodnog pozorišta Sombor“.
– Predstava je bila veoma dobra, ali čak da to i nije bila, opijajuća atmosfera, koja je ličila na kult, činila je da izgled na neuspeh bude skoro nemoguć. Publika je želela da bude deo spektakla, na njega hrlila i u njemu pronalazila neophodni predah od sivila svakodnevnice. Na drugi način, sa srodnim efektom, gledaoci su se pripremali za dvadesetčetvoročasovni „Olimp“, u režiji Jana Fabra. Snaga doživljaja nije samo u broju ljudi koji vas okružuje u gledalištu, već i u određenoj vrsti anonimnosti koja vam omogućava da se izrazite onako kako inače to ne biste učinili. To što ponekad zaplačemo za vreme izvođenja drame ili opere nije zbog toga što bolje osećamo fikciju nego stvarni život, već zato što nam kolektivni doživljaj u gledalištu daje pravo koje nam je u životu uskraćeno. Postoje i bolji načini na koje možete da izbegnete pritisak u vašim privatnim životima nego što je to prisutnost u pozorišnoj publici, ali ovaj je proveren – ističe Bradić.
Selektor festivala u Jagodini svestan je konteksta u kom se sve odvija.
– Tokom prošle godine mnogi od nas nisu bili u mogućnosti da ožale preminule bliske osobe. Zoom prenos pogreba ne može da zameni okupljanje porodice i prijatelja na mestu na kojem se zajednički tuguje. Sprečenost da tugujemo ima svoju cenu i to plaćamo traumama i unutrašnjim konfliktima. Ali šta je sa cenom gubljenja mogućnosti da se okupimo i pokažemo radost prilikom rođenja ili venčanja? Koreni masovnih tugovanja i praznovanja sežu u daleku prošlost. Ljudi su se priključivali masi koja slavi, bez obzira da li se radilo o ritualnim plesovima, političkim skupovima ili umetničkim događajima. Pokazalo se da možemo živeti bez takvih i sličnih kolektivnih veselja, baš kao što je to većina sada prinuđena da radi, ali time rizikujemo da upadnemo u usamljeničku noćnu moru depresije. Iz dana u dan je sve vidljiviji talas povećanja broja ljudi koji prijavljuju strahove i depresiju. Otkada je pandemija započela i sa njom ukidanje masovnih okupljanja, postavilo se pitanje kako ćemo se osećati prilikom ponovnih okupljanja na predstavama ili koncertima. Godina u kojoj su smanjena živa izvođenja, koja podrazumevaju tesnu interakciju izvođača i publike i, umesto njih, ponuđeni onlajn socijalno distancirani prenosi, ukazala je na najvažniji element koji nedostaje: fokus. Za razliku od individualne pozicije pred ekranom, u masi postoji intenzitet pažnje, puni angažman i deljenje istog prostora. Možda još uvek nismo spremni da se pridružimo masi ljudi u pozorištu. Ali, u vremenu izolacije i otuđenja, jasno je da nam je ta masa potrebnija više nego ikada. Zbog toga se pritajeno radujem novom terminu za Dane komedije, makar najesen – zaključuje selektor predstava za manifestaciju u Jagodini.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar