Unesko je uvrstio Miroslavljevo jevanđelje na listu "Pamćenje sveta“, i to više ne sme ni da se pipne, kaže za Nova.rs Radomir Erić, knjigovezac koji je bio deo tima za restauraciju i konzervaciju Miroslavljevog jevanđelja pri Narodnoj biblioteci Srbije. A pre toga je povezao i fototipiju ovog rukopisa u izdanju AIZ Dosije i JP Službeni list.
Erića smo pozvali povodom polemike koja je nastala na relaciji Ministarstvo kulture i AIZ Dosije, nakon što je Maja Gojković, ministarka kulture Srbije, potpisala Sporazum o digitalizaciji Miroslavljevog jevanđelja sa direktorkom Narodnog muzeja Bojanom Borić, predsednikom SANU Vladimirom Kostićem i v. d. upravnikom Narodne biblioteke Srbije Vladimirom Pištalom.
Tom prilikom je istakla da je u planu snimanje posebnog dokumentarnog filma koji će govoriti o procesu digitalizacije Miroslavljevog jevanđelja i o njegovoj istoriji u kojem će biti svedočanstva svih protagonista procesa digitalizacije. Za drugu fazu digitalizacije najavila je izradu fototipskog izdanja što podrazumeva, kako je rekla, raskoričenje ovog važnog istorijskog akta.
Sve ovo kao njena izjava da se „u Srbiji pre otprilike 30 godina pojavio falsifikat Miroslavljevog jevanđelja“ izazvali su burno reagovanje izdavača fototipije, koji su podsetili da je na njoj predsednik Aleksandar Vučić polagao zakletvu.
– Nisam pratio događaje, i moram da priznam da sam zapanjen ovim što čujem. Niti original sme da se raskoričava, niti je postojeća fototipija falsifikat. Podsećam da je 1998. godine prvo urađen faksimil Miroslavljevog jevanđelja, a iste te godine sam na poziv prof. dr Vere Radosavljević, načelnice Odeljenja za restauraciju i konzervaciju starih štampanih knjiga i rukopisa Narodne biblioteke Srbije (MBS) i Milomira Petrovića, upravnika NBS, potpisao ugovor o saradnji na originalu Miroslavljevog jevanđelja. Svoj deo posla počeo sam da radim 22. marta 1999. a nakon dva dana sam stao jer je počelo bombardovanje, a relikvija je smeštena na sigurno mesto. Kada je 11. juna potpisano primirje, nakon dan, dva nastavili smo sa radom. Ali, postavljen mi je uslov da mora da bude gotovo sve do 28. juna – priseća se Radomir Erić.
Dodaje da kada se radi tako vredna knjiga onda morate da joj se posvetite, da joj priđete sa velikom pažnjom i ljubavlju.
– Trebalo ju je sašiti, složiti na pravi vizantijski povez, uraditi korice. A one su bile 2 cm uže od knjižnog bloka, jer u 19. veku je ovo naše blago bilo u Austriji gde je urađen prepovez, i tako su je vratili. Knjižni blok je bio van korica i mnogi kažu da one nisu originalne, ali mi to ne znamo, niti možemo da utvrdimo.
Knjiga je bila u prilično dobrom stanju, pošto je pre njegovog dela posla urađena restauracija pergamenta pod rukovodstvom prof. dr Vere Radosavljević, koja je takođe bila deo stručnog tima za izradu fototipije Miroslavljevog jevanđelja u izdanju AIZ Dosije.
– Ne znam u kakvom je stanju rukopis bio pre tog procesa, ali nije tajna da je onima kojima je poverena na čuvanje služila kao podmetač da odmore noge. Ja sam sašio rukopis i dozvoljeno je bilo dvema devojkama iz Narodnog muzeja da vide na koji način to radim. Ono što sam uradio jeste da sam proširio korice, da budu ravne sa prednjim delom knjižnog bloka. To sam napravio od kože u više tanjih slojeva, jer je ona savitljiva. Korica, rađena od drveta, pukla je na trećini širine, i bila je dole vezana nekim kanapom koji je prolazio kroz dve probušene rupe. A sve ostalo je pojela crvotočina, i prednju i zadnju koricu.
Da bi uradio sve što pre, kako kaže, morao je dodatno da nabavi sam odgovarajući materijal kako bi uradio sve kvalitetno i napominje da je to bio kratak rok za tako važno kulturno dobro. Ali, završili su sve na vreme.
