0
La Fonten je bio jedan od najvećih, ako ne i najveći ljubitelj prirode među francuskim piscima. Tvrdio je da su životinje obdarene dušom i plemenitim osećanjima, a ljudima je zamerao što su često nezahvalni i svirepi i ne štite bića slabija od sebe, već veruju da su nadmoćni gospodari sveta. Smatrao je da se iz grešaka mogu izvući važne pouke i nastojao je da ih kroz svoje basne, čija je prva zbirka bila namenjena razonodi mladog prestolonaslednika, sina kralja Luja XIV, prenese široj publici.
Ovo piše dr Željka Jovanović u recenziji knjige „Životinje služe da poučim ljude“, koju je povodom četiri veka od rođenja slavnog basnopisca Žana de La Fontena objavila izdavačka kuća „Vaganar“.
Posredstvom životinja, La Fonten nas uči da je izvor najveće sreće u ljubavi i prijateljstvu, kao i u umerenosti, skromnosti i sitnim životnim radostima. Za njega su društveni položaj, slava i novac bile lažne vrednosti, a najviše je voleo da provodi vreme čitajući ili šetajući se raskošnim šumama i sanjareći kraj reka, navodi Jovanović.
La Fontenove basne nadahnule su mnoge čuvene umetnike – njegova dela ilustrovali su slikari, grafičari i vajari od Francuske do Japana; pomenimo samo neke: Mark Šagal, Pablo Pikaso, Salvador Dali. Кoliko je La Fontenovo delo značajno govore nam i poštanske marke sa njegovom slikom i njegovim basnama, štampane u Francuskoj 1995. godine.
„Bio je, ipak, rado viđen gost kod svojih savremenika u salonima i dvorcima. Uživao je podršku za objavljivanje svojih dela od ministra finansija Nikole Fukea, a potom od kneginje od Orleana i gospođe De Ervar. Domaćice ondašnjih raskošnih salona, poput gospođe De la Sablijer, volele su da im okupljanja visokog društva uveliča takav čovek – načitan, radoznao i šaljivog duha. Prijatelji su mu bili čuveni Molijer, najveći francuski pisac komedija, Žan Rasin, najveći pisac tragičkih pozorišnih komada, kao i gospođa De Lafajet, autorka prvog modernog francuskog romana. Pored basni, pisao je pesme, bajke, priče, komedije, opere. Prvu knjigu basni, kojih je napisao ukupno 240, raspoređenih u dvanaest knjiga, La Fonten je objavio 1668. godine. Mnoge od njih nisu bile zamišljene kao štivo za decu, već da oslikaju, često uz oštru kritiku, ondašnje društvo“, podseća Željka Jovanović.
Godine 1683. La Fonten je predložen za člana Francuske akademije, u koju je primljen naredne godine, uprkos početnom protivljenju Luja XIV, neprijatelja La Fontenovog nekadašnjeg zaštitnika, uhapšenog i osuđenog ministra finansija Nikole Fukea. La Fonten nije svakoga čašćavao svojom duhovitošću i zanimljivim pričama: jednom prilikom, u društvu koristoljubivih bankara koji su ga pozvali na večeru, uglavnom je ćutao i uživao u ukusnom jelu. Кada je ustao sa objašnjenjem da mora da krene u Akademiju, domaćini i zvanice prigovoriše mu da je rano i da je Akademija blizu: „Poći ću najdužim putem“, kratko im odgovori La Fonten i izađe.
– Dobronamernih saveta, iskrenih priča, lekovitih reči i prijateljskih ruku nikada nećemo biti siti, a upravo zbog toga basne Žana de La Fontena neće prestati da sijaju i da budu dragocene. Savetujemo vas da oslušnite svako slovo proizašlo iz njegovog pera. Reč ovih basni je blagotvorna i biće nam potrebna kroz život – bez obzira na broj vaših godina, kaže za Nova.rs Milana Poučki, priređivač knjige basni „Životinje služe da poučim ljude“ koja je promovisana pre dva dana u knjižari “Akademija“ u Beogradu.
Poučki je koristila prepeve Dragoslava Ilića, a ono što knjigu dodatno čini posebnom su ilustracije nadarenog sikara Vuka Dabetića.
– Кnjiga „Životinje služe da poučim ljude“ namenjena je roditeljima i deci, a nastala je iz želje i potrebe da svim generacijama pružimo štivo koje će im kroz ceo život biti potrebno kao savet, podrška, uteha i mudrost. Jer kako odrastamo, u nama se sve više javlja želja i potreba da nas odrasli nauče i da nam savetima pomognu u našoj nameri da budemo samostalni i da postanemo poput onih u koje gledamo kao u uzore. Želimo da čujemo reč i potrebna nam je priča – i to ne uvek bajka sa srećnim krajem, već realna, poučna i upečatljiva priča koja će nam omogućiti da rastemo, razvijamo svoje potencijale i postanemo osoba kakva nam se dopada – ukazuje naša sagovornica.
Teško joj je, kako kaže, da izdvoji najomiljeniju basnu velikog pisca.
– Omiljena mi je ona u kojoj dobijem savet, utehu i pomoć u određenim životnim situacijama, ali bih „Lisicu i rodu“ izdvojila kao klasiku, koju od detinjstva vezujem za La Fontenovo ime. A pomenula bih i „Torbe“, koja nas uči da nije teško drugome naći manu, ali je neophodno pogled usmeriti ka sebi – tu uvek imamo posla i prostora da na nečemu radimo kako bismo rasli.
Prvih sedam dana po izlasku iz štampe, ekskluzivnu prodaju ove knjige ima knjižara „Akademija“ u Beogradu, naglašava naša sagovornica, dodajući da će biti u prodaji i u knjižari „Zenit“ u Novom Sadu, a može se poručiti direktno od izdavača.
