Truman Kapote, pisac koji se proslavio “Doručkom kod Tifanija”, za sobom je ostavio nedovršeni roman “Uslišene molitve”. Pisao ga je 20 godina, a kada je objavio prva poglavlja, njegovi prijatelji iz visokog društva bili su besni: shvatili su da je otkrio njihove najintimnije tajne i okrenuli su mu leđa. O tom romanu, piscu i njegovom okruženju govori odnedavno na digitalnim platformama dostupan dokumentarni film "Kapoteove trake" u režiji Eba Barnoa, nekadašnjeg savetnika Mišel Obame.

Priredio: Matija Jovandić

Kada je Truman Kapote umro 1984. godine, za njim su ostali delovi romana koje je pokušavao da donese na svet skoro dve decenije, a o njemu govorio bezmalo još toliko. „Uslišene molitve“, govori o piscu u usponu koji traži svoj put u uglađenom društvu i trebalo je to da bude Kapoteovo najeksplozivnije delo. I jeste, ali na drugačiji način.

Pisac je nenapisani roman poredio sa smrtonosnim oružjem. „Ima dršku, okidač, burence i, konačno, metak. A kada hitac bude ispaljen iz oružja, ima da izleti brzinom kakvu nikada niste videli i – bum!“, ispričao je Kapote za magazin „Pipl“. Pošto ga je hvalio godinama, trebalo je još samo da ga napiše, piše novinar „Gardijana“ Rajan Gilbi, odakle prenosimo njegog razgovor sa rediteljem.

Ugovor je potpisan 1966. godine, ali su početna poglavlja, objavljena u magazinu „Eskvajer“ devet godina kasnije otkrila da je sve to daleko ispod standarda postavljenih njegovim uspešnim romanom „Doručak kod Tifanija“ i „nefikcijskim romanom“ pod nazivom „Hladnokrvno“. Taj roman koštao ga je reputacije u društvu koliko i u književnosti. Čim su njegove prijateljice i imućne žene sa kojima je srećno šetkao godinama – uključujući tu i Slim Kit, Bejb Pejli i Gloriju Vanderbilt, koje je zvao „labudicama“ – videle kako je ležerno prosuo njihove naintimnije tajne, ta su se prijateljstva ugasila. Kapote nije ugrizao ruku koja ga je hranila. Oglodao ju je do zloba, piše Rajan Gilbi.

Skandal sa „Uslišenim molitvama“ u središtu je „Kapote na trakama“, novog dokumentarca u koji su ubačeni arhivski snimci pojavljivanja pisca na televiziji, kao i intervjui sa prijateljima od poverenja i obožavaocima, među kojima su i Džej Mekineri i Kolm Tobin. Najfascinantiji su, međutim, ranije nikada emitovani zvučni zapisi Kapoteovih prijatelja i savremenika, preuzeti iz intevjua koje je vodio Džordž Plimpton za svoju knjigu „Truman Kapote“ iz 1997. godine, u kojoj se njegovi različiti prijatelji, neprijatelji, poznanici i potcenjivači prisećaju njegove burne karijere.

Čuje se Lorin Bekol kako ističe kontrast između Kapoteovog „glasa dečaćića“ i „dubokog smeha muškarca“. Norman Majler hvali njegov književni dar: „Napisao je najbolje rečenice među svima iz naše generacije“. I jedinstvenost: „Život mu je bio poseban i on ga je živeo na poseban način“.

Ali to nije bilo dovoljno da ga poštedi nakon što je konačno objavio odlomke iz „Uslišenih molitvi“. Ali Ebu Barnou, reditelju „Kapotea na trakama“, njegova nezavršena poslednja knjiga bila je oduvek slaba tačka. „Na mene ona ostavlja utisak nečeg pametnog i pohotljivog, kao magazin ‘Pipl’ ili ‘Veniti fer'“, kaže Eb Barno, debitant u rediteljskoj stolici u svojoj 41. godini.

Barno je prethodno radio kao pomoćnik sekretara za društvena pitanja u Beloj kući i kao savetnik Mišel Obama, a posle se bavio odnosima sa javnošću.

„Nije to njegovo najbolje delo u bilo kom slučaju. Delimično i zbog njegove zavisnosti od alkohola i prepisanih pilula. Ali je pišući o ljudima koje je znao, sklanjujući ili preuveličavajuću istinu, samo radio ono što je radio oduvek. Kad je imao devet ili 10 godina, učestvovao je na konkursu u novinama sa tekstom nazvanim ‘Gospođica Bizibodi’, o ženi iz kraja koja je sedela na njenom prednjem tremu – majci Harper Li, zapravo. I tad je zapao u užasne probleme. Ali je osvojio nagradu“, priča reditelj za „Gardijan“.

Da je knjiga napisana bolje, kaže Barno, Kapote bi izbegao takav odijum: „Ne zaboravite da je Holi Golajtli u ‘Doručku kod Tifanija’ prostitutka, a opet su se žene utrkivale u tvrdnjama da su one poslužile kao inspiracija“. Ali nije tako bilo sa „Uslišenim molitvama“.

„Tu zalazi u neke stvari u kakve nije nikad ranije, poput one kada piše o ženi koja ima seks tokom menstruacije, sa krvlju svuda po čaršafima. Nije to trebalo da bude tako direktan ili takav čeoni napad. Naterao nas je da saosećamo sa Holi,  pokazao nam je empatičnost prema ubicama u ‘Hladnokrvnom’, ali ne osećate ništa prema ikome u ‘Uslišenim molitvama’. Prosto osećate da su svi loši“, Barnoov je utisak.

