Foto:Shutterstock/Promo

Nema enciklopedije, priručnika ni kuharice koja će objasniti svet oko nas dok autori sami ne nađu sopstvenu priču.

Vladislava Gordić Petković Foto: Vladislav Mitić

Međutim, te priče nema dok ne počne da se piše. To bar pokušava da nam objasni jedan od nekoliko ovogodišnjih romana koji je u znaku komunikacije dve generacije.

„Dve Mice i Novi Beograd“ Mirjane Đurđević (u izdanju „Lagune“) je istorijska čitanka o Beogradu s kraja šezdesetih ali i saga o ženskom prijateljstvu: dve Mice povezuje mala škola pisanja i velika lekcija o buntu, revoluciji, kritičkom mišljenju i tome kako se osloboditi okova pasivnosti i pristajanja na dato stanje stvari. Godine 1968. dvanaestogodišnja devojčica će od pohvaljene autorke demagoškog sastava o neumrlom Lenjinu postati spisateljica, buntovnica i važan svedok-saradnik studentskog protesta.

„Dve Mice i Novi Beograd“ Mirjana Đurđević Foto:Promo

„Dobar pisac je despot,“ kaže junak Marka Stojkića u romanu „Deveti život Ane Belinski“ (“Blum izdavaštvo”), još jednoj beogradskoj hronici neobjašnjivih događaja. Sve što nam se dešavalo i dešava se možda treba posmatrati u dužim vremenskim ciklusima: ne samo kao iluziju moći ili ironiju slučaja, još manje kao neminovnost fatalnog ishoda.

„Deveti život Ane Belinski“ Marko Stojkić Foto:Promo

Sagledavanje jednogodišnje produkcije ne može obezbediti relevantan uzorak za razjašnjenje bilo čega u čemu živimo danas. Nije hrpa knjiga samo stepenik koji vodi u promenu svesti, ili budi poriv ka preobražajima: ali sazvežđe dobrih i važnih knjiga dovoljno će osvetliti budućnost.

Godina koja ističe ostavila je za sobom roman kao žanr koja se nalazi na pragu revolucije, na prekretnici; došao je trenutak kada bi mnoštvo tema i postupaka morali da se stabilizuju i kristališu. Da li nas i dalje zanima pandemija samo kao fiksna metafora, ili kao početak revolucionarne promene? Da li se sve u romanu svelo na navigaciju kroz klisure iskušenja i gubitaka, ili je na pomolu epifanija promene? I mora li roman biti tako okrenut prošlosti, umesto da nas odveze u budućnost i – da, promene?

Čini se ponekad da se roman umorio od samonametnute obaveze da opiše jedan unutrašnji svet ili jednu epohu, i da je duboko uronio u reviziju već viđenih tema. Pisci mlađe i srednje generacije bave se istim temama – slobodom, emancipacijom, sazrevanjem – učeći jedni od drugih da je identitet dinamična sprega individualnog iskustva i kolektivnog sećanja.

Uglješa Šajtinac „Madam Fajrflaj“ Foto:Promo

Najbolji ovogodišnji romani monolitnost ličnog iskustva nadoknađuju međugeneracijskim dijalogom: pišu ih Uglješa Šajtinac („Madam Fajrflaj“, “Arhipelag”), Tanja Stupar Trifunović („Duž oštrog noža leti ptica“, “Laguna”), Mirjana Đurđević, Dragan Velikić („Bečki roman“, “Laguna”) i Aleksandar Šurbatović („Balade o strašnom skladu“, “Blum izdavaštvo”), a nije da ih nema još: pripovedački poduhvati kakav je „Pucanj u prazno“ Vladislava Bajca (“Geopoetika”) efektno dinamizuju sve strategije reminiscencije i pre svega kulturnog pamćenja jedne epohe, istražujući mogućnosti revizije ličnog iskustva.

Dragan Velikić „Bečki roman“ Foto:Promo

Godina za nama donela je i pregršt zbirki priča, koje opet ukrštaju individualno i vanvremeno: to čine Aleksandar Gatalica („Druga violina i druge priče”, “Akademska knjiga”), Vladimir Kopicl („Između trudova“, “Čarobna knjiga”) i Ljubica Arsić („Ti i ja smo bili PAR“, “Laguna”), a Veselin Marković piše „Crna jedra“ (“Arhipelag”) sa idejom da ništavilo odagna detekcijom – potragom za značenjem i smislom naučnog eksperimenta i emotivnog iskušenja.

Crna jedra, Veselin Marković Foto: Promo

Pesničke knjige su donele bunt protiv nepravdi (Ivančica Đerić, „Zombi-kombi jezdi regionom“, „Književna radionica Rašić”) i svedočanstva o aritmijama nesavršenstva u svetu (Tanja Kragujević, „Kratka istorija trenutka“, „Čigoja štampa”); stavile su u prvi plan jezičke mehanizme koji razotkrivaju mehanizme delovanja društvenog sistema (Ivan Isailović, „Za zubima”, Kulturni centar Novog Sada); Radmila Lazić u svoje i naše ime postavlja pitanja smisla, smrti i nasleđivanja pesničke misije („Život posle života“, NB „Stefan Prvovenčani“).

„Ja se odavno borim sa stravom, i opet se budim pun elana“, sumira svoju stvarnost vozač zombi-kombija iz pesme Ivančice Đerić. Ne samo stravu, već patnju i gubitke moramo izliti u novu sliku pobede smisla.

Bonus video: Sajam knjiga

Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?

Ostavi prvi komentar