2
Najdžel Kenedi ponovo je među nama! Ukoliko ste tim povodom dozvolili sebi da prokomentarišete nešto u stilu: „Pih! Po koji već put?“, smesta se ugrizite za jezik. Jer, pet godina nakon onog BEMUS-ovog otvaranja u Sava Centru, Najdžel Kenedi dolazi snažniji, virtuozniji, misaoniji, vitalniji, maštovitiji, britkiji i otkačeniji nego ikad, spreman da pobere svoju beogradsku miholjsku žetvu. Dugo nam živeo, Najdžel!
55. BEMUS
Velika dvorana Kolarčeve zadužbine
Subota 21. oktobar
NAJDŽEL KENEDI, violina
ORKESTAR VIRTUOZI
Solisti:
Aleksandra Kinđić, oboa
Una Stanić, violina
PROGRAM:
Johan Sebastijan Bah
Koncert za violinu, obou i orkestar u ce-molu, BWV 1060R
Najdžel Kenedi
Fallen Forest
Johan Sebastijan Bah
Koncert za violinu i orkestar br. 1 u a-molu, BWV 1041
*******
Johan Sebastijan Bah
Koncert za violinu i orkestar br. 2 u E-duru, BWV 1042
Rjuiči Sakamoto
Forbidden Colours
Johan Sebastijan Bah
Koncert za dve violine i orkestar u de-molu, BWV 1043
Najdžel Kenedi previše je u ponečemu nalik nešto starijem kolegi Džonu Lajdonu – obojica inače rođeni 1956. – a da bi to bilo slučajno. Najtačnije rečeno, oni su poput blizanaca-antipoda. Dok Lajdon bljuje žuč i vatru, upravljenu ka ma čemu što mu se tog časa nalazi u vidokrugu, proživljavajući svoju nestalnu „antiprotivnu“ prirodu i šokantnu adaptaciju na među sobom totalno suprotstavljene političke opcije naočigled cele planete, dotle vas Kenedi bombarduje isključivo dostojanstvom, ljubavlju, altruističkim idealom i muzičkom radošću.
Ne shvatite ovo pogrešno. Džon Lajdon prekaljeni je ratnik raznoraznih uličnih šibanja. Kao frontmen, sa svojim bendom Sex Pistols, izazvao je situacionistički prevrat u čitavom svetu, nateravši i establišment i običan puk da dobro porazmisle o smeru u kom se stvari aktuelno kreću. Njegova pojava bila je vrsta generacijske pretnje da će Kraljicu i sve bogatune pomesti čelična metla sastavljena od ljutitih zihernadli sa zeleno ofarbanom kosom. No, Lajdonov alijas Džoni Roten, sa svojim drugom Sidom Višizom, platio je bez sumnje punu cenu. Do dana-današnjeg, njegov mladalački greh – onaj da sistem dovodi u pitanje – uzvraćao mu je kontinuirano udarac. Stoga je, po svoj prilici, veoma rano morao da nauči kako da odigra sa svima opako, a da sačuva glavu i donji deo leđa potpuno bezbednim.
Najdžel Kenedi, međutim, oduvek je bio pank romantičar, dovodeći između ostalog neprestano u pitanje muzičku laž. Mislimo pritom na onu ogavnu salonsku uglađenost, prepredeno skrivanje iza monumentalnosti klasike, e da bi se isporučivao striktno konfekcijski ugođaj, „carevo novo odelo“ zvuka, imitacija visoke umetnosti rečju, umoljčana predstava o luksuznoj zabavi za tobožnju aristokratiju. Svojim patikama koje bez ustručavanja udaraju ritam o parket scene i karakterističnom „mohawk“ frizurom, on još uvek stoji postojano na bedemima prave umetnosti. Da, ovaj večiti „Denis napast“ klasike izaziva sve „lažnjake“ ovog sveta na dvoboj, sa oružjem u obliku svoje nasmejane istine. Verovatno ga zbog svega toga i obožavamo, tog našeg drugara pankera koji razvaljuje violinu. Poznavali smo neke takve likove u prošlosti, u naše davno „novotalasno“ doba. Stvarno, gde li su svi oni sada?
Zato je Najdžel Kenedi ovde omiljen. U zemlji novokomponovanog folka i oskudnih ljudskih relikta iz doba jugoslovenskog „new wave-a“, koji nisu imali želuca da bez savesti pristupe tranzicionim metamorfozama a la Gregor Samsa, ovaj radikalni terorista klasike velikog srca, pruža nam iluziju kako možemo učiniti svet ponovo mladim i promenjenim u korist svih. Ah, taj hipi utopizam! Ali, opet, zar nas on ne ozaruje svaki put iznova, uliva moć? O, da! Znači, Najdžel Kenedi i dalje nam je neophodan zbog toga što iz sve snage odoleva u svom slobodarskom naumu. I, znate šta – odlično mu ide.
Na stranu filozofiranje, Najdžel Kenedi ponovo je isprašio tur svim podvaladžijama klasike, onim kobajagi uglednicima žanra. Njegov ovogodišnji dvostruki nastup sa orkestrom Virtuozi (umetničko vođstvo Ljubiša Jovanović) na 55. Beogradskim muzičkim svečanostima, definisao je stanje duhova u serioznom zvuku ovog trenutka, drugim rečima odredio status onog ozbiljnog uzimanja u obzir sopstvenog postojanja u umetničkoj muzici danas na planeti Zemlji. Naravno, samo ako ste prava osoba u svemu tome, mislim.
Jer, Najdžel Kenedi prodrmao je svojom violinom još jednu žarišnu tačku klasike u okviru svoje instinktivne misije, onog svog autentično subverzivnog hodočašća. Zauvek mlad i energičan, sa Virtuozima – a kako drugačije da se zove njegov bend za ovu priliku? – Kenedi prosipa čitave riznice pred Kolarčev auditorijum svojim interpretacijama Johana Sebastijana Baha. Prava je privilegija i sreća da mu se na ovom junačkom pohodu, kao vrsne saputnice, nalaze i u pomoć pritiču dve (pre)mlade dame – oboistkinja Aleksandra Kinđić u Koncertu za violinu, obou i orkestar u ce-molu BWV 1060R, kao i violinistkinja Una Stanić u Koncertu za dve violine i orkestar u de-molu BWV 1043.
Eto kako Najdžel Kenedi osvetljava raskoš i čari naših muzičkih vrtova. Svaki put, on ovde pronalazi unikatne dragulje vrsne interpretacije, dejstvujući svakom muškom šovinističkom seksizmu uprkos, i pred publiku izvodi apsolutno prvoklasne ličnosti, koje nam u poplavi lažnih proroka ostaju nekako, do njegovog dolaska, nedovoljno osvetljene i povučene u stranu. Makar zbog samo toga, njegove posete imaju draž nesvakidašnjih otkrovenja i basnoslovne vrednosti.
Pođimo redom. Najpre, Najdžel Kenedi i Aleksandra Kinđić potpuno neverovatni u uvodnom Bahovom Koncertu za violinu i obou u ce-molu. Bodrost uzajamnog dopunjavanja, međusobna ispevanost misli, sustizanje u momentalnom idejnom i emotivnom dijalogu – uh, trebalo je ovo doživeti i primiti u sebe. Taj zamah invencije i uzavrelost zvučnog susreta – verovatno predstavlja vrhunac Kenedijeve suzdržanosti u improvizaciji i trijumf doslednog sleđenja kompozitorovih zamisli.
Njegova kompozicija „Fallen Forest“ već je korak bliže onoj koncertnoj relaksaciji po kojoj je nadaleko znan. Rukoljubi za protagonistkinje, njegova pozicija za klavirom, otkravljenje strogih konvencija. Veoma lepo. Naročito, ukoliko nakon svega sledi ponovo Bahova mistika i strastvenost. Otišli smo sjajno raspoloženi sa prvog dela koncerta.
Bahov magični Koncert za violinu i orkestar br. 2 u E-duru, nakon našeg povratka u salu, činio se velikim kao ona četiri gola koji će Najdželov omiljeni klub Aston Vila dati na utakmici protiv Vest Hema narednog dana. Krasili su ga dalekosežnost percepcije, karusel boja, reskost odvažnosti. Mogli bismo da nabrajamo unedogled. Ipak, treba zastati u onom trenu kada se Kenedi odlučuje da u znak sećanja na nedavno preminulog Rjuičija Sakamota izvede temu „Forbidden Colours“ iz filma „Srećan Božić gospodine Lorens“. Retko dirljiv momenat sa glavnom zvezdom večeri kao pijanistom. Najdžel Kenedi definitivno je duševno ljudsko biće. Iza svojih duhovitih poza i imidža, on je klinac koji ponekad plače za svojim prerano otišlim saborcima i herojima.
A onda je već usledio Bahov Koncert za dve violine i orkestar u de-molu, ravnopravno frontmensko partnerstvo sa Unom Stanić, pravi lepotica i zver u ringu večnosti. I odmah zatim potpuri od svega i svačega, ali u majstorskom izboru muzičkog sladokusca kakav je Najdžel Kenedi. Bio je tu i klasik „Jovano, Jovanke“, neko ljuto srpsko kolo, da li možda Carevčevo, irska narodna pesma, Montijev „Čardaš“…
Konačno, nakon svega, možete sebi reći: „Prevario bih se da nisam otišao!“. I odahnuti što ste ispravno postupili. Biće naravno još Najdžela Kenedija u Beogradu – barem se nadamo – ali, nikada više nemojte dovoditi sebe u dilemu povodom ovog maga violine, jer ćete u suprotnom biti na gubitku. Makar zbog pregršti dobrog raspoloženja i uha punog nadahnuća, dok u ritmu upravo apsorbovane „najdželovštine“ koračate ulicama Beograda nakon koncerta. Kakav dobar osećaj, zar ne?
Bonus video: Najdžel Kenedi
