0
Otvorena je Majska izložba, koja je sa Oktobarskim salonom najveća izložbena manifestacija kod nas. Ona uključuje veliki broj stvaralaca, a mi primenjeni umetnici nemamo gde da izložimo eksponate pa se zato ovaj važan događaj održava pod krovom bioskopa Balkan koji nam je izašao u susret. Ali to je, nažalost, problem sa kojim se svake godine suočavamo, kaže za Nova.rs Lidija Jovanović, predsednica Upravnog odbora Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije (ULUPUDS).
I pored uspeha, nagrada, naši primenjeni umetnici suočavaju se sa brojnim problemima.
– Stalno smo u potrazi za izlagačkim prostorom jer imamo brojno članstvo iz cele Srbije, objedinjujemo sve oblasti umetnosti čak i teoretičare i arhitekte. Država Srbija i resorno ministarstvo dali su nam reprezentativnost u tim oblastima, i iako su uključena velika umetnička imena, nemamo ozbiljnu izlagačku galeriju. A još veći je problem što u gradu više ne postoje prostori za galerije ovog tipa – ukazuje Lidija Jovanović, koja smatra da je za kulturnu i turističku ponudu Beograda neophodno da predstavi svoje umetnike.
Članovi ULUPUDS-a svoje radove već četiri decenije prodaju u kultnoj galeriji Singidunum u srcu Beograda.
– Ta galerija je osnovana kada je na čelu ULUPUDS-a bio arhitekta Branko Pešić. U tom trenutku je bila isplativa jer je drugačije sve funkcionisalo. Mi taj prostor plaćamo po, manje-više, komercijalnim uslovima. Plaćamo tržišnu cenu zakupa, koja je malo niža od prave cene koja važi za Knez Mihailovu ulicu. I pored toga, suma od 2.000 evra je veoma visoka za nas. Onome ko se bavi komercijalnim poslovima to nije skupo, ali mi ne radimo po tom principu. Najveći deo onoga što se u njoj proda ide umetnicima a mnogima je to glavni izvor prihoda. Taj prostor pripada Filološkom fakultetu koji ga izdaje. Tražili smo da nam se smanji zakup za tri meseca dok je bilo vanredno stanje zbog koronavirusa, jer nismo mogli da radimo, i izašli su nam u susret samo za jedan mesec. Međutim, problem nije rešen, kirije se gomilaju, a mi nemamo načina da to pokrijemo jer nismo dotirani od grada – objašnjava naša sagovornica i dodaje da u podrumskom prostoru galerije postoji mali izložbeni prostor koji nije adekvatan za umetnike scenografije, kostimografije, dizjanere tekstila, vajare i slikare velikih formata i njihovi eksponati fizički ne mogu tu da budu izloženi.
Neadekvatan i skup prostor je gorući problem primenjenih umetnika.
– Naša Mala galerija u Uzun Mirkovoj ulici, koja ima dvadesetak kvadratnih metara a i nju plaćamo po gradskim uslovima, uskoro će imati sudbinu Grafičkog kolektiva jer će Zakonom o restituciji biti vraćena vlasnicima. Tako da samo čekamo kada ćemo morati da je napustimo. Zbog toga smo se obratili gradskim ocima da nam izađu u susret i pronađu neki odgovarajući prostor jer u suprotnom ostajemo na ulici.
Ono što bi za početak voleli, nastavlja Jovanović, jeste da imaju bolju komunikaciju jer bi onda moglo da se pronađe rešenje.
– Jednostavno tražimo odgovarajući izlagački prostor za nas, čiji zakup bismo mogli da platimo. Nažalost, opstanak u galeriji Singidunum na duže stazi može postati upitan jer pre ili kasnije Filološki fakultet može da promeni cenu zakupa. Rešenje za nas bi bila eventualna dotacija kirija od grada. A to je mesto za koje smo vezani decenijama i tu su naši umetnici bili vidljivi.
Kao jedno od rešenja vidi najavu gradskih vlasti da će u Beogradu na vodi biti podignut Art Hub.
– Eto, to bi bilo pravo mesto za izlagački prostor, mesto na kome će biti predstavljeni radovi naših umetnika pod uslovima ozbiljnog žiriranja koje sprovodimo sa Umetničkim savetom. Mesto gde će se njihovi radovi videti pod nekomercijalnim uslovima. Jer, nalazimo se u situaciji da nema mesta u gradu gde možete da izlažete a da ne morate da platite za to. Naravno, voleli bismo da prodajna galerija ostane u prostoru Singidunuma, ali pitanje je koliko dugo još možemo da plaćamo tako visoku kiriju.
Ovo je samo jedan od problema koji muči primenjene umetnike, koji se dovijaju na razne načine a prvenstveno preko članarine ULUPUDS-a.
– Grad plaća poreze i doprinose samostalnim umetnicima i na tome smo zahvalni. Međutim, druga pomoć, pre svega u saradnji na zajedničkim ciljevima izostaje. Bolju saradnju imamo sa resornim ministarstvom. A to je novac koji od Ministarstva kulture dobijamo za poverene poslove sa samostalnim umetnicima. To znači da plaćaju našu administraciju, koja vodi poslove vezane za samostalne umetnike kao što je mesečno knjiženje i proknjižavanje. Od grada smo dobijali finansijsku podršku za pojedine konkurse koji su ove godine ukinuti, tako da sada nemamo pomoć te vrste ni za programe galerije. I izložbe umetnici moraju sami da finansiraju.
Muči ih, kaže, sve ono što je nekada postojalo. Kao Udruženje imali su ateljee koje su umetnici mogli da korsite dok su aktivni.
– U nekom trenutku su ti ateljei privatizovani, devedesetih godina, ali to je priča za neku drugu priliku. Danas ne postoje neki prostori čak ni u napuštenim deopima koje bismo mogli da koristimo. Ne postoje više ni otkupne nagrade. Naime, Grad je nekada na kraju godine kupovao radove umetnika i time su se opremale državne institucije. Bio je to dobar način da se umetnička dela nađu u ustanovama od značaja i da ih vide ljudi koji tamo dolaze. Nama bi bilo interesantno da imamo i izdavačku delatnost da možemo da štampamo, na primer, biografije i monografije naših značajnih umetnika. Da ne pričam o socijalnim temama, ali u vreme korone izgurali smo da i naši samostalni umetnici dobiju pomoć kao i svi članovi društva koji privređuju – priča Lidija Jovanović.
Ne može da objasni razlog slabe komunikacije sa gradskim vlastima.
– Nikakav sukob ne postoji, jednostavno, mislim da smo im van vizure. A osim socijalne kategorije, postoji značaj Udruženja za grad, jer nije poenta samo zadovoljiti te neke osnovne socijalne potrebe. Lepo je to što Grad plaća socijalno i penziono samostalnim umetnicima, ali možemo da doprinesemo jedni drugima mnogo više ako postanemo vidljiviji – smatra Lidija Jovanović.
Ona ističe da je najveći problem što kod nas ne postoji tržište u kulturi, a do tada država treba da brine o ovoj oblasti.
– Mi kao društvo nemamo naviku “potrošnje kulture”, a ona se stvara kada ljudi socijalno stanu na noge i kada se neke druge potrebe zadovolje. Do tog trenutka umetnost mora da bude potpomognuta da bi mogla uopšte da opstane, da ne bismo došli u poziciju da je uopšte nema. U vreme karantina zbog korone, na primer, umetnost nas je i lečila i hranila. Zato ne smemo da je stvaljamo na marginu.
Na konstataciju da se ipak nešto pomera kada je reč o primenjenim umetnicima, a to je da će SANU, kako je najavljeno, otvoriti mogućnost da postanu akademici, naša sagovornica kaže da je bio momenat da se to i desi.
– Primenjeni umetnici rade u toliko različitih oblasti, prezentuju nas u svetu, problem je što su svih ovih godina nevidljivi za SANU, a mesto im je tamo jer među nama ima reprezentativnih imena i ovo je jedna od dobrih stvari koja se dogodila – zaključuje Lidija Jovanović.
ULUPUDS je osnovan 1953, a dve godine kasnije organizovalo je prvu likovnu manifestaciju Majsku izložbu, koja se ustalila kao njegova najvažnija godišnja izložba. Udruženje broji 1.500 članova, od koji je aktivno njih 1.200 aktivnih i 602 koja su u statusu samostalnog umetnika. Reč je o umetnicima koji su podeljeni u devet sekcija – arhitektonska, dizajn, primenjeno slikarstvo i grafiika, umetnička fotografija, keramika i staklo, scenografija i kostimografija, primenjena skulptura, tekstil i saveremeno odevanje i teorija, kritika i istorija umetnosti.
Članovi Udruženja su eminentna imena naše umetnosti, koji su pozicionirani i na internacionalnoj sceni, a među njima su, na primer, Branislav Mitrović, Pavle Vasev, Evica Penezić, Miodrag Tabački, Angelina Atlagić. Geroslav Zarić, Aleksa Gajić, Vlahović Jugoslav, Aleksandar Kelić, Nebojša Babić, Dragoljub Zamurović, Imre Sabo, Dragana Palavestra, Ješa Denegri…
