Mrđan Bajić: Posle kome koju sam jedva preživeo nemam više razumevanja…

Kultura 15. nov. 202118:55 > 20:42
Podeli:
Mrđan Bajić, Foto: Vladimir Popović/Promo

Po stavovima sam levo orjentisan, ateista, regionalno i jugoslovenski nastrojen, netolerantan prema svakom jednoumlju pa i nacionalnom, apsolutni zagovornik EU kao jedine pozitivne utopije našeg doba, a profesionalno apsolutni zagovornik radikalnijeg krila savremene umetnosti, kaže za Nova.rs vajar i profesor Fakulteta likovnih umetnosti Mrđan Bajić koji je nedavno izabran za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.

Usred priprema za veliku izložbu u Muzeju savremene umetnosti jednom od naših najpriznatijih vajara stigla je vest da je postao dopisni član SANU. Mrđan Bajić, rođen 1957. godine u Beogradu, završio je vajarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u klasi profesora Jovana Kratohvila, gde je već dve i po decenije profesor.

Samostalne izložbe u Parizu, Stokholmu, Krakovu, grupne u Rimu, Njujorku, Sidneju, Krakovu, Parizu, Gracu, Kopenhagenu, Veneciji, Monaku i Solunu, učešće na 25. Bijenalu u Sao Paolu sa projektom „Jugomuzej“, ili na 52. Bijenalu vizuelnih umetnosti u Veneciji, nagrade iz fondova Sretena Stojanovića, Ivana Tabakovića ili priznanje pariskog Salona Monruž za skulpturu tvore samo delić karijere jednog od naših najcenjenijih vajara.

Kako Vam odnedavno zvuči dodatak akademik na ime Mrđan Bajić?

– Naravno da je to velika čast, a i dužnost, naći se nominalno u okviru institucije kojoj su pripadali recimo Ivan Tabaković i Olga Jevrić, među tolikim drugim velikanima – da spomenem samo ove meni i profesionalno formativne autore. Sagledano kroz istorijsko vreme nesumnjivo velika čast. Ali naravno takođe – ne bih da to postane identitet koji me previše nadkriljuje: ono smo što sami stvaramo i činimo, a lični napredak je da to što stvaramo postaje bolje i pametnije. Samo to.

Kada ste u prethodnim izbornim turnusima predlagani za članstvo u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, ali niste prošli na glasanju, kao jedan od razloga naveli ste i svoje stavove koji nisu u skladu sa „dominantnim politikama u ovoj zemlji“. Šta se sada promenilo?

– Dobro, ja sam po stavovima levo orjentisan, ateista, regionalno i jugoslovenski nastrojen, netolerantan prema svakom jednoumlju pa i nacionalnom, apsolutni zagovornik EU kao jedine pozitivne utopije našeg doba, a profesionalno apsolutni zagovornik radikalnijeg krila savremene umetnosti, koji 1991. godine nije iskoristio svoje pravo da izlaže u galeriji vođen antiratnom stavovima. Idemo dalje ili je dovoljno neskladno. Ipak, ni sada, a ni tada, nisam mislio naravno da su stavovi i političke odredice parametri u proceni nečijih profesionalnih dometa. Olga Jevrić predlagala me je mnogo puta bezuspešno, još od dvehiljaditih, ali sama njena bezrezervna podrška bila je moja velika nagrada. Zadržao sam i dalje iste stavove, pa laskam sebi da postoji vidljivo poboljšanje u poslu kojim se bavim a sada je bolje primećeno. Po strukturi novih dopisnih članova Odeljenja za umetnost rekao bih da su se neka kretanja odvijala i unutar institucije pod izuzetnim rukovodstvom uprave. Trudiću se sada ozbiljno i bez rezerve oko novih zadataka, u novom životnom dobu, podržavajući naravno baš ona kretanja u koja verujem.

Kako gledate na ovogodišnji izborni proces u SANU, koji je označio prekretnicu u smislu što su u članstvo prvi put ušli filmski i pozorišni delatnici, a s druge strane nijedna žena nije „zavredela“ zvanje akademika?

– Dakle, kao i živi ljudi i institucije mogu jednovremeno povlačiti i dobre i loše poteze. Važno je da se ne uđe u standardni ovdašnji diskurs: ili prezir ili ovacije nego da podržavamo dobra a probamo da promenimo loša kretanja. Fantastično je dakle da su bespogovorni bardovi filmske i pozorišne umetnosti, kao najkomunikabilijih oblasti u ovom i prethodnom veku, dobili valorizaciju i ličnu a i polja rada kojim se bave. Sa druge strane, nezamislivi je propust što nema izabranih žena, pogotovo u ovom trenutku kada je borba za rodnu ravnopravnost takođe i borba za oslobađanje od sveopšteg patrijarhalnog šovinizma. Stvari su komplikovane. Novinari kao i političari komplikovane situacije simplifikuju, a umetnici te komplikovane situacije još više komplikuju. Potrebno je to, posebno danas, kada je čitava zajednica preko nišana podeljena u dva rova i teško onom ko vođen sopstvenom mišlju pokuša da hoda međuprostorom: dobiće i prijateljsku i neprijateljsku vatru istovremeno.

Hvala ne, bile su reči koje ste izrekli u autorskom tekstu za Kulturni dodatak „Politike“ nakon još jedne „tezge“ koju je ruski vajar Aleksandar Rukavišnjikov, prema najavama zamenika gradonačelnika, dobio u Beogradu, na Dorćolu. Zašto se uporno zaobilaze naši umetnici?

– Tezga to je vaš termin. O pravničko-finansijskom aspektu u tekstu nisam govorio. Ono u šta se razumem su postulati i razvoj ovdašnje spomeničke misli i u tom kontekstu jedna džinovska neosocrealististička slatkasto-stripovska skulptura je konkursni eksces, meni je neprikladna i nepodnošljiva ali ima i ljubitelja. U redu. Mislim, nije u redu ali je sad tako. Međutim, čitav jedan dodatni park istog usmerenja, istog autora – bilo bi to dodatno brutalno nasilje nad osnovnim tokovima ovdašnje umetnosti, zatiranje čitavog veka modernizma i negiranje ovdašnje respektabilne umetničke tradicije. Za mene nije problem da li je autor naš ili nije, već izgovoreni skulptorski stav koji je neadekvatan i u vremenu i u prostoru, pogotovo ako bi po tom planu postao praktično sveprisutni patern Beograda. Vajarski odsek FLU, na kome radim, zajedno sa upravom, prosledio je, podržavši ovaj stav, na sva nadležna mesta. Ne očekujem pismene odgovore – ali očekivao bih suspenziju ovako sročenog nemogućeg projekta – kao odgovor na jedinstvene stručne stavove.

M. Bajić Yugomuzej 1998-2007 Foto: Bojana Janjić / MSUB

Govoreći o neveselom stanju u zemlji i kulturi pre koju godinu deo krivice „svalili“ ste i na svoju generaciju, pomenuvši da je mogla da spreči krvoproloće u bivšoj Jugoslaviji, a da je potom nekoliko puta vodila kulturu Beograda i zemlje i neuspešno to radila? Zašto je „omanula“?

– Sistematsko suočavanje sa citatima bez uvida u kontekst. U redu. Pre svega i ja, i pripadnici moje generacije, bili smo zreli ljudi u trenutku kada se zapravo razrešavao način raspada zemlje. Između truda za poboljšanje tada postojećeg kakvog god sistema i prepuštanja talasu destruktivno ratobornih nacionalista – odabran je prezir i prema jednima i prema drugima. Bez trunke kompromisa pa makar se zaratilo. E pa zaratilo se prijatelji. Pogledajmo kompromisima orjentisane države koje su u kriznim trenucima odabrale put bez inata ali i bez rata: Česka, Slovačka, Belgija, Francuska, Norveška, Švedska, Finska, Litvanija i one su imale teritorijalne drame – ali kako su ih rešavale i gde su one zbog takvih poteza danas. A onda, po drugi put, pri trajanju Đinđićeve prekretničke vlade opšte nepoverenje, rezervisanost, podrivanje, kritizerstvo i grozne finansijske nepodobštine uništile su emancipatorski potencijal trenutka. Tragični događaj kao da je označitelj tog odsustva podrške. Verovatno sam ovo imao na umu u kontekstu citata iz vašeg pitanja. Moram još i više da relativizujem: između spomenika diktatoru Alijevu, pored svetleće fontane, uz tadašnju političku elitu, i spomenika Stefanu Nemanji, sa svetlećim šlemom, uz prisustvo sadašnjeg režima – nažalost minimalna je razdelina. Sada je megaglomazno i megaskupo i megapompezo ali na sličan način besmisleno. Doduše celovitost današnje zbrke složno grade sve generacije.

Mali budžet za kulturu, neprofesionalno upravljanje institucijama nije nešto zbog čega bi neko trebalo da poklekne i ne bavi se umetnošću, govorili ste svojevremeno. Ali ako nije Mrđan Bajić i svoj rad ne plasira u inostranstvu, šta jednom mladom umetniku preostaje? Kako ohrabrujete svoje studente?

– Mladi umetnici su najživlji deo ovdašnje kulture. Jedino u talentovanim pojedincima ne posustajemo. To nam ide jako, jako dobro. Generacije koje od samog početka znaju da neće biti sačekane ateljeima, stipendijama i podrškom, okrenute su samoorganizovanju, pokretljive i upućene, jer su društvene mreže, pored toga što su i zagađivači, liberalizovali informacije i komunikaciju. Asocijacije mladih umetnika sa privatnim galerijama nosioci su postojanja likovne scene. Naravno trebala bi im prestruktuirana budžetska podrška. Zvuči kao da pričam bajku ali izboriti se za sopstvenu umetnost polje je borbe, i to nigde ne ide lako kako se nama čini – čitajući spektakularne izveštaje o uspešnim svetskim umetnicima – jer iza tog privida je, i u razvijenim zemljama, teška svakodnevica za većinu. Upornost je verujem jedina moguća neophodnost.

