Dragomir Ugren, "Slike posle slikarstva", Galerija B2.
„Moja slika predstavlja tačno ono što se vidi – ništa više. Tačka je tačka, linija je linija, boja je slikarstvo,“ kaže Dragomir Ugren. Takve, minimalističke slike uklopljene su u prostor galerije čineći ambijentalnu celinu s njom. Ugrenove slike nazivaju se i objektima koji tako kako su postavljeni deluju kao instalacija. To je prvi utisak o njima, koji provocira neki vid ugodnosti i smirenja dok se posmatraju. Drugi je sadržaj koga na prvi pogled nema a zapravo je tu, prisutan u odnosima linija i bojenih površina. Ugrenove slike/objekti nisu nosioci nikakvog drugog značenja osim onog koji im gledaoci sami pripisuju odnosno nalazi se u asocijacijama koje podstču.
Kakva je ta asocijacija je dakle stvar pojedinca, a ne umetnika. Umetnik retko asocijaciju sam sugeriše (samo donekle nazivima „Miholjsko leto“, „Pred svitanje“ ili „Jedan običan dan“), češće su oni neutralni (barem za gledaoce, kao na primer „5. mart 2019“ ili „2020“). Ugren zapravo želi da sačuva svakome pravo na sopstvenu asocijaciju kao slobodu izbora, još jedinu moguću slobodu koja nam je ostala jer su sve druge (tele)dirigovane?! Istovremeno, svoje slike/objekte čuva od svega što bi moglo biti trivijalno i banalno. Tako umetnik reaguje na modernističku kulturu koja je svoje glavne adute kao što su angažovanost ili ekspresivnost toliko izrabila da je otvorila put cool stilu postmodernizma.
Sadržaj koji nam Ugren nudi svojim slikama/objektima je sāmo zadovoljstvo gledanja čistih formi i zvonkih boja. Postupak je samo naizgled lak – jer ničim ne zamara naše oči – a ustvari je veoma zahtevan – jer da bi gledaoca uvukao u sliku/objekt mora dobro da promisli svaki potez i istraje u nalaženju odgovarajućih tonaliteta (boje koju podloga skroz upija). Reč je posebnoj senzibilnosti prema sredstvima kojima se slika gradi. O meri stvari koja nigde nije precizirana, ali ipak postoji u (umetnikovom) umu.
Kako se mera svih stvari stiče – nepoznanica je, pogotovo u sredini koja zaboravlja da ona uopšte postoji. U umetnosti kao i u životu. Životu u kome smo navikli da ako nešto ne odzvanja pred našim očima i u našim ušima – i nije vredno pažnje.
Ugrenovo delo, danas kao i ranije, teži meri svega, objašnjivoj prefinjenim, građanskim ukusom. Njime je podvrgao svoje bavljenje umetnošću još davno, odlučivši da u nju unese onaj deo sebe koji ga čini promišljenim bićem u potrazi za skladom kao smislom svog postojanja.
Kako kao umetnika tako i kao kulturnog pregaoca, na sceni prisutnog još od osamdesetih prošlog veka. Bio je direktor Muzeja savremene umetnosti Vojvodine (1992-2003), urednik u izdavačkoj kući Prometej, osnivač časopisa Projeka/r/t, izlagao samostalno i na kolektivnim tematskim izložbama koje su devedesetih propagirale devizu „manje je više“ nasuprot „manje je dosadno“, bio kustos izložbe „Centralnoevropski aspekti vojvođanskih avangardi“ (2000), koautor studije „Evropski konteksti umetnosti XX veka u Vojvodini (2008). Svoju umetnost – vidimo na ovoj izložbi – sačuvao je u manjem formatu pojedinačnih slika/objekata, ne pretendujući da dimenzijama proguta galeriju, kao što je ranije činio, već da svoje radove u njoj zašuška. Dok nevreme (napolju) ne prođe.
Bonus video: Svetska izložba u Dubaiju
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar