Miodrag Dragičević: Duh Nebojše Glogovca oseća se u JDP-u

Kultura 03. apr. 202121:44
Podeli:
JDP nagrada
Miodrag Dragičević Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Lep je osećaj dobiti priznanja, pravi vetar u leđa, dokaz meni samom da sam radio dobro i da se trud isplatio. Ali, želim da grabim ka nekim još većim stvarima, težim projektima, glumačkim procesima, kaže za Nova.rs glumac Miodrag Dragičević, koji je danas dobio čak četiri nagrade na proslavi Dana Jugoslovenskog dramskog pozorišta, među kojima i novoustanovljenu "Nebojša Glogovac".

Često ga, kako priča za naš sajt posle svečanosti u foajeu JDP-a, pitaju može li da se uhvati ukoštac sa nečim još komplikovanijm od uloge za koju je danas dobio četiri nagrade- Kaspara Hauzera u komadu Petera Handkea, koji je režirao Miloš Lolić. I njegov odgovor je uvek- može!

– Postoje tekstovi koji su zahtevniji, ali mislim da mi je ova uloga dobra potpora i početak. Kad sam Kaspara uspeo da savladam i da se saživim sa tim čovekom, momkom, dečakom, nazovite ga kako hoćete, mislim da ću imati snage da radim još veće i zahtevnije uloge. Srećan sam zbog toga, radujem se tome, iščekujem te uloge i verujem da će doći u pravom trenutku kad sam ja spreman, kao što je Kaspar došao u idealnom momentu. Mislim da su se zvezde nekako poklopile da se Kaspar dogodio u trenutku kada sam glumački bio potkovan da mogu da ga iznesem.

JDP nagrada
Miodrag Dragičević sa Godišnjim nagradama JDP-a Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Iako današnje nagrade vidi kao zamajac za buduće stvari, postavlja se pitanje mogu li one biti i teret da mora biti još bolji, naročito za jedno biće koje deluje tako skrušeno, krhko?

– To je donekle tačno. Mislim da se ponavlja scenario iz 2015. godine kada sam snimio seriju „Čizmaši“ Dragoslava Mihailovića. Tada sam prvi put osetio taj teret da svaka sledeća uloga mora da bude na tom nivou, ili čak nekoliko koraka ispred i bolja. Ali, to je i pozitivan teret, no ne onaj koji opterećuje, usporava ili sputava da radim dobre stvari. Mislim da će sve ove nagrade biti podsetnik na lepe dane i na to da moram da nastavim dobro da radim, ostanem usredsređen, fokusiran i da širom raširenih ruku dočekam svaku sledeću ulogu.

Govoreći kao prvi laureat novoustanovljene Nagrade „Nebojša Glogovac“ podseća da je pokojni dramski umetnik, u čiju čast je uvedeno priznanje za izuzetnu umetničku kreaciju mladog glumca, bio neprikosnoven:

– Zato mislim da je zadatak nas mladih „ratnika“ ovog pozorišta da opravdamo sve ono što su oni radili, da opravdamo sve aplauze koje su dobili za replike koje su izgovarali na ovoj sceni, a prepričavaju se i danas… Glogi je radio na neki lagodan, šarmantan, nenametljiv način, sa puno svetlosti, energije koju je nosio sa sobom. I taj neki oreol koji je imao i dalje je prisutan. Pomenuo sam na današnjoj svečanosti da kada smo snimali seriju „Pet“ 2017, imali smo samo nekoliko zajedničkih scena, ali bilo je stvarno divno. Nažalost, nismo stigli da snimimo poslednju scenu koja je bila predviđena, ali sećam se da mi je na izlasku rekao: „Dobar si ti mali. Vidim da si super. Radićemo mi zajedno još neke stvari…“ Sad mi se čini kao da mi je prorekao budućnost, i na neki način smo se našli opet evo ovde, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Neverovatno je koliko se oseća ta njegova energija u ovom pozorištu. Prođe vas jeza, kao da na neki način možete da osetite Nebojšino prisustvo, duh u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Nije to neka uobrazilja i umišljanje, već su u pitanju energije koje isijavaju i zadržavaju se dugo, dugo. Nikada neće ni izaći iz ove zgrade…

Mladi glumac dobio je i Nagradu za lepotu scenskog govora „Dr Branivoj Đorđević“, a priseća se da je, kada je upisao FDU, mislio da je dikcija kao predmet bitan za glumca:

– Ali, verovao sam da je važnije da glumac pokaže neku istinu na sceni, da korespondira sa publikom, ostvari povezanost. Kako sam rastao shvatio sam da je dikcija užasno bitan faktor za jednog glumca, jer tokom sat i po vremena publika treba da čuje, razume, oseti ono što govori.

