Na skoro 800 strana, knjiga "Aleksandra Velika", koju je pisao 18 godina, sastoji se od četiri podromana - "Marko iz Aleksandrije", "Ivan iz Karkasona", "Beli Vuk iz Kamenog Kaktusa", "Trajan iz Bukurešta", a svaki od njih sadrži 24 priče. Radnje su smeštene u prostorno-vremenski ograničena istorijska događanja sa stvarnim i izmaštanim junacima.
– Prvi podroman se odvija u Aleksandriji 48 godina p. n. e. i završava se građanskim ratom i paljenjem Biblioteke. Drugi je smešeten u Karkason, 1208-1243, i tretira tridesetogodišnji rat i pogrom pola miliona Katara u sukobu sa Katoličkom crkvom. Treći obrađuje period od 1518. do 1521. i vezan je za uništenje Astečkog carstva. A četvrti se dešava u Bukureštu 1989, neposredno pred pad komunističkog carstva – otkriva Dautović, magistar nauka iz oblasti umetnosti filma, nekadašnji profesor Fakulteta dramskih umetnosti, kao i autor, urednik i producent zabavnih programa, putopisa, reportaža i intervjua sa poznatim ličnostima iz sveta na RTS-u.
Kako se dogodilo da se otisnete u svet literature?
– U februarskoj noći 1996. posmatrao sam kišu sa svog prozora. Svaka kap je bila pitanje na koje nisam imao odgovor i rešio sam da uključim kompjuter i pokušam da odgovorim na njih. Iz te odluke rodio se moj roman „Sinovi neba“. Bez vere i ambicije da imam zrno talenta Borhesa, Bulgakova ili Pamuka, pisao sam sebi priču o dečaku koji sam bio, priču o sebi na pragu da izneveri ideale u koje je verovao i priče o herojima koji su nas gradili i otkrivao sam da ni moj, ni njihovi životi nisu bili laki. To što je izgledalo kao pokušaj ličnog sabiranja, pretvorilo se u pravu ljubav i opsesiju koja me je vodila kroz četiri godine pisanja izučavanja i pisanja. Roman je imao tri izdanja i mnogima koji su ga čitali i dalje stoji pored kreveta kao štivo koju najviše vole.
Mnoge ste iznenadili svojim novim delom, što zbog obimnosti, što zbog tematike.
– Istoga dana kada sam stavio tačku na „Sinove neba“, napisao sam naslov novog romana „Aleksandra Velika“. Bio sam inficiran, zavistan od tog procesa tišine i istraživanja kada sam mogao da složim svoju sliku o smislu vlastitog života i smislu naših života. „Aleksandru Veliku“ sam pisao 18 godina, a njen hrabri i strpljivi urednik je bio Petar Arbutina.
Ko je Aleksandra Velika?
– Aleksandar Veliki je bio i ostao moj divni romantični junak, osvojio je skoro ceo tada poznati svet za deset godina… Međutim, ja sam sretao žene koje su osvajale ceo moj svet za nekoliko sekundi. Taj fenomen potpune bliskosti i predavanja jedan je od centralnih motiva ovog romana. Aleksandra Velika je svaka savršena žena koju sam sretao, devojčica i devojka i ljubavnica, i majka, i baka i tetka. Te moćne žene postoje,i da nije njih, ovaj svet muskaraca naučnika, ratnika i bezumnika odavno bi potonuo u nepostojanje. Žene ljubavlju čuvaju ovaj svet, a ne mudraci i šamani koji se mole iz skrivenih manastira planete.
A ko su muški junaci ovog romana?
– Moji muški junaci hodaju kroz svoje snove o svetoj nauci koju će ostvariti tek budućnost, o spasitelju ljudi i čudesnim relikvijama, surovim i milosrdnim bogovima i snazi humane vere. Oni tragaju za večnim sećanjem koje će ih izbaviti od zaborava i dati smisao njihovom postojanju. Tragaju sa ubeđenjem da i dobro i zlo imaju opravdanje i razloge koje će budućnost prihvatiti i razumeti. Međutim, istorija tih dešavanja koja su odnela nebrojene živote malih ljudi i uništila ideale preživelih pokazuje samo jedno. Monstruoznu samoživost pohlepnih uvijenu u veliku teoriju o novoj pravdi koju nameće novo vreme. Protivteža toj sumornoj slici uništenja su priče o nevidljivoj, ali najmoćnijoj sili koju svi posedujemo, a to je ljubav.
Na jednom mestu pišete: „Rukopisi koje sam ti poslao su zbirka pitanja o kojima želim da razgovaramo“. Pa, o čemu to želite da razgovarate sa svojim čitaocima?
– O zaboravljenoj istoriji, našim usmerenim zarobljenim životima, o istinama i lažima koje imamo o sebi. Svaka tema i sudovi koji su me provocirali bili su predmet mog suočavanja i napisani su kao priznanje. Pisanje sam počeo od istine da je oblaku potreban prostor, a svakom događaju vreme. Jer, često naizgled slučajan događaj preraste, uprkos nadi da je prolazan, u rušenje svih iluzija o životu, pa i moćni vladar koji veruje da je večan i da gospodari ratom i mirom i životima ljudi, ostane sam na balkonu na kojem je, okružen udvoricama, bio slavljen od naroda. To ponavljanje je preraslo već u zluradu zakonitost iz koje, nažalost, niko ništa nije naučio. Zaboravljena istorija ponavlja se tako svima koji su bez čuvanja i poštovanja vlastitog sećanja i tradicije otkrili samo lepotu uzimanja od novog vremena. Roman „Aleksandra Velika“ postavlja na prvo mesto upravo to pitanje, ali i to da li su velike ideje koje menjaju svet bile važnije od života nas malih ljudi. Carstva Grckog Egipta, Katarskog Langdoka, Asteka i komunističke Rumunije, koja su računala na večnost, nestala su preko noći, upravo sledom tih malih događaja koji su doveli do velikih razaranja i smrti miliona ljudi.
Šta nas istorija uči – da li je moguće pobediti zlo?
– Bez velike nade da će četiri romana o ratu i ljubavi u koricama knjige „Aleksandra Velika“ išta promeniti, posmatram i ove sada događaje kao mogući uvod u novi veliki rat, možda i poslednji za ovu civilizaciju. Svetski sukob globalista i suverenista, nažalost, vodi ka malom prostoru optimizma i nada da će svet slobodnih ljudi i ova prekrasna planeta preživeti pohlepu i težnju ka moći tajnih i suverenih vladara naših sudbina. To je osnovna ideja ovog romana koji se temelji na istorijskoj istini, ako ona postoji kao objektivan iskaz i na stvarnim i izmaštanim junacima tog vremena. „Aleksandra Velika“ je roman o trijumfu ljubavi nad svakom slikom zla.
Bonus video: Stipendisti SBB – Šta je najbitnije u šahu i kako uskladiti čitanje knjiga sa ostalim aktivnostima
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar