Nema enciklopedije, priručnika ni kuharice koja će objasniti svet oko nas dok autori sami ne nađu sopstvenu priču.
Međutim, te priče nema dok ne počne da se piše. To bar pokušava da nam objasni jedan od nekoliko ovogodišnjih romana koji je u znaku komunikacije dve generacije.
„Dve Mice i Novi Beograd“ Mirjane Đurđević (u izdanju „Lagune“) je istorijska čitanka o Beogradu s kraja šezdesetih ali i saga o ženskom prijateljstvu: dve Mice povezuje mala škola pisanja i velika lekcija o buntu, revoluciji, kritičkom mišljenju i tome kako se osloboditi okova pasivnosti i pristajanja na dato stanje stvari. Godine 1968. dvanaestogodišnja devojčica će od pohvaljene autorke demagoškog sastava o neumrlom Lenjinu postati spisateljica, buntovnica i važan svedok-saradnik studentskog protesta.
„Dobar pisac je despot,“ kaže junak Marka Stojkića u romanu „Deveti život Ane Belinski“ (“Blum izdavaštvo”), još jednoj beogradskoj hronici neobjašnjivih događaja. Sve što nam se dešavalo i dešava se možda treba posmatrati u dužim vremenskim ciklusima: ne samo kao iluziju moći ili ironiju slučaja, još manje kao neminovnost fatalnog ishoda.
Sagledavanje jednogodišnje produkcije ne može obezbediti relevantan uzorak za razjašnjenje bilo čega u čemu živimo danas. Nije hrpa knjiga samo stepenik koji vodi u promenu svesti, ili budi poriv ka preobražajima: ali sazvežđe dobrih i važnih knjiga dovoljno će osvetliti budućnost.
Godina koja ističe ostavila je za sobom roman kao žanr koja se nalazi na pragu revolucije, na prekretnici; došao je trenutak kada bi mnoštvo tema i postupaka morali da se stabilizuju i kristališu. Da li nas i dalje zanima pandemija samo kao fiksna metafora, ili kao početak revolucionarne promene? Da li se sve u romanu svelo na navigaciju kroz klisure iskušenja i gubitaka, ili je na pomolu epifanija promene? I mora li roman biti tako okrenut prošlosti, umesto da nas odveze u budućnost i – da, promene?
Čini se ponekad da se roman umorio od samonametnute obaveze da opiše jedan unutrašnji svet ili jednu epohu, i da je duboko uronio u reviziju već viđenih tema. Pisci mlađe i srednje generacije bave se istim temama – slobodom, emancipacijom, sazrevanjem – učeći jedni od drugih da je identitet dinamična sprega individualnog iskustva i kolektivnog sećanja.
Najbolji ovogodišnji romani monolitnost ličnog iskustva nadoknađuju međugeneracijskim dijalogom: pišu ih Uglješa Šajtinac („Madam Fajrflaj“, “Arhipelag”), Tanja Stupar Trifunović („Duž oštrog noža leti ptica“, “Laguna”), Mirjana Đurđević, Dragan Velikić („Bečki roman“, “Laguna”) i Aleksandar Šurbatović („Balade o strašnom skladu“, “Blum izdavaštvo”), a nije da ih nema još: pripovedački poduhvati kakav je „Pucanj u prazno“ Vladislava Bajca (“Geopoetika”) efektno dinamizuju sve strategije reminiscencije i pre svega kulturnog pamćenja jedne epohe, istražujući mogućnosti revizije ličnog iskustva.
Godina za nama donela je i pregršt zbirki priča, koje opet ukrštaju individualno i vanvremeno: to čine Aleksandar Gatalica („Druga violina i druge priče”, “Akademska knjiga”), Vladimir Kopicl („Između trudova“, “Čarobna knjiga”) i Ljubica Arsić („Ti i ja smo bili PAR“, “Laguna”), a Veselin Marković piše „Crna jedra“ (“Arhipelag”) sa idejom da ništavilo odagna detekcijom – potragom za značenjem i smislom naučnog eksperimenta i emotivnog iskušenja.
Pesničke knjige su donele bunt protiv nepravdi (Ivančica Đerić, „Zombi-kombi jezdi regionom“, „Književna radionica Rašić”) i svedočanstva o aritmijama nesavršenstva u svetu (Tanja Kragujević, „Kratka istorija trenutka“, „Čigoja štampa”); stavile su u prvi plan jezičke mehanizme koji razotkrivaju mehanizme delovanja društvenog sistema (Ivan Isailović, „Za zubima”, Kulturni centar Novog Sada); Radmila Lazić u svoje i naše ime postavlja pitanja smisla, smrti i nasleđivanja pesničke misije („Život posle života“, NB „Stefan Prvovenčani“).
„Ja se odavno borim sa stravom, i opet se budim pun elana“, sumira svoju stvarnost vozač zombi-kombija iz pesme Ivančice Đerić. Ne samo stravu, već patnju i gubitke moramo izliti u novu sliku pobede smisla.
Bonus video: Sajam knjiga