I dok je prevashodno prva asocijacija na Vas skulptura, u beogradskoj, ali i kragujevačkoj galeriji RIMA prošle, odnosno pretprošle godine publika je gledala Vaše crteže. Crteži su za Vas, kako ste jednom rekli, „prirodna pojava“. Da li je on kod vas češće priprema za vajanje ili „samostalna varijanta“?

Galerija Rima izdavač je knjige 2D=3D posvećene crtežima za koju su markantno pisali Branka Arsić, Olivie Kaplen i Antonelo Tolve, i učinili je mislim tako posebnom, a te su dve izložbe bile zapravo posvećene materijalu o kome knjiga govori. Izložbe su govorile o procesu, o projektovanju trodimenzionalnh formi kroz crtačke elaboracije i imaginacije, koji su zapravo istovremeno i razrada i zaključak o traženim oblicima.

Radnička klasa ide u raj, Mrđan Bajić Foto: Promo

Kada ste prošle godine pričali o vašoj borbi sa koronavirusom kroz šalu ste rekli: „Dajem tri dana intubiranosti za tri meseca kućne izolacije“. Ali, koliko vam je trebalo da od užasavajuće zbilje „načinite“ šalu?

– Humor je način da se izborite sa nesnosnim. Razboleo sam se na samom početku epidemije, kada se još ništa nije znalo o tada najsmešnijem virusu, i u trenutku izlaska iz veoma teškog ličnog toka bolesti i petnaestodnevne kome koju sam jedva preživeo, a posle višemesečnog oporavka nisam imao razumevanje za prevelike žalbe na ograničenja kretanja. Kao da se povratniku iz pakla žalite na bučne susede. Zato sam to rekao. Naučio sam na teži način kakav je rizik i razumem da sa tako malo možete učiniti tako mnogo i za sebe a i za druge. Tako ni danas nemam toleranciju za one koji ne nose maske, a mogu, samo zato što su pročitali nešto na internetu, za one koji se ne vakcinišu, a mogu, da im ne bi ugradili čip u genetsku strukturu. Ni za sve druge budalaštine. Pobacajte mobilne telefone. Isključite struju. Natrag u kolibe – onda ćemo poverovati u duboki prezir prema modernoj nauci i medicini. Ovako to je kao neko blentavo tinejdžersko kontriranje.

Čuo sam pre nekoliko dana javni apel doktorke Adžić, koja je među ostalima i mene požrtvovano lečila. Kao i toliki drugi divni medicinari, obični heroji, nezamislivo je ali i dalje svakog dana, baš svakog dana, a biće uskoro dve godine, u dvostrukim plastičnim odelima, sa maskama, požrtvovano, čitave dane, iz dana u dan i dalje su u tom paklu i troše svoje živote na neoprezne pacijente. Pravi žrtvovani heroji su tu oko nas, a autobusi, koncerti i stadioni i dalje su nesolidarno puni pametnjakovića bez maski.

Posle 18 godina od smrti Zorana Đinđića i više od tri godine od kako ste sa Biljanom Srbljanović napravili spomenik pokojnom premijeru Srbije, zašto se još uvek čeka sa postavljanjem i kako sada gledate na odijum dela javnosti zbog „koncepta“ rada?

– Mesto na Studentskom trgu nije još spremno i to je vidljivo: rađena su duga arheološka istraživanja, a mislim da je odluka o zidanju garaže odložena, što odlaže i postavku. Namera autorskog tima, koji je svoj deo posla završio, je da se apsolutno ostane na inicijalnom konceptu: mesto sećanja za Zorana Đinđića, znak i glas vraća se među građane, usred gradske vreve, odakle je brutalno istrgnut, kako bi trauma bila osetno potcrtana. Odijum o kome govorite je upravo ona mešavina prijateljske i neprijateljske vatre, koju ovde dobijete, kad sa idejom da baš niko umetnicima neće komandovati šta treba a šta ne treba da rade, pođete putanjom između rovova ušančenih.

Skulptura Đinđiću Foto: Mrđan Bajić

Volim da se poigravam dvojnim značenjem, s jedne strane smešnim, a s druge tragičnim, rekli ste jednom. Šta vam je danas tragično, a šta smešno?

– Pa eto to je tragično što pojedinci, a i režimi, a i čovečanstvo, zagađuju, zagorčavaju i razaraju sami sebi svoj kratkotrajni boravak u čudu zvanom život. A upravo to je i besmisleno smešno.

Izjavili ste jednom da je skupo biti vajar. Pa, kako istrajavate više od četiri decenije?

– Uglavnom upornošću kako sam već i preporučio.

Čime ste, kao stvaralac, okupirani ovih dana?

– Upravo sam završio skulpturu velikog hrvatskog i jugoslovenskog pisca Predraga Matvejevića, koja je pre nekoliko dana u Zagrebu dodeljena dobitnicima književne nagrade. Ali inače apsolutno, i jedino, i veoma posvećeno, pripremam radove za izložbu koja će u celom prostoru Muzeja savremene umetnosti u Beograd, biti otvorena na jesen 2022. godine.

Bonus video:

Žene (ne) mogu u SANU

 

 

Komentari

Vaš komentar