11
Nemam problem s tim da moje predstave budu shvaćene kao aktivizam, čin pobune, ali nekada je u redu i odbiti da budete deo nečega ako vam se učini da se s tim ne slažete, kaže za Nova.rs reditelj Milo Rau.
Jedan od najznačajnijih i najkontroverznijih reditelja današnjice Milo Rau gost je ovogodišnjeg Bitefa, koji se održava do 4. oktobra. Na festivalu, koji je sinoć proglasio otvorenim, predstaviće i svoj komad „Antigona u Amazonu“ – savremenu interpretaciju Sofoklove tragedije, koju ćemo u Glavnom programu Bitefa gledati 2. i 3. oktobra na Velikoj sceni „Mira Trailović“ Ateljea 212.
Švajcarac Milo Rau (1977) nije samo pozorišni, već i filmski stvaralac, sociolog, pisac i novinar. Pre nego što je stupio na teatarske daske, proveo je godine izveštavajući iz sukoba u Iraku i Siriji. Godine 2007. osnovao je Međunarodni institut za politička ubistva, koji, pored pozorišnih produkcija, filmova, videa i performansa, objavljuje i knjige i organizuje debate o društvenim i političkim temama.
– Ne radi se više samo o predstavljanju sveta, već o njegovoj promeni – stav je Mila Raua, s kojim smo imali prilike da razgovaramo pre nego što je sinoć otvorio 58. Bitef u Madlenijanumu.
Za potrebe rada na ovoj predstavi Rau je sa svojim timom otišao u Brazil, gde šume i prirodu proždiru kapitalizam i vatra. Tamo jedan odsto stanovništva poseduje 45 procenata zemlje, i kad je stigao tamo, odlučio je da uradi predstavu sa najvećim (zemljo)radničkim pokretom bez vlasništva nad zemljom Movimento dos Trabalhadores Sem Terra.
Četvoro izvođača na sceni i još mnogo učesnika, pripadnika starosedelačkih naroda Brazila, kroz video-projekcije, rekreiraju priču Antigone smeštajući je u kontekst događaja iz 1996. godine, kad se desio strašni masakr zemljoradnika u Brazilu.
– Nalazimo se u Eldorado do Karažas, duž puta koji preseca državu Para, kojim se transportuju poljoprivredni proizvodi i iskopani minerali sa ovog područja, na putu na kome se dogodio jedan od najvećih masakara poljoprivrednih radnika, a igra centralnu ulogu u predstavi. Desetak dana kampujemo duž ovog puta i nismo videli ljude, autobuse, niti putničke automobile. Jedva da nailazimo na bilo kakve tragove čoveka. Viđamo samo ogromne kamione koji odvoze dragocene sirovine na međunarodna tržišta. Kako da promenimo situaciju koja je, istovremeno sa savremenim kapitalizmom, nastala pre šest vekova, tokom kolonizacije? Zato smo odlučili da taj konflikt predstavimo kroz Antigonu i borbu naroda iz Amazona za svoju zemlju. Predstavljamo sukob onoga što je tradicionalno, društvo koje je blisko povezano sa prirodom, a sa druge strane one kojima je priroda mesto odakle uzmeš šta ti je potrebno, pobegneš i ostaviš sve uništeno – objašnjava Rau za Nova.rs.
Podseća da tragedije kakva je „Antigona“ uvek završavaju masovnim samoubistvom, ali saradnjom s ovim pokretom želeo je da od tragične dramaturgije samoubistva pređe u nešto što je možda utopija i da otvori vezu sa životom:
– Ovo jeste vrlo tužan, mračan komad pun konflikata, ali na kraju dana ipak ostaje svetlost. Na kraju stoji tabla na kojoj piše: “Ovo nije kraj“. Smatram da je lepo reći da nije ništa konačno, već da je sve ovo samo jedno poglavlje.
Milova predstava prikazuje konflikt između dva potpuno različita pogleda na svet, a kako ističe, njemu kao Evropljaninu MST je zaista bio otkrovenje.
– Imao sam običaj da kažem da ne mogu da vidim kraj kapitalizmu. Ali, sada kada kapitalizam više ne funkcioniše, imate zeleni kapitalizam. Uništavaju prirodne resurse zbog električnih automobila, a automobilska industrija ostaje zauvek. To je ironija. Kada sam bio u Amazonu, čuo sam za izreku: „Ako vam neko pomene reč održivost, bežite glavom bez obzira“. To je sjajna poruka. Filozof Ailton Krenak rekao je: „Ne želim električne automobile. Ne želim automobile uopšte“. To je poenta. Zato je ideja MST dobra: „Mi ne želimo vaše ideje, želimo da stvorimo naše društvo, kulturu, edukaciju“. Prelepo je što nema kontradikcije u svemu tome. Jer, samo u kontradikciji i živimo.
Ovogodišnji moto Bitefa je „Lepota (ne)će spasiti svet“, a komentarišući ga, Milo ističe da je za njega lepota u svakom pokušaju ili momentu želje da se dela.
– Mislim da je poenta baš u tom pokušaju da pronađete značenje, suštinu. Vidite, na primer, veoma bogate ljude, imaju sve, ali nema smisla. Predivno je u ljudskoj prirodi što instinktivno tražimo smisao u svemu. Kada pogledam svoje ćerke, one tačno, od kada su bile male, znaju da prepoznaju kada nešto ima smisla, a kada je nešto apsolutni nonsens. Dakle, prirodno to znamo, ali živimo u civilizaciji koja nas predstavlja kao kompletne gubitnike ako smo u potrazi za smislom. Ako sistem čoveka, koji traži lepotu, smatra idiotom, onda se sistem mora menjati, a ne čovek.
Zato ponavlja tezu da više nije poenta u tome da umetnost samo predstavlja svet, već da ga menja i ističe da pozorište jeste aktivizam.
– Smatram da bi odlazak u Amazon i rad na predstavi sa pokretom MST bez aktivizma bio pogrešan, uzaludan. Nemam problem s tim da moje predstave budu shvaćene kao aktivizam, čin pobune, ali nekada je u redu i odbiti da budete deo nečega ako vam se učini da se s tim ne slažete. I ne učestvovati u nečemu je nekada vrsta pobune i aktivizma. Na primer, ako bih saznao da je Rio Tinto deo Bitef festivala, ne bih bio deo festivala. Jer kada bih u tom slučaju govorio o lepoti pobune, to onda ne bila istina!
Sve što se dešava ovde u Srbiji, događa se, napominje, i u mnogim delovima sveta.
– Čini mi se da smo svi u nekom horor filmu u kojem nam je isti neprijatelj – čudovište zvano Rio Tinto. Automobilsku industriju to ne zanima, oni uzimaju šta im treba obraćajući nam se sa tim „divnim“ rečima održivo, poželjno, ekološki… Evo, za biodizel se uništavaju polja, a dokazano je da je tri puta štetniji od običnog za planetu, a električni auto pet puta. Moraju da kopaju litijum uništavajući prirodne resurse, koji vam donose i vrede mnogo više, jer im je potrebno još i još. Kola su sve veća, sve više troše, a mi njima jurimo u pogrešnom smeru dajući tome lepa imena. Šolc je bio kod vas, a on je samo lutka u tom sistemu, ali je rekao da moramo da žrtvujemo da bismo spasli planetu. Dakle, prvo će je uništiti pa spasavati!? Uništiće zemljište, iseliti ljude, koji neće imati generacijski gde da žive, i to nazvati dobrim za budućnost? Na kraju Antigone se kaže: „Reči su izgubile smisao, više nema značenje, jer su toliko puta iskorišćene na pogrešan način u pogrešne svrhe“. To je veoma opasno. Sve je vrlo jasno za svakoga kome mozak nije ispran.
Zato jedino rešenje vidi u udruživanju protiv „velike laži jer će uskoro biti kasno“:
– Govorili smo da će se klimatske promene uočiti za 20 godina, ali mi ih osećamo danas. Opravdanja vlasti su obično takva da ukazuju na hiljade izgubljenih poslova, a šta je sa hiljadama izgubljenih domova, zemlje i nažalost života. Moramo zajedno da delamo. Zato verujem da je rešenje u MST (Movimento dos Trabalhadores Sem Terra), jer je integrisao sve te male, različite pokrete i borbe. To je pokret koji ima dugu istoriju, i ujedinio je mnoge. Ailton Krenak je rekao: „Mi već pet stotina godina živimo u apokalipsi, izgubili smo sve. Sada se ne bojim apokalipse jer sam na nju navikao“. Zato mislim da ne treba tražiti rešenje u onima koji trenutno prave katastrofu, jer će oni nastaviti to rade. Moramo tražiti način u drugačijem. Dakle, nećemo naći rešenje u parlamentarnom sistemu, u evropskoj industriji, već u pokretima manjih grupa. Rešenje je tamo, samo ga treba globalizovati – poručuje Milo Rau.
Bonus video: Otvaranje Bitefa
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
