2
Sa 66 godina, Pol Veler je možda omekšao, ali nije izgubio nimalo od svog stila. Za "Gardijan" ovaj strastveni pušač otkriva kako je pobedio svoje demone.
U vrtu na krovu, visoko iznad centra Londona, stoji Pol Veler, vitak kao trska, u svetloj jakni, crnim pantalonama i naočarima za sunce. Seda kosa mu je zaglađena unazad, sa blagim osmehom, gospodari onim što vidi. Izgleda tako kul da je gotovo smešno. Zašto se nije ugojio? Zašto nije izgubio kosu? Kako to da može da nosi te naočare i da ne izgleda kao da se previše trudi? Zato što je on Pol Veler, zato. Biti kul je jedna od Velerovih osnovnih karakteristika, i to je bio još od prvog pojavljivanja grupe The Jam na „Top of the Pops“, 1977. godine, sa pesmom „In The City“, piše „Gardijan“.
On i ostali članovi benda su nosili iste odevne kombinacije: belu košulju, tanku kravatu, zakopčanu crnu jaknu, crne pantalone. Ali Velerova frizura je bila bolja, njegova jakna je bila uža, on je sve to nosio ubedljivije. Imao je toliko mnogo stilskih varijacija tokom godina. Malo je heteroseksualnih muškaraca koji su u različitim vremenima isprobali teksas šorceve i espadrile, sa sportskom košuljom i maminim pantalonama, i uspeli da izgledaju dobro.
Drugi Velerov adut je, naravno, njegova muzika. Imao je albume broj jedan tokom pet uzastopnih decenija, kao član benda The Jam, The Style Council i kao solo izvođač. Pravio je sirovi R&B, energični pop, kao i house muziku, folk, psihodeliju… Od albuma “22 Dreams” iz 2008. godine, radi uglavnom ono što mu se sviđa. Radi naporno i mnogo. Fotografisanje je završeno, brzo pali cigaretu, zatim, kao i uvek, pun energije: „Koliko imamo?“ pita se, misleći na intervju. Veler uvek radi po planu. Nema gubljenja vremena: uradi to, pređi na sledeće.
Na dan pre svog 66. rođendana, objavio je “66” svoj 17. solo album. Nazvan je, delimično, kao omaž njegovom rođendanu, ali i zato što, kako kaže Veler, 1966. bila je dobra godina. „Tomorrow Never Knows od Bitlsa, poslednja pesma na albumu “Revolver” bila je 1966. godine“, kaže, „i još uvek nije nadmašena, u smislu zvuka koji gleda unapred, futuristički zvuk. A fudbal, jedina godina kada smo osvojili Svetski kup.“
I kao mnogi od nedavnih Velerovih albuma, zapravo nema osnovnu konceptualnu ideju, to je jednostavno ono što on naziva „kolekcijom pesama“, smanjenih sa oko 30 stvorenih u protekle tri godine. Ako tražite temu, mogli biste je pronaći u zvučnoj atmosferi albuma, koja je bujna, romantična, pomalo jazz noir, sa mnogo čežnje. „Vidim to kao svoj šlager album,“ kaže Veler. „Ja u baršunastoj leptir-mašni i kabare. “
Šali se, iako je njegov glas definitivno postao emotivniji tokom godina. Plus, šala ima više smisla kada znate kako su neke od pesama napisane. Na albumu “66” učestvuje nekoliko poznatih saradnika – između ostalih i Noel Galager i Bobi Gilespi – ali oni ne pevaju niti sviraju. Umesto toga, tu su kao tekstopisci; pa možda je Veler malo kao šlager pevač, u smislu da, u određenim pesmama, iako je napisao muziku, interpretira reči drugih ljudi.
„Smučilo mi se da pokušavam da nađem različite načine da kažem tačno istu stvar. Što sam stariji, manje imam da kažem.“ Trlja lice. Iako voli da razgovara, delovi njegovog posla koje Veler smatra teškim tiču se reči: tekstova i intervjua. „Godinama pokušavam da objasnim,“ kaže. „’Zašto si ovo napisao?’ Ne znam.“ Bar sa ovim tekstovima, to su ideje drugih ljudi, kažem. „To je izlazna klauzula,“ dodaje. „Možeš me pitati šta reči znače i mogu reći, ‘Ne znam, moraćeš da pitaš njih. Oni su to napisali.’“
Veler zna šta želi da radi, jasan je u svom pristupu i proceni sopstvenih talenata. Misli da su njegove jake strane glas i „dar za melodiju“; kaže da je napisao neke dobre tekstove, ali ne baš mnogo, i da je solidan gitarista. „Ne mogu da pređem određeni nivo, ali vežbam.“ Misli da je dobar uživo, sve dok koncert nije preveliki. Bio je jedna od predgrupa za Blur na Vembliju prošlog leta i bilo mu je pomalo čudno. Koncerti u arenama, generalno, nisu njegova stvar, gledanje benda na velikom ekranu, zvuk sav mutan jer si kilometrima udaljen od bine. „Za mnoge ljude, to je veče za izlazak, zar ne? Njihova jedina velika noć,“ kaže. „I tada to postaje predstava, a ne muzika. Stvarno je teško uspostaviti kontakt i nisam stvoren za to. “
„Išao sam na festivale samo kada me plate,“ kaže zgroženo. „Ne bi me drugačije privukli. Stajati u polju blata i sranja satima, van sebe? Ne privlači me to. Nazovite me staromodnim. Samo volim da imam krov nad glavom.“
Nikada neće biti potpuno opušten – prirodno je nestrpljiv i nervozan. Još uvek puši kao da mu je poslednja cigareta pre pogubljenja, ali trenutno je izuzetno zadovoljan svojim životom. Njegova starija deca se dobro snalaze, a mlađa su izvor radosti. Ima veliku porodicu.
„Toliko sam srećan što mogu da radim to što radim.“ Uživa u vremenu provedenom sa porodicom. Voli svoj posao. Moglo bi se reći da je dostigao svoju mirnu fazu, osim što izražava svoje zadovoljstvo na potpuno nemiran način. „Ako bi me univerzum sutra odneo,“ kaže, „što se nadam da neće, ali ako bi, ne bih mogao stvarno da se žalim.“ Otkrio je da mu je to što ne pije već 14 godina zaista pomoglo; ne samo zbog mamurluka, već zato što ga je to nateralo da „odbaci svo to đubre“ za koje je nekada mislio da je deo njegove ličnosti. „Mnogi demoni za koje sam mislio da su tu jednostavno su nestali kada sam prestao da pijem.”
I moda mu je, naravno, važna. Pitanje je da li je ikada kupio odeću koja je na kraju izgledala loše. Verovatno nije, ali on insistira da jeste.
„Privlače me boje, zar ne? Moja omiljena boja je crvena, ali to zaista ne funkcioniše jer je teško nositi,“ kaže on. „Ali ponekad uđem u radnju i vidim crveni džemper ili nešto slično i pomislim, ‘Moram to da imam.’ Kupio sam gomilu gluposti. Pokušavam da budem malo selektivniji u svojim starijim godinama. Ali i dalje me privlače jarke boje!“
Bonus video: Džimi Hendriks: – Živeo je kratko, ali je ostavio neizbrisiv trag u rokenrolu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
