"Želim da pokažem žensko telo toplo i živo" - Aktovi beogradskih fotografa

Izbor pet dela od svakog od autora odgovara zamisli da njihova istraživanja akta budu ne samo pregledno predočena javnosti i taksativno navedena već i da, koliko to prostor Galerije omogućava, isprate razvoj akt-fotografije kod nas, u novije vreme.

Svi autori se drže likovnog pristupa aktu. Nijedan ne „proklizava“ u banalnost, pornografiju ili bilo kakvu agresivnost, niti pak u „egzibicije“ i fotošopske manipulacije, efekta radi. Kad akt poseduje notu erotičnosti – ona je čista i mistična. Rečima dvojice izlagača: „Akt-fotografija je oduvek proces između otkrivanja i skrivanja: jasna ambivalentnost onoga što je vidljivo i svega što je nevidljivo ii samo naslućeno, stida, radoznalosti, običnog i provokativnog“. (Milan Živković)

Odnosno, „Pretvaranje erotike u robu, modu i socijalnu motivaciju uništava njenu suštinu. Seksualna revolucija bila je talas očajanja. Posle nje je došla moda aseksualnosti. Degeneraciji erotike u savremenom svetu čudnovato se raduju lažni moralisti. Sloboda u erotici može se eruptivno ili rafinirano razvijati, ako je nema – ne može se simulirati, ali se može priželjkivati“. (Ivan Grlić)I stid i provokacija

Autori su zaokupljeni lepotom ljudskog tela (većinom ženskog), njegovom senzualnošću, tananošću – životnošću, kroz koju progovaraju o svojim preokupacijama težeći istraživanju oblika, odnosa svetla i senke, harmonije s ambijentom... Tako, zapravo, kroz pristup telu iniciraju priču o prolaznosti vremena, nadi, oazi spokoja, ali i iracionalnosti i snovima. Priču koja nas dotiče nepomućenom iskrenošću teme, bez negativne konotacije – naraciju oslonjenu na toplinu tela (modela) i suptilnost duha (autora). Jer, duh je taj koji gradi telo.

Na temelju ideje rodonačelnika akta u fotografiji kod nas, Miodraga Đorđevića, da „fotograf mora napraviti sliku“ odnosno da „fotografija nije produžetak oka nego produžetak uma“, deluje Danilo Cvetanović koji od akt-naturalizma stiže do art-grafizma. Cvetanovićeva samostalna izložba iz 1969, u Salonu fotografije, iako je imala tri teme „Mladi“, „Cigani“ i „Ženski akt“, bila je jedna stanica na putu „osamostaljenja“ akta kao motiva.

Drugačija stanica, na istom itinereru, bila je snimanje ženskog tela iz vizure oblika koje gradi valerima bele i crne, upečatljivim na ranim radovima Dragiše Radulovića – aktovima od 1960-ih na dalje. Slede: Zorica Bajin Đukanović (insistirajući na poetičnoj foto-priči), Svetlana Dingarac i Fadil Šarki (fokusirajući se na psihološki foto-esej), Nino Rakićević (usredsređen na kompoziciju), Milan Živković (koncentrisan na svetlo-tamno), Dragoslav Mirković i Ivan Grlić (zaokupljeni erotičnošću tela u ambijentu) i, među najmlađima, Nemanja Živković (okrenut taktilnosti).

Za svoju dušuTrebalo je da prođe duže od veka od prve vesti da je posredstvom Dimitrija Novakovića Srbina, koji je novu veštinu učio u Parizu, fotografija 1839. godine stigla u kneževinu Srbiju, do izložbi u kojima je akt autonoman, sofisticiran motiv.Za ilustraciju prilika na fotografskoj sceni kod nas – što se akta tiče – mogu da posluže Cvetanovićeve reči: „Nagrade za kolekcije (aktova) mahom sam dobijao u velikim gradovima. U malim gradovima, aktovi nisu ni izlagani, jer se moglo desiti da u dom kulture naiđe neki aparatčik kome je sve što je nago  ̶  pornografija, i skine ih. Da bi to izbegao, žiri se uglavnom povinovao uvreženom mišljenju.” Najverovatnije u ovome leži razlog što je nemali broj fotografa snimao aktove više za svoju dušu, ili pak, rekla bih, „u prolazu“, privučeni nespornom privlačnošću istraživanja oblika odnosno svetla, senzualnosti ili pak erotičnosti.

Kako god, inspiracija telom (u fotografiji) istrajava bez obzira na puritanske odlike društva. U tom smislu, uputan je credo britanskog fotografa Sema Haskinsa „Želim da pokažem žensko telo toplo i živo, a ne kao komad (hladnog) mermera ili (slatkog) marcipana“.

Izložba „Duh je taj koji gradi telo“ biće otvorena do 7. oktobra.