Kukić: David je podigao temperaturu i napravio uzbunu u našoj književnosti

Branko Kukić, pisac, osnivač i urednik "Gradca", nakon odlaska Davida Albaharija podseća za Nova.rs da su mnoge generacije, a naročito njegova imali iskustva sa prevratničkom 1968. godinom:

- Međutim, u tom periodu su se događale neke čudne stvari. Neko je bio uspešan, i snašao se, a neko bio potpuno razočaran. I bilo je sasvim logično da se nešto u književnosti mora promeniti. Sredinom sedamdesetih godina pojavio se David Albahari. Po mom dubokom osećanju, bio je čovek izuzetne snage koja je povela čitavu jednu generaciju i stvorila potpuno novi svet u našoj književnosti. Albahari, nekoliko pisaca te generacije, časopisi napravili su uzbunu u našoj književnosti. Tu pre svega mislim na "Književnu reč" koja je uvela novi duh u književnost, a time, na neki način, i rušila čitav taj komunistički sistem koji je kod nas postojao. Bila je to i generacija Raše Livade, nešto kasnije Basare, Radoslava Petkovića, pa časopisa "Gradac", kasnije i "Pisma" koje je uređivao Livada. Tada se stvarno pojavila nova ideja, senzibilitet, nova temperatura u našoj književnosti. Tu je najveću ulogu, po mom dubokom uverenju, odigrao Albahari koji je potpuno promenio odnos prema svetu koji je tada bio, kako smo mi shvatali, propao - seća se za naš sajt Branko Kukić.

Albaharijev značaj, po sudu Kukića, jeste i u tome što je bio čovek koji je podržavao sve nove stvari, poput fanzina, "malih, privatnih izdanja koja su se pojavljivala u čitavoj Jugoslaviji".

- U fanzinu, jednom od prvih u tadašnjoj Jugoslaviji, koji smo pokrenuli pisac Milenko Pajić, slikar Vladimir Dunjić i ja, Albaharija nije mrzelo da priredi jedan broj o značajnom piscu Donaldu Bartelmiju, kojeg je, inače, veoma cenio - naglašava Kukić.

A govoreći o saradnji s Albaharijem u časopisu "Gradac", podseća, između ostalog, na broj iz 1979. godine koji je književnik napravio a zvao se "Savremena svetska priča":

- U ondašnjoj Jugoslaviji bilo je to čudo! Da neko prvi put napravi antologiju savremene svetske priče koja je imala takav uticaj na mlade, bilo je neviđeno. U tadašnjoj Jugoslaviji to je bilo otkrovenje jer su mladi ljudi videli šta se piše u ovom belom svetu. Taj broj "Gradca" je bio osnova za "Savremenu svetsku priču" koju je objavila "Prosveta" u dva toma. Za časopis "Gradac" je 1986. godine priredio tematski broj "Savremena američka književnost". Od pisaca koje je u tom broju odabrao trećina nikada nije posle toga kod nas objavljena. Zahvaljujući Albahariju, upoznali smo tako savremenu američku književnost. Uvek je imao smiren odnos prema književnosti. Za sve nas veliki uticaj tada imala je rok muzika, ali i pojave u istočnoj književnosti, što je opet Albahari pomno pratio i unosio u našu književnost. Čovek je koji je dugo vremena unosio nešto novo u nas. Pripada onim ljudima koji se i danas mogu nazvati stubovima naše književnosti. Izuzetno poštovan, cenjen, čovek koji je uvek imao njuh za novo - ocenjuje urednik "Gradca".

A Albahari i Kukić potpisali su zajedno zanimljivo delo. Zove se "Svaštara o travi"…

- Da ne objašnjavam šta je trava (smeh)… Mi smo smatrali da je trava izuzetno stimulativna i dobra, a i lekovita. Kad je ta knjiga izašla, ispostavilo se da su mnoge države prihvatile tu travu kao lekovitu stvar. Imam utisak da smo sa tom knjigom bili korak ispred nekih država koje su tu travu prihvatile kao jedan od mogućih načina relaksacije, kao blagotvornu stvar da čoveka otrgne iz letargije, nostalgije, melanholije. To nam je bila namera, a vidite da smo bili u pravu… Da li je potrebno da mam pričam sa kakvim smo zadovoljstvom sastavili "Svaštaru o travi"...

Mnogo se godinama unazad govorilo o dobroti Davida Albaharija, a Kukić to ne naziva dobrotom, već osobinom piščevog bića:

- Ništa nije hteo da odbije ako je u tome video vrednost. Sedeli smo jednom u kafeteriji u Beogradu koja se zvala "Udba" i pričali o raznim stvarima. Rekao mi je: "Da li ti znaš koliko je bilo pisaca, a i ti si neke objavljivao, koji su svi zaboravljeni a vrlo su daroviti. Bilo bi lepo da napravimo antologiju tih pisaca". Jer, naša književnosti i ljudi u književnosti su prilično surovi, opredeljeni samo svojim interesovanjima, ali to vrlo brzo prerasta u klanove. Kod Davida Albaharija to nije nikako moglo da prođe kao manir. Sve što je osetio da je dobro, uvek je bio za to - naglašava Branko Kukić.

Posebno je interesantno da je pisac Vladan Matijević, objašnjava naš sagovornik, kao urednik u okviru izdavaštva "Galerije Nadežda Petrović" u Čačku, objavio knjigu tekstova četvorice pisaca o slikarima Aćina, Basare, Kukića i Albaharija koji je tad pisao o Radovanu Kragulju. Zaboravljeno je i da je Albahari objavljivao male knjižice o svom trošku, a prvo su to bile knjižice o kulturama Istoka, kao što su zen, tao...

- Vrlo je važno da je objavio dve jedva vidljive knjižice - jedna je bila o starosti, a druga je bila knjižica 10 njegovih pesama. Usput, te knjižice mi je poklonio u kafeteriji "Ajša" u Beogradu koja je radila do tadašnje galerije Grafički kolektiv, preko puta "Mažestika". I to je bio naš poslednji susret - seća se Branko Kukić i na kraju poručuje:

- Kod nas se mnoge stvari brzo zaboravljaju, ali David Albahari je ličnost koja može da služi kao putokaz na putu koji treba pratiti.

Bonus video: Beogradske adrese srpskih pisaca

[video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sortibeogradskeadresesrpskihpisacadzplatf-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2120186"]