Na naše pitanje od koje je životinje izrađen pergament, kao i od kog su drveta urađene korice Miroslavljevog jevanđelja, Erić odgovara:
– Ne zna se i ne znam zašto to nije istraženo. Za kožu može DNK da utvrdi. Što se tiče drveta, tada se obično radilo od bukve, mada je moje mišljenje da su korice u slučaju Miroslavljevog jevanđelja od lipe.
A zašto je opasno da se naš najvredniji rukopis iz 12. veka ponovo raskoriči, čuveni knjigovezac, stručnjak za vizantijski povez, objašnjava:
– Kožu ne možete da odvojite tako da izbegnete oštećenje. Stara koža je krta bez obzira na britansku pastu koja je prevučena nakon restauracije jer malo vraća elastičnost koži. Zatim, pergament je posebno osetljiv i reaguje na promenu vremena. Čim je vlažnost velika on se talasa. Zato je imao četiri kopče, ali meni prof. dr Vera Radosavljević nije dala da ih stavim na gornjoj i donjoj strani, nego samo napred. A stavljaju se sve četiri da bi korica mogla da pritisne dobro pergament kako ne bi mogao da talasa na promeni temperature, bilo da je velika vlažnost ili suša. On se zateže i postaje drugačiji. Da biste sačuvali tako nešto, morate da imate dobre korice.
A upravo su te kopče otkrile prevaru koja se dogodila 2007. godine kada je Ministarstvo kulture izložilo faksimil umesto originala u Hramu Svetog Save, koji je u hodočašću pogledalo više od 300 hiljada ljudi.
– Tad me je nazvao novinar Boško Savković, koji je režirao film i seriju „U početku beše reč“ o istorijatu ove knjige kao i radovima na njegovoj fototipiji u Johanseburgu, i pitao me da li je u Hramu original ili fototipija. Nisam imao dilemu da je reč o fototipiji jer sam radio oba poveza i dovoljno je da vidim kopče i prepoznam koja je knjiga izložena. Nije ni komora bila prava jer bi original morao da stoji u specijalnoj komori.
Radomir Erić ne može da se načudi koliko idemo protiv svojih kulturnih dobara. Nije mu, kako kaže jasno, ni zašto želi da se radi nešto što je već urađeno, ni kada je original u pitanju ni fototipija.
– O restauraciji i konzervaciji Miroslavljevog jevanđelja se godinama i godinama pričalo da će da se uradi i ništa se nije događalo. Što se tiče fototipije ona ima i dve fantastične prateće knjige. Jedna je „Istorijat Miroslavljevog jevanđelja“, a druga su „Komentari o inicijalima“. I film odnosno serija, o svemu navedenom je odlično urađen. Taj faksimil je odigrao važnu ulogu jer zato što je kompletan a poznato je da jedan list nedostaje originalnom rukopisu, Miroslavljevo jevađelje je Unesko uvrstio u biblioteku „Pamćenje sveta“ kao jedno od najvažnijih kulturnih dobara koje je stvorila civilizacija.
Takođe, naglašava, fototipija je urađena bez raskoričavanja originala što je u to vreme bio poduhvat da se uradi, snimi. A korice su, dodaje, bile improvizacija originalnog vizantijskog poveza.
– Ne znam da li ovi koji hoće da ga ponovo „sređuju“ misle da mu menjaju format koji je 28,4 puta 41,8 cm, niti koji su to stručnjaci koji će prići tom našem i svetskom blagu. Znate, mene ne zanima ko je predsednik države, nego me zanimaju stručna lica sa mnogo znanja postavljena na prava mesta, jer tada bi sve bolje funkcionisalo. Ovako više ne može – kaže Radomir Erić, čovek koji je udahnuo život i sačuvao mnogo važnih rukopisa i dela iz naše istorije.
U Arhivu Srbije je radio Sretenjski ustav iz 1835, Hatišerif (Turski ustav) 1838… na Cetinju je 2012. na poziv direktorke Jelene Đurović sačuvao knjige koje 15 godina nisu bile povezane, pa restaurirane. Za devet meseci uradio je tamo u zgradi Francuskog poslanstva 450 knjiga u koži i 10 tomova novina „Glas Crnogorca“…
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare