"Je l’ se tvoje karakondžule je*u": Milena Marković kao đak Žike Pavlovića

- Ja sam neko ko se trudi da bude skrušen u životu i radu, te se sada pitam šta ću dalje da radim? Jer, neću prestati, naravno. Ali, šta ću dalje ja sirota, to mi je na pameti zato što sam baksuz - kroz šalu je Milena Marković zaključila svoje obraćanje juče nakon što ju je stručni žiri proglasio 68. laureatom Ninove nagrade za knjigu "Deca".U svakom od intervjua, koje retko daje, pesnikinja, dramska spisateljica, scenaristkinja i profesorka uvek ističe kako mnogo radi, ali i živi jedan usamljenički život, iako je majka dvoje dece. Mesecima pre nego što će je "zateći" Ninova nagrada pričala je pred brojnom publikom u Kulturnom centru Grad kako joj je "milo kada dobije neku pažnju i izraz poštovanja", ali…- I to ostaje na tome, a onda me život odvuče…

A ko je Milena Marković? Rođena je 9. aprila 1974. u Beogradu. Diplomirala je na Fakultetu dramskih umetnosti, na odseku Dramaturgija, gde danas predaje. I na sebe je skrenula pažnju još sa diplomskom predstavom "Paviljoni", koja jepočetkom novog milenijuma premijerno izvedena u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u režiji Alise Stojanović. Drama je izvođena i u Ljubljani, i Beču.- Sve stvari koje radim imaju veze s mojim iskustvom, jer jedino odatle mogu da crpim. Ne iz događaja, nego iz doživljaja. I kada govorim o panku i novobeogradskim blokovima, ali i kada govorim o epskoj poeziji. Mislim, ništa se ne foliram, ja jesam gradska generacija, ali u prvom kolenu, moj deda je bio seljak, zidar, proleter iz Peći. Slušala sam ujake i tetke kako recituju i pevaju neke narodne pesme i imaju prastaru retoriku, i to je ostalo u meni… Gutala sam epsku poeziju i sve vezano za to, i osećala sam to kao svoje, isto kao kad sam sa 12 godina gledala filmove "Lejdi Karolina Lemb" i "Gotik", pa odlepila za Bajronom, Kitsom i Šelijem - sećala se svojevremeno za "Vreme".Posle tih "Paviljona" još jedna Milenina drama "Šine" postavljena je na scenu JDP-a u režiji Slobodana Unkovskog. Komad "Šuma blista" premijerno je izveden u ciriškom teatru Šaušpilehaus 2004, da bi dve godine kasnije bio postavljen i u Ateljeu 212 u režiji Tomija Janežiča. Za drame "Nahod Simeon" i "Brod za lutke", koje su igrane u Srpskom narodnom pozorištu, dobila je Sterijine nagrade, kao i za "Zmajeubice", izvođene u JDP-u.https://www.youtube.com/watch?v=8GXzdzRyEAg- Na početku moje karijere, posle "Paviljona", odmah su me stavili u kutiju koja se meni nikako nije svidela, u kutiju beogradskog, tačnije novobeogradskog slenga, pa sam gledala da uradim nešto potpuno drugačije i uradila sam "Brod za lutke", jedan dosta krvav obred bajke sa songovima. I svaku sledeću stvar koju bih radila bilo je: hajde sad nešto drugo da probam. Naravno da je sve to što sam radila imalo veze sa mnom, ja nisam mnogo alava; ali možda ću u jednom trenutku da omašim i da ćapim nešto što nije moje, sad nije taj trenutak i nadam se da će me moje zdravo poreklo sprečiti da radim nešto što ne umem - pričala je za "Vreme".Potpisala je i drame "Deca radosti" i "Pet života pretužnog Milutina", obe izvođene u Ateljeu 212, kao i "Žicu" za Narodno pozorište Priština, odnosno "Livadu punu tame" koju je u Narodnom pozorištu 2019. godine postavila Jovana Tomić. Milenine drame izvođene su i u Nemačkoj, Mađarskoj, Francuskoj, Americi, Japanu, Poljskoj…Kao scenaristkinja prvi put se oprobala 2005. godine, u dokumentarnom filmu "Rudarska opera", kada započinje plodnu i uspešnu saradnju sa rediteljem Olegom Novkovićem.- Kroz dokumentarac "Rudarska opera" otkrili smo dalji naš put, Milena svoj, a ja svoj - sećao se svojevremeno Novković.Scenarističko-rediteljski tandem stao je potom iza nagrađivanih filmova kod nas i u inostranstvu: "Sutra ujutru", "Beli, beli svet", "Otadžbina" i "Živ čovek", kao i serije "Močvara".https://www.youtube.com/watch?v=k9jf8BlYLKABila je koscenaristkinja predloška za film Vladimira Paskaljevića "Sestre", serije "Na terapiji", a prošle godine nagrađena je za adaptaciju originalnog scenarija Vojislava Nanovića koji je poslužio kao predložak za film Milutina Petrovića "Nečista krv". - Za razliku od poezije u kojoj možeš da budeš najličniji i najneposredniji, i koja mi je najdraža, u drami i filmu ti moraš nečim, kako mi to kažemo, "da prebaciš", da napraviš nešto što mogu svi da razumeju i da poveruju. Umem ja da napišem nešto "na trik", to je stvar zanata, mogu i na intelektualne teme pa da bude nerazumljivo, nije to tako teško, ali ja namerno gledam da to što pišem može "da prebaci", da dođe do svakoga…Sebe je jednom prilikom proglasila vernim đakom Živojina Pavlovića:- Umetnost ne može da "liči". Ili jeste ili nije. U tom smislu ja sam đak Žike Pavlovića. Evo kako je on radio na fakultetu. Dođe student kod Žike i donese horor priču, a Žika ga pita: "Je li, sine, je l’ se te tvoje karakondžule jebu? Je l’ im lepo dok se jebu?" Kad već pišeš o karakondžulama, trebalo bi nešto i da znaš o njima.https://www.youtube.com/watch?v=mz9X7sHDdCUPre poeme "Deca" objavila je knjige poezije: "Pas koji je pojeo sunce", "Istina ima teranje", "Crna kašika", "Ptičje oko na tarabi", "Pre nego što sve počne da se vrti", "Pesme za žive i mrtve", a učestvovala je na brojnim pesničkim rezidencijama i čitanjima poezije na festivalima u Švedskoj, Francuskoj, Engleskoj, Nemačkoj.- Gledam da pesma bude dobra i da ne bude lažna. Svaki put kad sam progovarala u tim pesmama progovarala sam o stvarima koje su me se direktno ticale. To se sa godinama menjalo… Kad su pitanju pesme imam veoma visoke kriterijume i kad govorim mladim ljudima kažem im da je bitno da imaju svoj glas, da je on samo njihov i ničiji drugi. Sve ostalo je rad. Ja sedim i slažem da to bude dobra pesma, da stane rame uz rame sa mojim učiteljima - poverila se publici u KC Gradu prošlog leta.

