Milan Vlajčić: Pola veka edicije „XX vek“ – Maratonac u izdavaštvu, bez premca

Kultura 28. okt. 202107:16
Podeli:
Milan Vlajčić Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

Kad malo dignem pogled s laptopa, s police knjiga me osmatra (dozvolimo i knjigama to malo slobode!) približno dva metra knjiga kultne „Biblioteke XX vek“. Dobro, ovo sam odmerio odoka, i nisu tu sve knjige koje su objavljene od septembra 1971. – neke stoje na drugim mestima (uz tematske posestrime), neke su nestale (srpska posla, prijatelj ti kaže uzeću ti ovih pet knjiga, a onda ti posle nekog vremena prijavi da se iznenada razveo, da se odselio od „bivše drage“, knjige su tamo ostale, javi se tamo, ne pada mi na pamet da dodirujem „žive rane“).

I tako stigosmo do jubileja ove dragocene kolekcije. Pola stoleća – ne verujem da u nekom uglu zemaljske kugle postoji nešto slično, u neprekidnom kontinuitetu. Možda mi je obaveštenost negde popustila, ne bi bilo čudno, možda negde u Kini, Mongoliji ili Severnoj Koreji ima nešto slično što nam je promaklo (znam da nije duhovito, ali granice lične obaveštenosti postoje na nemerljivom brisanom prostoru).

Znam da Ivan Čolović, moj drug iz studentskih dana i dragoceni višedecinijski prijatelj, nije izmislio rupu na saksiji – neke uzorne kolekcije su već postojale, najpre u Francuskoj, pomenuću Editions du Seuil, Editions de Minuit, Que sais-je, u okviru moćnih izdavačkih kuća oslonjenih na izdašne fondove za ovu vrstu delatnosti.

Mimo ovakvih izdavačkih poduhvata iza kojih su stajali moćni izdavački timovi, sa uvreženim mehanizmima izbora novih knjiga (recenzenti, konsultanti za posebne oblasti), Biblioteka XX vek je od prvog naslova (novembar 1971) do danas, sutra, preksutra individualni poduhvat beogradskog pisca, esejiste, prevodioca, doktora etnologije Ivana Čolovića (1938). Tokom svih ovih decenija, kad je zemlja nekoliko puta menjala zvanično ime i državne granice (proces nedovršen, kako je nedovršena i država u kojoj živimo), povremeno su se javljale izdavačke kuće koje su formalno pokrivale opstanak Ivanove kolekcije (DK Braća Stamenković, Duga, BIGZ, Prosveta, Krug Đorđa Stojanovića). Ali kad bi se nešto promenilo ili nestalo (nijedna od pomenutih ustanova više ne postoji), na poprištu, kao vlasnik projekta, izdavač i urednik, ostao je i traje Ivan Čolović. Od prve knjige do ovih novijih (brojka je negde oko 250, jer dok ovo pišem iz nezaustavljive radionice pristiže nešto novo), uz pomenutog maratonca (nema počasnog kruga, pomeren je u nedogled), jedino ime koje se stalno pojavljivalo u impresumu jeste Ivan Mesner (dizajner korica).

A sada nešto lično, od čega se ne može pobeći: Ivana Čolovića sam upoznao u jesen 1958. kad sam se kao student pojavio na Katedri za svetsku književnost (ime katedre je tokom vremena nekoliko puta menjano, kao i fakultet, tada je to bio samo filozofski fakultet, da bi se kasnije razdvojio na dva, mračna priča).

Tog leta je Katedra (osnovao prof. Vojislav Đurić, 1954) dobila prvog diplomiranog studenta, Danila Kiša, a među starijim studentima te jeseni ubrzo sam upoznao Ivana, kao deo zanimljive družine koju su činili Aleksandar I.Spasić, Slobodan Đorđević Tapi, Vjačeslav Slavko Lebedinski. Bilo je unaokolo još zanimljivog i živopisnog sveta, ali pomenuti su se izdvajali živom intelektualnom radoznalošću i duhovitošću. Oni su bili već druga godina studija kad sam ih primetio i odabrao kao najbolje drugare. Uvek mi je sa njima bilo zanimljivo i to je trajalo dok je moglo (od pomenutih među živima smo ostali samo nas dvojica).

I da budem otvoren do kraja, Ivan Čolović je po širini obrazovanja, duhu kritičke svesti i tolerancije, bez premca u širokom rasponu onog što se u svetu naziva inelektualnom elitom (uspeli smo i taj pojam da bacimo pod noge, još jedna tužna priča, koju je Ivan obradio u petnaestak svojih dragocenih knjiga i monografija, pre svega u neprocenjivom „Umiranju na Kosovu polju“).

Ivan Čolović Foto: Marija Janković

Pratio sam XX vek kao čitač, hroničar kulturnog života i kritičar, od prvog dana, od naslova do naslova, nije me sve podjednalo zanimalo, takav se retko rađa. Već rađanje Biblioteke XX vek, sa prvim objavljenim naslovom, knjigom Dobrice Ćosića „Moć i strepnje“, dovedeno je u pitanje organizovanom intervencijom Gradskog komiteta SK. Zakasnili su, knjiga je većim delom bila rasprodata, kritika je blagonaklono reagovala, ali to su bile strašne godine ideološke kampanje protiv Crnog talasa u našem filmu, liberalizma, strukturalizma (ovaj poslednji se pojavio u „Politikinoj“ verziji njegovog harangerskog govora, tu reč sam krišom obacio kao dežurni noćni urednik jedne subote, nikome to nije zasmetalo!)

Počeo je pritisak na izdavača NUBS, tamo se ljudi nisu lako predavali, onda je organizovan „demokratski dijalog do konačnog obračuna“, kako je neoprezno izjavio nosilac cenzorskih intervencija u kulturi, sekretar GK SK Bora Pavlović. O svemu tome dokumentovano i nadmoćno piše Dubravka Stojanović u knjizi „Noga u vratima“ (XX vek, 2011).

Pamtim debatu održanu 12. januara 1972, u „Braći Stamenković“, do ponoćnih sati više kulturnih radnika je repliciralo sekretaru GK, Momiru Nikiću, zaključak je bio mutan, ali sa nagoveštenim mračnim ishodom. Pošto me je redakcija Politike poslala da tokom noći ubacim u sutrašnje izdanje kratak izveštaj sa ove debate, to sam i učinio. Sutradan me pozvao glavni urednik Saša Nenadović „Ja Vas pošaljem kao novinskog zveštača, a Vi se javite za reč i održite slovo o knjizi“. Rekoh mu da mi nije palo na pamet da govorim, ali me je prozvao izvršni sekretar GK da kažem šta mislim, ispao bih kukavica da sam se pozvao na pravo da ne govorim zbog novinarskog pravila. Nenadović je bio čestit čovek, uskoro su i njega izbacili na ulicu kao liberala, kazao mi je: „Neko drugi će od sad pratiti ovaj slučaj“. Nastavak priče – u sjajnoj Dubravkinoj knjizi.

Nikad tokom svih ovih godina nisam susreo Ivana Čolovića iznerviranog, nikad sklonog jadikovkama, znao je gde živi i radi, uspeo je da opstane bez uzmicanja pred pritiscima i nevoljama.
Pored jedinstvene intelektualne spreme i diplomatičnosti u svakodnevnom ponašanju (oprezno sa budalama i nasrtljivim „genijima“), Čolović je tokom proteklih decenija izbegao naivnu klopku da se njegovom izdavačkom poduhvatu nametnu izdavački saveti, izdavački odbori, ma kako nazvali sve ono što se u balkanskoj verziji „samoupravljanja“ preporučivalo kao neobavezni šminkeraj.

Toliko puta sam primetio kako slična neopreznost ruši neke lepo osmišljene kolekcije. Čolović je uspeo da ostane sam na stazi. Maratonac, koji ne obraća pažnju na prolazna vremena.

Bonus video: Dubravka Stojanović na festivalu Krokodil

Komentari

Vaš komentar