Kako pisati o dvoje ljudi briljantne, običnom čoveku teško uhvatljive pameti? Kako tek pisati o njihovom odnosu, pa još dramski relevantno? Iznad svega, kako iz mora prećutanog i nezabeleženog, tek naslućenog, postaviti takvu priču na čvrste, realne temelje? I kako je Snežani Gnjidić sve to uspelo?
Nije ovo priča o sirotoj, neshvaćenoj, zanemarenoj, a bože moj možda i ne baš toliko značajnoj, prvoj ženi svetskog genija Alberta Ajnštajna. Ovo je punokrvna, strastvena, prepuna života priča, koja se – gle paradoksa – odvija sa one strane života, među mrtvima, u paklu. Tu su, na večito zajedništvo, osuđeni Mileva i Albert. I tu, sa tim zdravim, posmrtnim, realističkim odnosom prema sebi i svom životu, raspliću taj život bez trunke patetike.
Početne scene daju informacije o likovima i o životnoj situaciji u kojoj su se upoznali. I taman pomislite – pa dobro, biće ovo niz šarmantnih i inteligentno sročenih biografskih crtica, kad autorka pravi dramski preokret: prepričavanje dobija snažni dramski naboj, i drama se do kraja odvija u nepatvorenom agonu.
Karin Rosniček suptilno, gotovo lirski režira ovaj odnos u mnogome zasnovan na matematičkim formulama i opsednutosti bezgraničnošću prostora i (valjda) vremena, zapravo na radosti kreacije. Umesto u pakao, ona Ajnštajne smešta u polumračni limb, romantično prosvetljen zahvaljujući video materijalu Dilana Uremoviča, kojim plove brojevi i formule dozivajući beskraj. Režija se ne odmiče od realističkog postupka, koji s obzirom na okolnosti i na scenografiju Jasne Saramandić (praznina i ogromna kamena gromada, ein Stein) deluje dovoljno nadrealno da u nju stanu ovozemaljske čežnje i muke, ali i mentalni ushit jednog genija i jedne žene koja je i sama to možda bila.
Naravno, sve to bez njih dvoje ne bi bilo dovoljno da postigne onaj nivo emocije u gledalištu, onaj dugotrajni aplauz, pouzdano bez učešća klakera. Dušanka Stojanović Glid je Mileva, Goran Jevtić Albert. Dva istinski kompleksna glumačka zadatka, na različite načine, a vrhunski urađena oba. Ona je višeslojna, njena najčešće mirna površina tek reflektuje burne, različite nivoe u dubini – strah, nadu, radost, očaj, užas, pomirenost, cinizam… jasno čitljivo iako sasvim diskretnim sredstvima. On je čista suprotnost. Na njemu se sve vidi, a to sve je ogroman spektar najrazličitijih strasti, koje iskreno uspeva da pokrije. Ona je prelepa, obasjana unutrašnjim duhovnim bogatstvom. On je neodoljiv u svemu što radi. A onda se dogodi i drugi preokret, neočekivan, na samom kraju. Što nećemo odavati, jer tada ne bi bilo preokreta.
Predstava koju ćete voleti.
Bonus video: Akteri predstave „Demokratija“: Svaka sličnost sa stvarnim prilikama je slučajna
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare