Ne pamtim kad se na javnoj sceni čuo izraz lihvar, prastaro zanimanje koje se pominje još u starozavetnim jevanđeljima, uz fariseje, trgovce, koje je sve Isus najurio iz hrama. I platio najvišu cenu. Danas se lihvarenjem bave ugledni bankarski maheri, biznismeni povezani sa presudnom podrškom vrha vlasti, a nasilje u isterivanju pravde ostaje u granicama okretnih igara ”ko ti je kriv, kad si glup”.
Novo ime na našem lokalnom filmskom nebu, reditelj Nemanja Ćeranić gradi svoj niskobudžetni film ”Lihvar” (82 min. Kombank dvorana) u ambijentu sremske varošice Inđija, krimi priča sa prepoznatljivim junacima ulice. Reklo bi se, prečica koja neće odvesti daleko, ali, tu se krije veliko iznenađenje. Od prvog do poslednjeg kadra sve deluje bolno uverljivo, kao odblesak životne punoće koja odudara od preovlađujuće navike da se filmske priče odvijaju u previdljivom smeru, uz upotrebu stereotipnih oznaka uličnog nasilja (seks, droge, kafići kao leglo prigušenog razvrata).
Scenario Strahinje Madžarevića u svom osnovnom sklopu podseća na kultni danski film “Pusher” (1996) reditelja Nikolasa Vindinga Refna, sa osnovnom temom o junaku u kritičnim situacijama, ali i sa određenim etičkim kodeksom. Ništa ni tu nije novo, američki noir-film je na toj paradigmi i nastao. U “Lihvaru” niko nije ono što zvanično predstavlja u svom okruženju. Mundir (Dušan Petković) je bivši bokser na izmaku snaga, pritisnut dijabetesom, otac dvoje dece, spreman da se povuče iz prljavih poslova (davanje pozajmica uz prinudne naplate, ponekad uz otmice imovine i fizička kažnjavanja neurednih dužnika). Gradi teretanu, odbija ponudu prijatelja da uđe u promet drogama.
U jednoj žestokoj raspravi ostaje bez torbice sa 200 evra. Našavši nesrećnika nehotično ga ubija. S prijateljem uspeva da noću pokopa zemne ostatke, ali ga drugi prijatelj, inače lokalni šef policije prati i uvuče u dalje mračne radnje… Ova igra odlaganja mirnog povlačenja u zasluženu penziju, prikazana je sigurnim vizuelnim rukopisom (uglavnom kamera iz ruke, Dušan Grubin), uz neprekidnu muzičku pratnju lokalne radio stanice koja podvlači kretanje kroz “zlatno doba”, uz izbor nostalgične muzike na ivici treša. Ako je neko očekivao da će na kraju pravda pobediti, onda nije shvatio paradigmu neo-noara, a ni pritisak opšteg srozavanja moralnih standarda.
Krećući se u ambijentu sremske varošice (kafići, svi se junaci međusobno znaju, muti se na sve strane, Srbija u neumitnom kretanju unazad), film izbegava opšta mesta krimi-filma, dajući nam atmosferu i junake koje pratimo bez daha. Ima tu i nekih očekivanih narativnih “preskakanja”, ali veliko je osveženje učešće mnogih naturščika ili manje poznatih glumaca (razlike u nivou karakterizacije ne postoje). Malo mi je muka od domaćih glumačkih zvezda koje iste večeri gledamo u tri-četiri tv-serije, kod nas je nestao pojam glumačke šmire samo prividno, jer u većini tv-serija samo to i primećujemo.
Pomenuo sam uslove u kojima je ovaj film nastao kao oblik kućne radinosti. Tako se radi u Iranu, Gruziji, Islandu, pa i u zemlji koja se diči Holivudom, kolevkom superprodukcija koje oteraše ozbiljan svet iz bioskopa. “Lihvar” je mala lekcija, bez ijednog suvišnog kadra. Ništa genijalno (boli glava od nabujalih “genijalaca”), ali gledaoci odlaze sa utiskom da nisu protraćili deo svog malog života.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar