Oprostićete mu sve problematične izjave o ratu u Ukrajini jer je muzičar bez greške: Kritika koncerta Borisa Berezovskog

Muzička kritika:Koncert Borisa Berezovskog na Kolarcu (BEMUS)Pa, vreme će definitivno oprostiti i Borisu Berezovskom zbog njegovih problematičnih izjava u vezi sa ratom u Ukrajini. Oprostiće mu zbog toga što svira - veoma VEOMA dobro.Pijanista Boris Berezovski (r. 1969) čest je gost Beogradskih muzičkih svečanosti. Prvi put smo ga ovde uostalom i čuli upravo na BEMUS-u još davnih dana, ako nas sećanje ne vara. Otada, bio je na našem najuglednijem festivalu gost-solista više puta, a pojavljivao se na sceni Kolarčeve zadužbine u okviru različitih koncertnih sezona takođe, i van BEMUS-ove agende. Jednom rečju - Berezovski je naš stari znanac, i to jedan od najomiljenijih.Ima nešto u vezi sa Borisom Berezovskim što momentalno pleni pri svakom nastupu. Recimo, onaj njegov uvek raskopčani sako, izvesna jasno vidljiva neprilagođenost spram uštogljenih koncertnih procedura, buntovničko nepristajanje na zapovedanu etikeciju bilo koje vrste, ukratko stav nemaran, pomalo čak i u stilu "nešto me baš mrzi da sviram večeras", pa zatim i ono potpuno nenamešteno zaprepašćenje svaki put kad se nakon pauze ponovo pojavi pred auditorijumom, da započne drugi deo resitala, kao da kaže: "Šta, još uvek ste tu?!".

Ali, njegova robusna pojava i ostavljanje totalno pogrešnog utiska da možda mnogo i ne mari za sviranje, samo su dabome varka, koja po svoj prilici skriva jedno vrlo delikatno srce. Možda Berezovski i dalje ima tremu koja ga drma svaki put kada treba da se nađe sa publikom oči u oči, onaj "golmanov strah od penala", možda ga čak mori i sumnjičavost u pogledu sopstvene sviračke moći, ko će ga znati. Veliki umetnici po pravilu su nesigurni, nikad do kraja bez bojazni hoće li dostojanstveno napustiti podijum. Samo osrednjost ima apsolutnu veru u sebe da je nenadmašna i neuništiva.

Tako je i aktuelni susret sa Berezovskim od par dana pre u Velikoj dvorani Kolarca, na ovogodišnjim Beogradskim muzičkim svečanostima, protekao isprva u sličnom raspoloženju. Dve sonate Ludviga van Betovena, osvetljene između Mendelsonovim filigranski finim komadima u prvom delu koncerta, bile su svojevrsno zagrevanje. I to na tipičan način Borisa Berezovskog.

Jer, taman kad pomislite da je isuviše nehajno i gotovo pa neoprostivo nezainteresovano dovršio neku legendarnu frazu u Betovenu, on vas smesta zatim raznese u paramparčad laganim stavom, u kome zazvone paralelni svetovi kojih do sada niste uopšte bili svesni, ma koliko već puta čuli - ma šta čuli, odsvirali! - svaki ton.Tananost njegovog pijanističkog dodira, meki oblaci zvukova koje u pregrštima oživljava na klavijaturi bez po muke, misteriozni pejzaži što diskretno promole glavu u nekom samo naizgled zaturenom sviračkom planu, skromnost prilikom primanja aplauza – to je Berezovski kakvog znamo. Onaj Berezovski koji nas na kraju uvek ščepa za uho svojom jedinstvenom veštinom i dubinom promišljanja, što je baš i ne očekujete iza onako širokih ramena i raspojasane pojave.

Ako su vas i morile neke nedoumice u Betovenu (Sonata op. 2 br. 2 u A-duru i Sonata op. 10 br. 1 u ce-molu), Mendelson (Rondo capriccioso op. 14, Tri etide op. 104b) je zato munjevito pobrao svu vašu pažnju. Ti osetljivi kolopleti zvukova, čijoj se hitrini i kadifenom doticanju ne prestajete da čudite, ulili su se sasvim prirodno u narednog Rahmanjinova, presečenog pak Nikolajem Metnerom. Varijacije Sergeja Rahmanjinova na temu čuvenog Šopenovog Prelida u ce-molu op. 28 br. 20 – izvedene autentičnim herojskim gestom - predstavljale su bez ikakve sumnje centralnu tačku programa. Način na koji ih Berezovski gradi do vrhunca, filujući njihovu impresivnu arhitekturu neumoljivim polifonim segmentima, spada u virtuozno umeće kojem retko prisustvujemo.

Njegov Metner (Dve priče) i, za kraj onog "klasičnog" dela koncerta, još malo Rahmanjinovljevih transkripcija – sve to zajedno prolazi kao treperavi dašak u čijem se jezgru pomalja čelična snaga izraza. Nemojte da vas obmane ona paperjasta draž kojim se roji klavirsko umeće Borisa Berezovskog. Ako mu je srce i meko, njegova čula su sve vreme oštra i napeta poput brijača!

Treći deo ove nesvakidašnje večeri pripao je najnovijoj ljubavi Borisa Berezovskog - bluzu! Vešt na svom klavirskom delu, ovaj umetnik podelio je scenu Kolarca sa "Bluz doktorima" iz Jekaterinburga. Vladimir Demjanov (vokal, gitara), Vladimir Apanicin (bas gitara) i Maks Pletnjov (bubnjevi) zauzeli su tako pozornicu, uključili instrumente u struju i – ubrzo smo svi njihali glavama u ritmu, a poneko je čak i zaigrao. Pred pokoravajućim glasom i gitarskim režanjem Demjanova možete samo da zinete, ali su istančani bas, bubnjevi i nenametljivo povučen, ali i te kako čujan klavir Berezovskog, tačno onaj blistavi okvir koji daje format ovako umešnom muziciranju.

Lep "chill out" nakon svih onih klasičnih majstorstava. Možda Berezovski ipak i nije tako loš momak, pomislićete. Kao muzičar za klavirom - on je skroz bez greške.Bonus video: Najdžel Kenedi