Pošto je dugo obećavao da će mu taj roman biti najbolja knjiga, time mora da je stvorio sam sebi pritisak, ali ostavljajući ga nedovršenim, to je značilo i da nikada neće moći da bude strogo etiketiran kao promašaj. Da li ga svesno nije završio?
„Ja zapravo verujem da ga je završio. Previše ljudi reklo je da su ga videli kako radi na njemu, videli su te velike hrpe papira“, priča Barno.

On, međutim, odbacuje glasine, kakve se čuju u filmu, da je gotov rukopis smešten u neki sef negde. „Moja teorija je da je jedne noći zaista bio skrhan i da se nešto dogodilo sa ostatkom rukopisa. Lako mogu da zamislim da se, nakon što su ti odlomci bili objavljeni, i nakon što je telefon prestao da mu zvoni, možda probudio posle jedne divlje noći i video komade papira u kaminu. To zavisnost radi od ljudi“, objašnjava reditelj.

Barnoa je sa Kapoteovim delima prvo upoznao školski bibliotekar kada mu je bilo 12 godina. „Glas gotike sa juga bio mi je odmah poznat, jer sam odrastao na severu Floride, blizu južne Džordžije, sa svim tim hrastovima, plantažama i mahovinom“, navodi on. Obožavao je sve što je Kapote napisao. („Iako kanon nije baš veliki, da budemo iskreni“). Čak može da gleda i prečišćenu filmsku verziju „Doručka kod Tifanija“ iz 1961. bez premotavanja scena u kojima Miki Runi igra Azijata, piše Gilbi.

Barno se uopšte protivi i tome da umiva predrasude iz prošlosti. Nije imao nikakvih dilema da u film stavi Majlerov opis Kapotea kao „lepog pešovanskog princa“, koji bi mogao savremenu publiku da odbije.

„Taj komentar pokazuje sa čim se Truman suočavao. On nije živeo u LGBT+ svetu. Živeo je u svetu gde si bio samo još jedan ‘peško’. To je bila činjenica. Ali ako to sklonimo iz filma, kako ćemo onda da učimo iz istorije?“, insistira reditelj.

Barno, koji je u braku sa Pjerom Lagranžom, belgijskim bogatašem čija se imovina procenjuje na 250 miliona dolara, prati Kapoteovu karijeru hronološki, od obećavajućeg prvog romana „Drugi glasovi, druge sobe“, objavljenog 1948. kada je imao samo 23 godine, pa do slavne propasti sa „Uslišenim molitvama“. Filmu ne manjka ni sočnijih detalja: piščev prijatelj Dotson Rejder tu je da bi se prisetio noći provedenih u gej kupatilu i u zamračenom ćošku kluba Studio 54.

Glavno mesto u „Kapoteovim trakama“, ipak, dato je novim intervjuima sa Kejt Harington, koju je u njenoj 14. godini nezvanično „usvojio“ pisac. Njen otac, direktor banke sa Long Ajlenda, bio je Kapoteov ljubavnik i napustio je porodični dom da bi bio sa njim. Kapote je uzeo Haringtonovu pod svoje okrilje, učeći je manirima i vodeći je sa sobom kao pratilju na njegove ručkove sa poznatima. Tražio je od nje da iskoristi situaciju i iz nje izvuče svaku kap mogućeg skandala ili tračeve.

„Rekao bi mi da treba da sedim i slušam razgovore oko nas, a na putu kući mogla sam da mu prepričam sve o čemu su pričali“, kaže Kejt Harington u filmu.

Veza očuha koji je usvojio ćerku bila je od ključnog značaja za otključavanje života njegovog junaka.

„Nikada pre toga nisam znao da je Truman u suštini usvojio ćerku svog ljubavnika. On je tako očajnički želeo porodicu u vreme kada mu nije bilo dozvoljeno da je ima. To jednostavno nije bilo ‘na izvol’te’ nekome poput njega, ali je opet sebi stvorio život kakav je želeo da živi. To mi se čini izuzetnim. On je neko kome je dodeljena mala uloga u istoriji, delom zato što je bio opisivan kao puki podlac. I da, imao je tu komponentu. Ali je bio i pionir – neskriveni gej muškarac, slavan, na televizijama, iskren spram onoga ko je i kakav je bio. Zaslužuje više od tog imidža zle kraljice“, ističe Barno.

Da li bi Kapote kao figura i danas bio shvaćen kao skandalozan? „Razlika između onda i sada je u tome što nam svi pričaju svoje lične stvari na društvenim mrežama. Imate poznate ličnosti kao što su Tejlor Svift i Madona, koje govore o njihovim iskustvima, ili Hilariju Boldvin, koja raspravlja o svom pobačaju na Instagramu. Ideja da neko može da ispriča priču o intimnom životu neke druge osobe danas je manje privlačna, jer smo je verovatno već čuli od same osobe o kojoj je reč“, kaže Barno.

Od kako je otišao iz Bele kuće 2012. godine, Barno je uglavom radio u oblasti odnosa sa javnošću. Da li bi uzeo Kapotea kao klijenta? „Ne! Odbio bih. Trumanu bi bilo dobro, ali bi mene stalno pitali: kako možeš da predstavljaš njega“, kaže on kao iz topa. Ali priznaje da bi ga pažljivo pratio na društvenim mrežama.

„Njegov instagram bio bi neverovatan. A Truman na Tviteru bio bi zver. Napadao bi ljude i sleva i zdesna, ili bi govorio Kim Kardašijan: ‘Draga, koga je briga?'“.