2
Odmah na početku, povoljno nudim kraj.
Marinko Arsić Ivkov, „NGDL”, Niški kulturni centar, 2024.
Knjigu „NGDL“ pseudonimom je potpisao neki ugledni pisac i prethodile su joj glasine: stvarni lik, golubar čiji je život inspirisao ovaj roman, običan je baron Minhauzen, pustolov koji se nije mrdnuo od jedne ženske suknje u Baranji.
Pokušao je pravi glavni junak da se žali Udruženju književnika i demantuje čaršijske priče, ali mu je rečeno da su u pitanju „pesničke slobode“. Onda(k) je piscu (potpisanom kao Radivoj Perić Đus) dodeljena NIN-ova nagrada, a potom i „nagrada Društva golubara iz Malog Iđoša“.
Književnost ne potkazuje realnost baš uvek, ali nešto od napisanog dogodilo se: roman u kom sve ovo piše zaista je dobio NIN-ovu nagradu. Većina članova žirija kanda je skraćenicu rastumačila ovako: „nema Gorana (Petrovića), dajmo Lazinu (junaku ’NGDL’)“. Da li je tako zaista bilo, nikada nećemo saznati, a Dejvid Lodž i Dubravka Ugrešić, koji bi se ovakvoj uncutariji veselili naučno i književno, oru nebeske njive.
Sve što nestane u Bačkoj, nađe se u Baranji. Ili bi u to golubar iz Zankova Milenko Lazin (stvarni junak nagrađenog romana) želeo da veruje. jer tako kaže njegov bȃba, neupitni izvor mudrosti i saveta.
Prešavši put od golubara do metafore (što postaje na kraju romana, kad mu – uz prigodan govor akademika iz Belog Manastira – u rodnom mestu bude otkriven spomenik), sin jednog vatrogasca je, kao pravi pikarski junak, doživeo sjaj i bedu smrtnih opasnosti i ceremonijalnih pošasti. One su se, početkom devedesetih, sjatile jedne uz druge kao slučajni partneri.
Tragajući za voljenim golubom Unikumom, koji je „kruna golubarske karijere“, boje žute „kao da je doleteo sa Sunca“ – a ima i „ajnštajnsko“ čelo (visoko i karakterno) – Milenko Lazin krstari Bačkom i Baranjom, upoznaje razne osobenjake, postaje ratni heroj i akademik. Najdraži Unikum je, u strahu od jednog mlaznog aviona, nestao iz beskrajnog plavog kruga, a njegov lični golubar postao je pustolov Kazanovinog kalibra. Za jedne, on je uvaženi akademik sa prinadležnostima, za druge fikcija i pokretač akademskog rata oko golubova. Arsić Ivkovljev čestiti protagonista kretaće se stazama Šnajderovog junaka iz „Doba mjedi“, i upoznavati likove koji kao da su izmileli iz šinjela Lasla Vegela. U Zmajevcu-Verešmartu dočeka ga, recimo, prodavac liciderskih srca, peto koleno Jankovića, koje prodaje na vašarima, slavama i kirbajima, a za sebe kaže: „doručkujem kao Steva, ručam kao Ištvan, večeram kao Stipe“.
Proleće se pred Milenkom „rasprdelo“, leto „rasralo“, a jesen „raskupusala kao stara knjiga“. Perje i govna lete unaokolo kao logična scenografija tužne ljubavne priče čoveka i ptice. Milenko o putešestviju pripoveda prostodušno i opširno, otkrivajući svoje otkačenosti i ograničenosti, odocnele flertove i unapred propala drugovanja. Istovremeno nas upućuje u mikroplan Baranje, Slavonije i Bosne, nižući imena mesta i zaselaka kao topograf koji pokušava da mape živih predela sačuva u pamćenju.
Golub nije postao zvezda ovog romana samo kao omaž Veljku Petroviću, niti služi kao predvidljiva posveta zapuštenim snovima i neostvarenim predskazanjima: Unikum je deo simboličke autorove misije da golub dobije svoj roman.
Dok čitamo „NGDL“ svi smo kao „mače na sapunjavoj dasci“, jer, što bi rekao mudri bȃba, čovek je kao lubenica – „neka sazri ranije, neka kasnije, a neka ne sazri uopšte“. Tako bude i s piscima i sa čitaocima.
Bonus video: Marinko Arsić Ivkov
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