Osim priznanja na Sterijinom pozorju ovenčana je nagradom za dramsko stvaralaštvo "Borisav Mihajlović Mihiz", pa priznanjem "Todor Manojlović", nagradama ”Miloš Crnjanski”, "Biljana Jovanović", "Đura Jakšić", "Pero Despota Stefana", nagradom za najbolji filmski scenario na Festu.Često je isticala kako sa svojim studentima drži vežbe s temom "autobiografija", u kojima traži od njih da napišu nešto iz svog proživljenog iskustva:- Nešto što nije vic, ni štos, ni trik, koje ne dozvoljavam. Svako može da ispriča šta radi baba kad se naduva, pa da to bude smešno, ali to nije umetnost. Ako hoćeš da se zaista baviš umetnošću, moraš da se ogoliš i da te nije stid od toga. Biti ciničan je lako.Govoreći o svom preobimnom poslu, letos je u KC Gradu pomenula Fazbindera:- Pitali su jednom Fazbindera - a zna se kako je živeo i umro, bio je mlađi od mene kad je umro - šta je način njegovog rada, očekujući verovatno neki bombastičan odgovor, a on je rekao: rad i disciplina. I to je to. To postoji i kod Getea. Počinje sa "bukom i praskom", a nastavi se sa vrlo ozbiljnim promišljanjima.A dva „verovatno najveća pisca koji sada pišu“ za Milenu Marković su Mišel Uelbek i Zahari Prilepin. Nazvala ih je i mudracima, i prorocima, i prokletnicima, jer su "obojica spoznala iz potpuno različitih perspektiva probleme zapadne civilizacije u kojoj se i mi nalazimo". Pesnikinja, dramska spisateljica i scenaristkinja je pre nekoliko godina za "Politiku" svoj posao ovako opisala: - Moj posao je da pišem i drame i scenarija, i predajem na fakultetu, pišem i pesme. Ne znam da li je pisanje način života, ne verujem da bilo koga treba da zanima moj način života. Vreme u kome živimo je nesigurno, uzbudljivo, puno neverovatnih civilizacijskih promena, čovek je ponovo postao kmet ucenjen povremenim i privremenim poslovima, a s druge strane pružena mu je velika udobnost i mogućnost da dugo živi!Bonus video:Milena Marković, dobitnica Ninove nagrade

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=izjavamilenamarkovicdobitnicaninovenagradeik-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3029960"]