Drago mi je što mi ljudi veruju, i u onome što radim i u onome što pišem, s tim što je fikcija ono što prenosim na papir. Ali trudim se da ih i u toj situaciji ne lažem, kaže za Nova.rs sudija Apelacionog suda u Beogradu Miodrag Majić, autor hit romana "Deca zla" i "Ostrvo pelikana".
U četvrtak, 24. juna u 19 sati, u knjižari „Zenit“ u Novom Sadu, nastavlja predstavljanje svoje druge knjige „Ostrvo pelikana“, koja je do sada dostigla neverovatnih 32. izdanja. Majić zbog pandemije nije imao prilike da se druži sa čitaocima posle premijerne promocije u Dorćol Platzu, septembra 2020.
– Nismo imali prilike da se sretnemo sa čitaocima skoro godinu dana, knjiga je došla do njih nekim čitalačkim kanalima. Sve što je bilo planirano, ili većina toga, bilo je otkazano. I evo sad počinje novi ciklus, malo zakasnelo ćemo čitati taj roman. Mada, možda će razgovor sa publikom biti zanimljiviji jer su ga mnogi čitali. Imaju svoje mišljenje o njemu, utiske, pitanja, i sada će biti prilika da malo više čujemo jedni od drugih – dodaje Majić.
Koja reakcija čitalaca na “Ostrvo pelikana” je ostavila najsnažniji utisak na vas?
– Mnogo ljudi je nakon čitanja reklo, što me je dodatno ohrabrilo, da su počeli da obraćaju pažnju na Rome i njihove živote. Jedan od komentara je bio: „Moja majka od kada je pročitala ovu knjigu, svaki dan se vraća kući praznog novčanika“. Priča je očigledno došla do čitalaca i dotakla im je srca i to mi je drago. Zanimljivo je da su komentari sasvim različiti u odnosu na prvi roman „Deca zla“, koji je ljude iznenadio temom i trilerskim žanrom. „Ostrvo pelikana“ ostavlja dublji i potresniji utisak, što su bile najčešće reakcije. Obično su me čitaoci pitali da li je i u kojoj meri to što pišem preslikana stvarnost, da li su likovi istiniti. Interesuje ih da to saznaju ili da otklone mogućnost, kad ih previše pogodi štivo, da se to zaista dogodilo. I kada imam priliku, objasnim im da to nisu dokumentarne priče, nego da su inspirisane nekakvim događajima a posle pretvorene u fikciju i izmaštane kroz samo pisanje.
Kada kao sudija govorite u medijima, i kada nastupate kao pisac, ljudima je teško da razdvoje stvarnost i fikciju. Rekla bih da je to zato što vam jednostavno veruju?
– Drago mi je zbog toga, i u onome što radim i u onome što pišem, s tim što je fikcija ono što prenosim na papir. Ali trudim se da ih i u toj situaciji ne lažem. Mislim da događaje predstavljam na način na koji se stvarno odvijaju kod nas u društvu, jer te priče su uronjene u naš društveni ambijent. Trudim se da ništa ne sakrivam, ne bežim u istorijske priče da bih pravio otklon od sadašnjeg trenutka. Verovatno je to razlog zašto čitaoci teško razdvajaju šta je stvarnost a šta je piščeva mašta.
Koje pitanje je, prema vašem mišljenju, trenutno najbolnije u našem društvu ? Da li se nešto promenilo od našeg razgovora koji smo vodili jesenas?
– To je kompleksno pitanje zbog same činjenice da se plašim da ima mnogo složenosti u našem trenutku. Ali, kako sam neko ko dolazi iz oblasti prava, onda bih se najpre osvrnuo na to da su građani možda najgladniji pravde u ovom društvu. Mislim da se to sve češće vidi, na svakom koraku, da im to nedostaje na različitim nivoima. Mi smo, nažalost, već jako dugo društvo u kojem pravda nedostaje na svakodnevnom nivou, i ona sudska pravda, i ona pravda kada je reč o vlasti i pojedincu. To bih izdvojio, iako time ne umanjujem sve ostale deficite, od siromaštva, nebrige za zdravlje, teških i sve kompleksnijih društvenih odnosa, nasilja…
Da li ste u periodu tihovanja tokom pandemije možda počeli rad na novom romanu?
– Uvek ponešto pišem, mada nisam preterano odmakao oko novog romana. Koncipiram priču polako u glavi, ne žurim, jer da bi se dopala ljudima, mora da sazri i da postane vredna pričanja i vremena i čitalaca i pisca. Dosta vremena potrošim na odabir priče pre nego što krenem da je raspisujem, čak i u prvoj ruci. Ne žurim, i kada se pojavi takva priča, sešću i nadam se jednako dobro ponuditi čitaocima kao prva dva romana.
A šta ste vredno pažnje čitali?
– Ja sam čitalac svaštar. Ali, evo, na prvu loptu, što mogu da preporučim jeste „Češljugar“ Done Tart. Iako je poznato štivo, a ja ponekad zazirem od popularnih dela, definitivno je jedna od retko dobih knjiga koje sam pročitao u poslednje vreme, a svašta čitam. Iako je obimna i verovatno zbog toga uplaši ljude, vredi je čitati po brojnim parametrima, i idealna je za ove tropske dane.
Po vašem prvom romanu „Deca zla“ snima se serija. Učestvujete li aktivno u tome?
– Snimanje je već dosta odmaklo, to je jedino što smem da kažem zbog obaveza koje imam prema producentima. Nadam se, u tom novom čitanju, da će se dopasti i onima koji su pročitali knjigu i onima koji nisu, kao i to što će dopreti do većeg broja ljudi.
Kako se nakon promocije u Novom Sadu, odvijaju planovi za nastavak promocije romana „Ostrvo pelikana“?
– Sledeća destinacija je Požarevac, a postoje planovi za inostranstvo. Čekamo da se ovo malo stiša sa pandemijom.
Nakon uspeha romana „Deca zla“, Miodrag Majić nas u svom romanu „Ostrvo pelikana“ još jednom primorava da pogledamo duboko u sebe i da se zapitamo kakva je stvarnost u kojoj živimo. Ovaj triler prati sudbinu ostarelog penzionisanog sudije čiju karijeru je okončala jedna novinarka. Njih dvoje se sreću nakon izvesnog broja godina kada se vraćaju na slučaj koji ih je upoznao. A to je sudbina dvoje mladih Roma sa margine života…
Roman „Ostrvo pelikana“ („Nisu sve istine bolje od svih ćutanja“) izdavačka kuća Vulkan predstavlja kao univerzalnu melodramu koja se tiče svih nas. Njegove junake, kako se navodi, možemo prepoznati u masi bezimenih ljudi koji promiču pokraj nas. On nam govori kako je to biti čovek koji se više ničega ne boji i još jednom nas još jednom podseća na osnovne vrednosti – da ne lažemo i da se ne plašimo, i da samo tako možemo sebe pogledati u ogledalu…
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare