Priča o najpametnijoj Srpkinji: Za života je saplitali, ni grob joj se ne zna

Postoje te mesingane table na zgradama, koje retko kome privlače pažnju, jer danas ljudi uglavnom blenu u telefone i retko promatraju fasade. Ti napisi obično deluju kao neke veće umrlice samo što su na ploči, često su bez slike, ili sa nekim iscrtanim likom, tekst počinje: "Ovde je živeo ili živela..." Neretko ih je okrunio zub vremena, a ima i onih koje sijaju. Važno je da postoje jer ukazuju na neke zaboravljene burne priče o velikanima koji su oblikovali ovdašnji prostor i vreme. One su znakovi pored puta. Na ulazu u neke zgrade.Na jednoj takvoj u beogradskoj ulici Gospodar Jovanovoj broj 49, piše: "Ksenija Atanasijević (1894 – 1981) filozofkinja, feministkinja, pacifistkinja i antifašistkinja, od 1940. do 1981. godine živela je u ovoj kući".I to je jedino obeležje koje postoji o ovoj Beograđanki, prvoj ženi koja je doktorila na Beogradskom univerzitetu (1922), prevodiocu i prvoj ženi docentu u Kraljevini SHS. Diplomirala je čistu filozofiju s klasičnim jezicima. Prevela je klasična filozofska dela, pisala studije, članke, metafizičke i etičke rasprave, popularne članke, prevodila je dela Aristotela, Platona, Spinoze, Adlera. Ksenija se smatra za prvu feministkinju na ovim prostorima. A sada joj se ni groba ne zna.

Preminuvši u 88. godini. sahranjena je na beogradskom Novom groblju. Ali stara porodična grobnica Ksenije Anastasijević postoji samo u arhivskom registru. Grobno mesto je prekopano i prodato novim vlasnicima, njena privatna porodična grobnica uništena je krajem osamdesetih i više nema nikakvih njenih "zemnih ostataka" i obeležja. Ovaj podatak baš dosta govori o nama.Rođena je kao šesto dete uglednog lekara, upravnika Opšte bolnice  Svetozara Atanasijevića. Majka Jelena, iz beogradske svešteničke porodice i sestričina predsednika beogradske opštine Aćima Čumića umrla je posle porođaja od sepse. Kada je imala 12 godina, umire joj i otac, pa je brigu o Kseniji preuzela njena maćeha, nastavnica Više ženske škole Sofija Atansijević, s kojom je Ksenija živela do kraja njenog života. Najbolji drug u ranoj mladosti bio joj je pesnik Rastko Petrović, a njegova sestra, slikarka Nadežda predavala joj je crtanje u Ženskoj gimnaziji. Maturirala je u Državnoj ženskoj gimnaziji 1912. godine a stekla je i osnovno muzičko obrazovanje, svirala je klavir. Studirala filozofiju s klasičnim jezicima, a profesor joj je bio slavni Branislav Petronijević, filozof, matematičar i paleontolog, priznat u evropskim naučnim krugovima. Ksenija se u pismu prijateljici jadala da su njegova predavanja "fiziološki neizdrživa" i da studenti padaju u nesvest na seminarima koje Petronijević vodi, trudeći se da ismeje, ponizi i s fakulteta zauvek otera svakog ko nije u stanju da mu intelektualno parira: "Ja sam očekivala da svakog časa padnem mrtva. Jedna studenkinja je počela da plače, a jedna je otišla i nikada više neće doći. Brana ne trpi originalnost, i želeo bi da mislim potpuno kao on", piše mlađana Ksenija.

Taj strašni profesor Petonijević primio je kasnije Kseniju za svog asistenta. Njeno prvo putovanje u inostranstvo, zarad izrade doktorske teze, bilo je u januaru 1920. u Ženevu. Već je govorila francuski, nemački, engleski, ruski, služila se italijanskim, a izuzetno je poznavala grčki i latinski. U Ženevi se prepušta filozofiji i muzici. Diplomski ispit položila je u junu 1920. , posle čega počinju govorkanja o navodnojoj ljubavnoj vezi s profesorom Petronijevićem. Zbog "strašnih ogovaranja", kako je pisala prijateljici, oklevela je da li da nastavi rad na doktoratu. Za suplentkinju u Trećoj ženskoj gimnaziji, što je onda bilo najviše što je obrazovana žena mogla da dobije kao nameštenje, postavljena je 19. oktobra 1920. Posle kratkog rada, odlazi na jednogodišnji studijski boravak u Parizu. Na Sorboni uči i proučava delo Đordana Bruna i traga za retkim knjigama o njemu po čitavoj Evropi. S 28 godina brani svoju doktorsku tezu "Brunovo učenje o najmanjem". U komisiji kojom predsedava Petronijević bili su između ostalih, Milutin Milanković i Veselin Čajkanović. Možda zato da bi sam raskrinkao tračeve o svojoj sentimentalnosti prema Kseniji, Petronijević u jednom času Kseniju Atanasijević, iako na filozofskom ispitu, traži od nje da reši i neke matematičke zadatke. Ona je, uprkos očekivanjima komisije, bila spremna da objasni i matematičke formule koje se tiču dela Đordana Bruna. Tada su začuli nezgrapni komentari da je "pametna kao muško".U monografiji Anđelke Vuletić prvi put su objavljeni mnogi dokumenti u vezi sa "slučajem Ksenije Atanasijević", prvi put su sveobuhvatno sagledani i život i delo ove značajne naučnice. Tu se nalazi i svedočenje dr Đorđa Vida Tomaševića o bizarnoj atmosferi koja je vladala za vreme odbrane te istorijske doktorske teze: neki od članova komisije, neuvereni da bi, uprkos njenom izvrsnom poznavanju klasične filologije, Ksenija Atanasijević mogla da rešava i teške probleme više matematike, dali su joj jedan neobičan zadatak iz diskretne geometrije. Kada ga je ona na tabli rešila s lakoćom i elegancijom, jedan od velikih matematičara zabezeknuto se okrenuo drugome i upitao: "Verujete li vi, dragi kolega, da je sve u redu sa hormonima ove mlade dame?"No, te neumesne šale nisu je doticale, možda su joj i bile podstrek da se bori za ravnopravnost žena u društvenom život Kraljevine Jugoslavije.

Kompletan tekst možete pročitati u novom broju Nedeljnika.

Bonus video: Milena Pavlović Barili

[video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sortimilenapavlovicbariliik-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2644269"]