Kulturna redakcija Sava centra: O pokojniku sve najlepše

Tim povodm Nevena je na Fejsbuku napisala: “28. januara 2021. ispražnjene su kancelarije na drugom spratu Objekta B Sava centra. Time je završena jedna era za sve nas koji smo tu radili, za umetnike koji su dolazili u kulturu (tako smo u žargonu zvali naš sprat) pa i za beogradsku kulturu. Prazni zidovi, stepenice kojima su koračali najznačajniji glumci, reditelji, muzičari, ulaz na binu... Zbogom draga zgrado, nadam se da ćemo se videti uskoro u boljim okolnostima. I hvala na trenucima koji nikad neće izbledeti iz sećanja”.

- Na ovaj post su reagovale moje kolege, saradnici, ljudi iz profesije s kojima sam zajednički gradila kulturnu sliku Beograda, kao prijatelji. Bila je to spontana onlajn komemoracija jednoj instituciji ali i vremenu koje je za nama – prokomentarisala je naša sagovornica.

Grad Beograd je 9. novembra 2020. na javnom nadmetanju prodao naš najveći kongresni centar kompaniji “Delta” po početnoj ceni od 17,5 miliona evra. To je bio treći pokušaj prodaje Sava centra a ova kompanija je bila jedini ponuđač. Kupac se obavezao da u adaptaciju i rekonstrukciju ovog objekta uloži najmanje 50 miliona evra u roku od pet godina, i ima obavezu da ne menja namenu objekta.

Nevena Đonlić je ceo radni vek provela u Sava centru. Počela je kao prevodilac još na njegovom gradilištu 1976. a nakon otvaranja objekta u kongresnom odeljenju. Kada je oformljen Sektor za kulturu radi kao organizator programa a kasnije postaje urednik filmskog programa. Vodila je FEST kao organizacioni i operativni direktor do 2000. godine, kada gradska uprava odlučuje da formira posebnu organizaciju koja će se baviti festivalima. U penziji je od 2013. godine.

Po njenim rečima, već mesecima je htela da ode do svoje nekadašnje kancelarije i uzme neke lične uspomene koje su tamo ostale, ali ova situacija sa pandemijom nije joj išla na ruku.- Sticajem okolnosti sam nezvanično čula da će toga dana da raščišćavaju kancelarije u našem sektoru i rešila sam da odem. Bila je to dobra odluka, jer kada sam stigla već je dosta toga bilo sklonjeno. Međutim, bilo je i mnogo materijala koji nije odnesen i shvatila sam da će biti bačen, pošto je to bio dan kada je moralo sve da se iznese što se tiče dokumentacije. A ostalo je vrednog arhivskog materijala, prvenstveno fotografije.

Ona dodaje da nije na kupcu, nego na prodavcu da brine o onome što iseljava, čuva, baca ili poklanja.- Ne poznajem nikoga ko se u životu nije makar jedanput selio. Znam mnoge koji su prodavali stanove, kuće, imanja.I one koji su bežali iz svojih domovina, zbog toga što ih je neko terao a i one koji su svojevoljno odlazili da traže svoje mesto negde daleko od zavičaja. U tim prilikama se ljudi koncentrišu na bitne stvari - lična dokumenta, štedne knjižice, tapije o vlasništvu, fotografije. U Sava centru se očigledno ne zna ko treba da prikupi lična dokumenta, štedne knjižice, tapije o vlasništvu, sve ono što dobar domaćin nosi sa sobom, jer time dokazuje da nije tikva bez korena. Štedne knjižice su ispražnjene, tapija je ostala negde, ko zna gde, taj neko ne bi ni znao gde da je traži - u dahu priča Nevena Đonlić, i dodaje:

- Ljudi bez fotografija su ljudi bez prošlosti. Koliko puta vam se desi, naročito kad uđete u neke godine, da u kišno popodne otvorite album sa slikama i s osmehom i ponekom suzom se prisetite svoje familje, putovanja, školskih dana. Tako je i sa fotografijama važnih ustanova, kao što je Sava centar, koji je stvarao kulturnu istoriju Beograda i cele zemlje a čije su fotografije i dokumenta tog 28. januara skupljali neki entuzijasti, ljudi koji su svoj radni vek proveli po tim kancelarijama, hodnicima, na sceni, u režiji svetla i tona. Nekolicina nas, koji smo se skoro tajno uvukli u zgradu, pokupili smo poluprazne albume iz kojih su nemarno vađene fotografije velikih državnika, političara, umetnika, glumaca, pevača, balerina.

Iz tih albuma, nastavlja, gledaju nas Indira Gandi, Jaser Arafat, Mirej Matje, Milena Dravić, Pera Kralj, Ljubiša Samardžić, Mihael Kakojanis, Dušan Makavejev, Saša Petrović. Bata Živojinović, Nebojša Glogovac, Teri Džons, Lepa Brena, Frano Lasić, Toma Zdravković… Mladi Dragan Bjelogrlić, Nikola Kojo, Sergej Trifunović, Boris Milivojević, Darko Bajić… I još mnoga poznata lica ali i anonimni ljudi koje su razni fotografi slikali kao publiku u dvorani.

- Ako bi neko seo da napiše spisak umetnika koji su nastupali na sceni Sava Centra bila bi to obimna knjiga međunarodnih i zvezda iz nekadašnje Jugoslavije. A tu su i slike sa gostovanja Pekinške opere, nekih velikih muzičkih produkcija sa više od hiljadu učesnika, dece koja su dolazila na Radost Evrope. Sad deluje nadrealno da smo radili i učestvovali u tolikim događajima, prolazili istim hodnicima sa veličinima koje su u svojim oblastima bili nesporni autoriteti. Toga u tim trenucima nismo bili ni svesni, jedino nam je bilo važno da se posao uradi profesionalno, kvalitetno i da gosti odu svojim kućama zadovoljni.

U tim foto sećanjima su i sponzori raznih manifestacija, logotipi odavno nepostojećih preduzeća - Beobanke, JAT-a, Srbijanke iz Valjeva, raznih hotela koji su ili srušeni ili više ne rade.- I to je važan arhivski materijal. Čula sam da su tog dana došli i zvaničnici iz grada, tačnije iz CEBEF-a, da pokupe fotografije i dokumentaciju o FEST-u. Laknulo mi je. Da ne bi završilo u smeću, uspela sam, koliko sam mogla, nasumice, da iznesem deo fotografija, prvenstveno iz mog filmskog sektora. U tišini smo izašli iz pokojnog zdanja kulture.

Đonlić smatra da je trebalo da dođe neko stručan i na vreme počne da pakuje istoriju Sava centra.- To je nekad bilo u jurisdikciji Arhiva Beograda i praksa je bila da to oni rade. Ono što je ostalo na podovima kancelarija u Sava centru jeste deo naše kolektivne arhive, istorije koja je obeležila 40 godina rada jedne intitucije. Ima tu i nevažnih i beznačajnih stvari, to je sigurno. Ali u brdu papira sigurno bi pronašli neki važan potpis, neko bitno pismo koje je promenilo tok istorije. Pre neki dan je objavljeno da je promenjen naziv Arhiva Srbije, sad se zove Državni arhiv Srbije. Naivno se nadam da će promena imena doneti i promenu stava prema arhivskom materijalu.

Sutradan, 29. januara, pobacano je sve što je ostalo u Sava centru.- Moje dve kese sa uspomenama su male, nisam ni ja vrednica koja je na vreme skupljala i klasifikovala dokumenta jer to nije bio niti moj posao, niti moje vlasništvo. Ali sam sada pokupila makar jedan deo onoga što sam zatekla. Tu je, na primer, katalog Festivala britanskog filma iz 1998. godine.Sećam se da je tokom tog festivala u Beogradu boravio i Ričard Holbruk, ne kao naš gost već kao gvozdena ruka koja je vodila teške pregovore s tadašnjim predsednikom. Naš selektor Sajmon Peri sreo ga je u liftu hotela Interkontinental, koji takođe više ne postoji, i u šali ga zamolio da ne bombarduju Beograd, ipak se održava festival. Molba mu je te godine bila uslišena, ali već sledeće nije bilo festivala a bilo je bombardovanja. I tada smo kućama nosili iste ove albume, da ne nastradaju ako neko namerno ili greškom pogodi staklenu zelenu kuću na putu.

U jednu kesu je stavila komplet DVD izdanja filmova Gorana Paskaljevića koji je izdao Britanski filmski institut. Ti filmovi su prikazani u okviru njegove retrospektive u Londonu.- Tu je i jedan bedž FEST-a 95. Moj rečnik francusko-srpskog jezika, papirići koje sam pokupila iz fioke… Naizgled malo ali meni dovoljno. A fotografije ću s pažnjom da sortiram, popišem imena dok ih se sećam, dam na skeniranje i sačekam da se neko seti da je jednom postojao Sava Centar – rekla je Nevena Đonlić.