Objavljivanje knjige "Pristanak" Vanese Springore, njenog svedočanstva da je kao devojčica od 14 godina bila žrtva nagrađivanog “Gonkurovog” autora Gabrijela Macnefa, pokrenula je policijsku istragu zbog pedofilije, a usledilo je i iznošenje prljavog veša o odnosima velikih izdavača sa članovima žirija za dodelu najznačajnijih književnih priznanja u Francuskoj.
Priredio: Matija Jovandić
Francuski izdavači uglavnom se pojavljuju u rubrikama sa knjigama u novinama ili se o njima govori u televizijskim emisijama posvećenim književnosti. Ali u poslednjih 12 meseci našli su se pod reflektorima istražitelja i policije, piše „Njujork tajms“, odakle prenosimo tekst.
U sedište izdavača dela Prusta i Selina u Parizu u februaru je policija napravila pretres, tražeći dokumenta koja inkriminišu pisca pedofila Gabrijela Macnefa. Uticajni urednik uhvaćen je u vezi sa grupom ljudi koja je Macnefu uručila nagradu, a u žiriju su bili dobitnik Nobelove nagrade za književnost za 2008. godinu (Žan-Mari Gistav Le Klezio, prim. prir.), „besmrtni“ član Francuske akademije nauka i umetnosti i neki od najčitanijih francuskih pisaca, piše „Njujork tajms“.
Ovakav razvoj stvari i drugi primeri stvorili su širu sliku o odeljenoj, nedodirljivoj književnoj eliti koja dugo funkcioniše van uobičajenih pravila – morala, biznisa ili mnjenja – s obzirom na desetak intervjua datih tokom protekle godine.
„To je verovatno jedan od poslednjih svetova koji je ostao toliko zaštićen uprkos istragama i dokumentima o nedozvoljenim sporazumima, ugovorima ili prijateljskim vezama. To je jedan od poslednjih svetova u koji neko nije promolio nos da bi to video“, kaže Olivije Nora, čelnik poznate izdavačke kuće „Graset“ dopisnici njujorškog lista iz Pariza.
Upravo je Nora privukao pažnju istražitelja time što je objavio knjigu „Pristanak“, ispovest Vanese Springore koja je, sa 14 godina, bila u vezi sa Macnefom, neskrivenim pedofilom koga su decenijama štitile francuske književne, medijske i političke elite. Objavljivanje te knjige pre tačno godinu dana i naknadna otkrića o Macnefu, onima koji stoje iza njega i njegovim drugim žrtvama, pokrenuli su #MeToo pokret u Francuskoj.
Nora kaže da nije oklevao da knjigu objavi, čak iako se u njoj spominju kao umešane ličnosti iz uskih književnih krugova u zemlji.
„To je toliko incestuozno okruženje da, ako počnete da mislite da ćete time stati na žulj ovoj ili onoj osobi, nikada knjigu ne biste ni objavili. Pomislio sam da bi mogla da uskomeša mali krug ljudi, ali nikada nisam ni pomislio da će to imati takav „efekat leptira“ koji se završava cunamijem“, navodi on.
Kao čelnik jedne od vodećih izdavačkih kuća u poslednje dve decenije, šezdesetogodišnji Nora je preuzeo neobičnu ulogu u Francuskoj: izvršni urednik u poslu, ali i garant u naciji u kojoj se književnost smatra svetinjom za nešto što on sam opisuje kao „društveno dobro“.
Tokom bezmalo dva sata dugog intervjua u njegovoj kancelariji, Nora je dopisnici „Njujork tajmsa“ Antoneli Frančini govorio o svojoj dubokoj posvećenosti tome da objavljuje dela kakva prikazuju različita viđenja društva koja često deluju kao da su u međusobnom ratu, iako priznaje da izdavači u Francuskoj u tome često omanu. Deluje rastrzano između svojih uverenja da književni žiriji u Francuskoj – puni dosluha članova i sukoba interesa – treba da budu reformisani i svojih sumnji da je to uopšte izvodljivo, ocenjuje novinarka.
Ali nije on jedini koji gaji takve strepnje.
Hugo Žalon, čelnik takođe poznate izdavačke kuće „Seil“ od 2018. godine, kaže da je postao frustriran zbog „korozivnog uticaja književnih žirija“.
Za razliku od britanske Bukerove nagrade ili američkog Pulicera, gde se žiri menja svake godine, a članovi se povlače ako su u potencijalnom sukobu interesa, članovi žirija za najznačajnije nagrade u Francuskoj to su doživotno, a čak mogu da budu i zaposleni u izdavačkim kućama, čuvajući interese zaštićene elite.
„To je iščašen sistem. Trebalo bi da postoje striktna pravila da ne možete da budete član žirija ako ste zaposleni u izdavačkoj kući“, priča Žalon za „Njujork tajms“.
