0
Kad se nesvakidašnji incident desi u turbulentnom vremenu, od malog talasa postane cunami i napravi reakciju koju niko ne može da očekuje. Tako je bilo s Festivalom autorskog filma, kaže za Nova.rs Srdan Golubović, reditelj i predsednik Saveta FAF-a, koji počinje 24. novembra.
Uvek smo se trudili da Festival autorskog filma bude otvoren ka svim autorima. Ove godine, nažalost, nemamo domaći film u takmičarskom programu, ali imamo naše ostvarenje koje otvara festival. Ideja, zadatak i misija festivala jeste da promoviše naše autore. Jedne godine to uspe, ali neke ne – kaže u razgovoru za naš sajt Srdan Golubovič.
Festival autorskog filma, 29. po redu, biće otvoren 24. novembra domaćom premijerom nagrađivanog filma „Lost Country“ Vladimira Perišića. Do 1. decembra publika će biti u prilici da vidi čak 82 filma koji su podeljeni u 13 programskih celina, među njima su laureati nagrada na festivalima u Berlinu, Kanu, Veneciji, Lokarnu, Sarajevu, San Sebastijanu, Kotbusu…
I kao i sve u ovoj zemlji, kad jedna kulturna manifestacija dočeka 29. rođendan, to se, u turbulentnim decenijama iza nas, može smatrati uspehom, konstatuje za Nova.rs predsednik Saveta festivala i reditelj Srdan Golubović:
– Ali, to je veliki uspeh festivala za koji smo mi, koji se danas bavimo FAF-om, najmanje zaslužni. To je, pre svega, veliko priznanje za Vojislava Vučinića, koji je osnovao festival 1994. godine i pravio ga u vremenu kad je to bio nesvakidašnji incident. E, taj nesvakidašnji incident, kad se desi baš u takvom vremenu, od malog talasa postane cunami i napravi reakciju koju niko ne može da očekuje. Vojislav Vučinić je predosetio da, ako se u tom mraku upali jedna mala sijalica, pretvoriće se u Teslinu struju koja obasjava sve nas. Tako se i desilo. I onda smo mi, kad smo počeli da radimo festival najpre zajedno sa Vojislavom Vučinićem, a onda i sami, poželeli da nastavimo s tom hrabrošću i potrebom da se istražuje autorski film i njegova suština. Ali, s druge strane, da budemo nepretenciozni i skromni, i da malo po malo festival podižemo, pre svega u odnosu na tržište evropskih festivala. Jer, festival je bio izrazito značajan za našu sredinu, ali nije bio dovoljno poznat van okvira naše zemlje. Zaista smo se trudili da festival postane prepoznatljiv i vidljiv makar u regionalnim okvirima i to nam je bila ideja od 20. izdanja kad je promenio oblik i dobio puno novih programskih selekcija, od „Bande a Part“, do „Hrabrog Balkana“.
U tekstu kataloga festivala primećujete da svet gori „u podeljenosti, nasilju i mržnji“, da nikada nije bio strašniji trenutak, s ratovima koji besne, apokalipsom svuda. A tom realnom prljavom svetu suprotstavljaju se autori kroz svoje filmove pružajući nam nešto potpuno drugačije. Koliko je film danas utočište?
– Jeste. Mislim da je umetnost neka vrsta bekstva od stvarnosti koja je, nažalost, takva kakva je. Danas je svet strašno mesto – od onoga što se dešava u Palestini do rata u Ukrajini. Okruženi smo najsvirepijim zločinima, razaranjima i zlom u novijoj istoriji čovečanstva. Kao da su autori svojim filmovima pokušali da pronađu drugačiji, osećajniji put, kojim pokušavaju da neutrališu i umire zlo trenutka u kome živimo. I zanimljivo je zato kako su filmovi u Glavnom i Takmičarskom programu, ali i drugim celinama, zapravo intimni pogledi na svet. Ali, ti intimni pogledi, opet, nikada nisu lišeni društveno-političkog konteksta. Kad pomislim na nepalski film „Crveni kofer“, koji je u Takmičarskom programu, to je zaista intimna ispovest koja otvara Pandorinu kutiju sveta u kom ti ljudi žive. Isto je sa filmom „Lost Country“ Vladimira Perišića, koji je duboko ličan. U pitanju je razotkrivanje samog sebe, što je nesvakidašnja autorska hrabrost. Ali, s druge strane govori i o trenutku devedesetih koji je jedan od turbulentnijih u našoj istoriji. Mislim da se umetnost brani intimnim ispovestima, kroz koje se provlači kontekst sveta u kojem živimo. Ne verujem u misao da umetnici treba da se bave svojim poslom i da, kao nojevi, zavuku glavu u pesak. I da biti umetnik znači samo gledati svoja posla i stvarati dela van vremena u kojem nastaju. Mislim da je to konformistički i defetistički pristup. Istraživanje umetnosti i bavljenje ličnim svetom, kao u filmu Vladimira Perišića sve je osim konformizma. To je pitanje lične hrabrosti, u kojem se intimni pogledi na svet dovode u kontekst okruženja u kojem živimo.
A koliko rečju hrabrost mogu da se opišu filmovi, među kojima i oni „veterana“ poput Kena Louča ili Vima Vendersa?
– Ovaj festival je nastao na sintgmi hrabrosti. Autorske hrabrosti, pre svega, ali i političke hrabrosti. I hrabrosti kao pojma individuacije čoveka, integriteta ljudskog stvorenja i sveta. Naravno da je hrabrost važna. Selekcija „Hrabri Balkan“ je posvećena hrabrosti koja nije samo ideološko-politička, već je, pre svega, estetska i poetska, a Bande e Part je program radikalnog filma. Autori, kao što je Ken Louč, celu svoju poetiku i autorski život posvetio je potrazi za istinom, baveći se vrlo angažovanim temama. Tako da su te dve stvari neraskidive. Mislim da je hrabrost u autorskom postupku nešto što je važno danas. Pre nekoliko godina imali smo sjajan film Marka Đorđevića „Moj jutarnji smeh“ koji je i u smislu rediteljskog postupka bio nešto novo i drugačije, a za sobom je vukao čitav kofer konteksta sveta u kojem živimo.
I Boro Drašković, ovogodišnji dobitnik nagrade za životno delo „Pogled u svet: Vojislav Vučinić“, bio je onoliko hrabar, ne samo na filmu i televiziji, već i kad je posredi njegov teatarski opus?
– Kad govorimo o Draškoviću, skoro čitava njegova filmska poetika vezana je za bavljenje fenomenom nasilja. Zaista se hrabro na filmu i u pozorištu bavio time. Možda čak u pozorištu i više, kroz zabranjenu predstavu „Golubnjača“ Jovana Radulovića i celu stvar koja je tad pratila sve. Ta hrabrost verovatno ne može da ima paralelu u sadašnjem vremenu. I bojim se da je ta hrabrost, u tom trenutku, bila soliter u odnosu na naše lične hrabrosti danas, koje su, ipak, neke jednospratnice. Boro Drašković je filmski i pozorišni stvaralac i mislilac koji je svoju ličnu hrabrost stavljao ispred svega drugoga. Zaista je simbol pojma hrabrosti i kroz dela i govor svih ovih godina.
Koji je film iz ovogodišnje selekcije ostavio na vas najsnažniji utisak?
– Pre svega je to film Vladimira Perišića. Ali, tu je još jedan jako hrabar film Vuka Lungulova-Kloca „Mešanac“, o Fenji, mladom trans muškarcu. Opet je to jedno preispitivanje samoga sebe i, ponavljam, hrabro istraživanje svoje odluke o promeni pola i posledica te odluke.
Koliko smo mi ovde spremni da gledamo takav film?
– Mislim da je jako važno da takve stvari gledamo i suočavamo se kao publika, ne samo s tom temom, nego sa osobom koja sa samom sobom vodi dijalog vezan za tu temu. I to kroz prizmu autora koji je kroz taj proces prošao i taj lični proces oblikovao u umetničko delo. Ta stvar onda postaje, ne društveni angažman ili primer, nego dobija mnogo važniji oblik – umetnički. Jako mi se dopao i ruski film „Hir“ Ilje Povolockog, jedno poetsko putovanje, o čehovljevskom odnosu oca i ćerke, film odrastanja kroz interesantan proces trajanju stvari pruža neku mističnost sveta odakle dolazi. A bazira se na tradiciji filma i pre svega literaturi – Čehovu, Tolstoju i svemu onom što jeste neprevaziđena ruska književnost.
Bonus video: Dokumentarac o stvaranju Čuvara formule