Komentarišući to što je 2019. dobio stalni angažman u JDP-u, pozorištu kojim su hodili mnogi veliki, ako ne i najveći glumci, reditelji, scenografi, kostimografi sa ovih prostora, ističe da je za glumca veoma bitno da „ima svoju kuću, krov nad glavom“:

– Glumcu je potrebno ustaljeno mesto na kojem će stvarati i ostaviti neki trag, kao što su glumci pre nas ostavljali tragove i terali publiku na aplauz, stajaće ovacije. Drago mi je što me je baš JDP primio, jer je to najveće pozorište u Beogradu i šire. Kada sam upisivao fakultet, zaista sam se zapitao gde ću završiti. Ima stvarno mnogo privatnih akademija kod nas, mnogo glumaca izlazi sa njih i onda se automatski suočavaju sa pitanjem- kako se sad probiti među svim tim licima? Ali, nekako kod mene je sve išlo korak po korak, i prepoznat je moj rad. Zahvaljujući radu na televiziji dobio sam ulogu u predstavi „Pod žrvnjem“ Egona Savina u JDP-u. Nakon toga je sve krenulo svojim tokom, prirodno, pa sam od „Žrvnja“ stigao do „Kaspara“ – priseća se naš sagovornik.

Ukazuje i da je Kaspar Hauzer u Handkeovom komadu najteži glumački zadatak koji je imao u dosadašnjoj karijeri, zbog čega ga pitamo koje to nove „teške“ glumačke izazove priželjkuje?

– Iskreno da vam kažem, nisam verovao da ću sa 27 godina (napuniću ih 14. aprila) iščekivati nešto teže od Kaspara Hauzera. Mislio sam da će se to desiti u nekoj 35, 36. godini života, malo zrelijem dobu. Ali, nekako stvari su se tako poklopile da sam ranije otkrio sve te glumačke elemente i stigao da se potkujem glumačkim „oruđem“. Baš sam posle Kaspara počeo da razmišljam kako bih voleo da u skorije vreme, kad se malo slegne sve, odmorim i još razigram taj lik, dobijem još zahtevniju ulogu i prihvatim je širokih ruku i grudi. Ulogu u kojoj ću morati dosta da analiziram ne samo lik kojeg tumačim, nego i samog sebe. Znate, mnogo volim da čeprkam po sebi, da istražujem neke dubine, otkrijem šta je to što nosim u sebi, a da ne znam ili nisam toga svestan. Ili šta je ono čega sam svestan, a zanemario sam i ne koristim. Čekam ulogu posle koje ću sam sebi reći: „Uh, kako se ovo igra?“ I da sedim noćima i noćima nad tekstom, što se dešavalo i sa Kasparom – priznaje Dragičević.

Miloš Dragičević u predstavi „Kaspar“. Foto: Nebojša Babić/JDP

Nije dugo sedeo na lovorikama i uživao u priznanjima… Nekoliko sati posle dodele nagrada, večeras je opet izašao na scenu svog pozorišta u predstavi „Hotel Slobodan promet“.  Ali, ne smeta mu to. Naprotiv. Srećan je što posle silnih pauzi u proteklih godinu dana, kada su pozorišta bila zatvorena zbog restriktivnih mera, ponovo igra:

– Mnogo mi je nedostajalo. Ljudi su pokušavali da na neki način održe pozorište u životu tokom svih zatvaranja. Emitovale su se predstave na Jutjub kanalima. Radio je to JDP, Narodno pozorište, Atelje 212, ali nije to to. Pozorište nije TV format, već živa stvar. Neophodno je da publika koegzistira sa nama glumcima, da se stvori ta neka nit, energija, zbog čega je pozorište lepo i magično. I za mene mnogo magičnije od kamere i kadra. Meni su pozorišne daske uvek pre kamere – zaključuje Miodrag Dragičević.

 

 

Komentari

Vaš komentar