U pitanju je i veliki novac. Uticaj nagrada na prodaju i izdavače na kraju je toliki, kaže Žalon, da se oni na kraju u „Seilu“ kolebaju koje rukopise da objave, a koje da ostave da čekaju.
Kada dođe do nagrada, uključujući i prestižne poput Renodoa, primenjuju se čak i mali pritisci, dodaje on.
„Idemo na sastanke sa članovima žirija da bismo im rekli: ‘Pročitajte ovo, to je kao stvoreno za vas'“, priča Žalon i dodaje da je osvajanje Gonkura, najveće književne nagrade u Francuskoj, sa finansijske strane „nenormalno veliki i krivi sliku“, a da su vlasnici „Seila“ toga svesni.
„Pitaju me: Dakle, hoćeš li ove godine osvojiti Gonkura“, ilustruje on.
Rezervisanost Nore i Žalona posebno je značajna jer su njihove dve kuće, zajedno sa „Galimarom“, vodeće u izdavaštvu Francuskoj. Pod zajedničkim nadimkom „Galigraseil“, sve tri su dugogodišnji rivali kada se gledaju dodele književnih nagrada.
Od 2000. godine naovamo, u te tri kuće otišla je polovina nagrada sa izbora za četiri naznačajnija književna priznanja u Francuskoj, a objavili su 70 odsto knjiga članova njihovih žirija, ukazuje „Njujork tajms“, a navodi i da je od 38 članova žirija za te četiri nagrade svaki peti zaposlen u nekoj od te tri kuće.
Antoan Galimar, čelnik izdavačke kuće koju je osnovao njegov deda, odbio je da na ovu temu govori za američki list. Novinarka podseća i da je „Galimar“, iako se smatra najprestižnijom izdavačkom kućom, protekle godine bio kritikovan jer je dugo objavljivao dela Macnefa, pisca pedofila.
Žan-Iv Molijer, stručnjak za istoriju izdavaštva, ocenio je da je „Galimar“ sporije prihvatao promene od drugih velikih izdavača.
„Oni se prave da su iznad tih sukoba i da ih aura zadobijena vremenom oslobađa silaska u arenu“, kazao je Molijer za „Njujork tajms“.
Upućeni u prilike u izdavaštvu, piše dalje dopisnica ovog lista, navode i da je Galimar najagresivniji izdavač u smislu pohoda na najznačajnije nagrade.
Beatris Dival, čelnica „Le livre de poš“, najvećeg izdavača džepnih izdanja u Francuskoj, i nekadašnja urednica u „Galimaru“, kaže da je Galimarova izdavačka strategija umnogome usmerena na osvajanje nagrada.
Nora iz „Graseta“ priča da je počeo da izvlači kuću u kojoj radi iz biznis modela sa osvajanjem nagrada kada je došao na to mesto pre dve decenije. Pre toga je, piše „Njujork tajms“, „Graset“ davao pozamašne avanse autorima koji su bili i članovi žirija ne bi li osigurao njihovu lojalnost, a ta je praksa na kraju skrenula pažnju poreznika jer iste ti autori na kraju nije bilo briga ni da šalju rukopise.
Nije to brinulo ni „Graset“.
„Znali ste da taj neko nije poštovao ugovor sa vama, nekoga ko se moralno ogrešio o vas, a ta činjenica povećavala je vaš uticaj na njega“, objašnjava Nora.
Danas, kada izdavači možda i smanjuju avanse autorima zbog prethodne lošije prodaje knjiga, oni ponavljaju istu praksu ako autor sedi u žiriju, dodaje Nora: „Avans neće biti smanjivan ili vezan za prodaju jer je on član žirija“.
Nije bilo dovoljno „talenata“ u uskim književnim krugovima u Francuskoj da bi se uspostavio sistem žiriranja sa novim članovima svake godine, priča ovaj izdavač i smatra da bi smenjivanje trećine žirija svake godine bilo priličnije i da bi dovelo nova lica.
Ali Beatris Dival kaže da je otpor književnog establišmenta pre nego bilo šta drugo učinio nemogućim da se usvoji pravilo smenjivosti članova svake godine.
„Svi oni koji su u to već uključeni nemaju interesa da se to promeni“, navodi ona i dodaje da vodeći izdavači imaju koristi od zapošljavanja ili objavljivanja knjiga članova žirija jer je „tako lakše da ih kontrolišu“.
U žirijima danas dominiraju beli muškarci u zrelim godinama, što stvara i neku vrstu, kako Nora kaže, „entropije“ koja pogađa izdavaštvo, a posredno i celu Francusku. Ako književni svet ostane „veome, veoma, veoma beo“, ocenjuje on, tako će biti i u francuskim „medijima, televiziji i u politici“.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare