0
Ja ću ovde ostati do 15. septembra u apsolutnom raspadanju, a onda ću u Beograd, u Narodnu biblioteku, pa za Ivanjicu, gde ću da kao radim i uveče gledam televiziju kod tebi dobro poznate Olje, piše Radomir Konstantinović svom prijatelju Pavlu Ugrinovu.
Knjiga “Nulta egzistencija: Dnevnik 1946-1972” književnika, dramaturga, režisera i akademika Pavla Ugrinova, objavljena je nedavno u izdanju “Agore” iz Zrenjanina. U pitanju je dnevnički zapis ovog autora tokom 60 godina umetničkog rada. Prva od tri planirane knjige, prati autorov život od dolaska u Beograd 1946, izvođenja kultne predstave „Čekajući Godoa” i osnivanja Ateljea 212, do rada na Radio Televiziji Beograd tokom zlatnog perioda radio i TV drame.
Ugrinov u „Nultoj egzistenciji“ opisuje svoj privatni život, razvoj posleratne kulture, ali i karakteristike tog vremena. U saradnji sa izdavačkom kućom “Agora”, objavljujemo neke zanimljive delove iz dnevnika. Nakon opisa posleratnih igranki u Beogradu 1947, teksta koji opisuje užasnu sudbinu glumice Žanke Stokić, priče o tome zašto je Dobrica Ćosić u krugovima posleratne kulturne scene nazivan – Gedža i kako je izgledala novopokrenuta beogradska Pozorišna akademija 1949, za kraj feljtona vam donosimo jedno žovijalno i neobično pismo koje je Radomir Konstantinović, pisac „Filosofije palanke“ poslao Pavlu Ugrinovu tokom leta 1965.
Naime, Konstantinović i Ugrinov su bili dobri prijatelji, družili su se, radili i letovali zajedno, bili su duhovno bliski. Upoznali su se sredinom pedesetih godina, i dobro su se razumeli, još pri prvom susretu: „Neko međusobno razumevanje bez reči, izvesna srodnost osećanja“, pisao je Ugrinov još 1956. Konstantinović je često boravio u Rovinju, gde je imao svoju kuću, i pismo koje vam prenosimo samo je deo njihove međusobne komunikacije koja je bila česta, i prijateljski i poslovno.
„Žao mi je što nisi došao”, piše mi Rade iz Rovinja, „i ostajem ubeđen da si uskratio sebi i meni vanredne zajedničke doživljaje, recimo:
1. šetnju po ostrvu sa nudistima,
2. bombardovanje pijanih švaba iz nokšira, noću, uz divljačke krike i ozbiljnu Kaćinu pomoć,
3. fantastične ribe koje ovde ne jede svaka fukara ali ja jedem,
4. moje usrenje kad bih te, Isuse, video kako u kupaćim gaćama ulepšavaš ovdašnji pejzaž i, pre svega, nekoliko mojih veličanstvenih, božanstvenih govora, koje sam održao ovde besplatno na trgu pred kafanom „Jadran”, ovdašnjem klubu jebivetara, u najboljem mom stilu.
Bio sam u dva maha prešao u ofanzivu tako zahuktalo da mi je trebalo, uveče, po kilo vina da se povratim. Vino nije jeftino, ali ja ga pijem u inat svima, dobro mi prija, ponekad izgubim svest, koliko radi moje nihilističke kondicije, a jednom – kao što znaš – bio sam čak i malo cvikovao nogu, što mi je donelo gips, ali takođe i jednu budžu, (batina iz raja), kojom savršeno operišem u mojim analitičkim trenucima. Ne radim ništa osim što trošim pare…
Ja ću ovde ostati do 15. septembra u apsolutnom raspadanju, a onda ću u Beograd, u Narodnu biblioteku, pa za Ivanjicu, gde ću da kao radim i uveče gledam televiziju kod tebi dobro poznate Olje. A sad slušaj: traži negde stvari (nameštaj bidermajer) za mene, imam nešto love koju ne bih da potrošim na kajmak i jaja! Kuća neće biti gotova pre idućeg leta, pa bih da uđem u nju bar donekle spreman.
Knjigu Pavla Ugrinova “Nulta egzistencija: Dnevnik 1946-1972” sa popustom možete kupiti na sajtu Izdavačke kuće Agora.
Bonus video: Nova knjiga Nenada Novaka Stefanovića – „Srbija opisana kućama“