0
„Vukovi razdiru placentu bajki. Oni uvijek neslavno skončaju na kraju priče.“ Svevideća pronicljivost izbija iz „Imenika Laure Karvaljo“ - iz poeme koja najavljuje „Čovjeka vuka“, imaginarnu monografiju malog mitskog mesta.
Mihaela Šumić, „Čovjek vuk“, Imprimatur, 2024.
„Čovjek vuk“ je komprimirana hronika jednog mentaliteta. Varošica Selvanto, gde je smeštena povest o borbi učitelja Alirija protiv zla, liči na egzotični, od nas udaljen svet nasleđene korupcije i nepobedive učmalosti. Bio bi taj svet pohranjen u mašti i mitu, samo kad ne bi neumoljivo podsećao na podozrivost i samoljublje koji krase male, zaparložene zajednice, uvek spremne da potisnu nasilje i nepravdu, da svako zlostavljanje presele u priču o natprirodnim silama. Obični ljudi, u stalnom strahu od stihije, neretko poveruju kako borbu protiv nepravde osujećuju neobjašnjive više sile. Srećom, naše su ulice pune izuzetaka.
Mihaela Šumić piše o nemogućnosti sučeljavanja istine i laži tamo gde se brutalnost obnavlja kao stalni osnov ličnih odnosa. Zanima je logika nasilja koja kormilari životima i marginalaca i silnika, ali tema njenog romana su i poremećene ravnoteže u odnosima čoveka i prirode. Priroda je proglašena za bestijalnu samo zato da bi se opravdalo opstajanje zla. Dilema nije nova, a uvek je mučna: je li zlo nepobediva mitska sila, ili slobodno vršlja unutar samih ljudi i sistema koje grade?
Selvanto – lepi danak „postbumu“ hispanoameričke književnosti ali i zlokobnim pričama Širli Džekson – mesto je gde se dolazak rata prepoznaje „po uznemirenosti koja se utkala u svaki kut tog mjesta“. Rat počinje pričom o nezavisnosti i ponosu, slobodi i vraćanju dostojanstva. „Svi ratovi počinju riječju“, piše anonimna naratorka, „sve što je ikad postojalo počelo je riječju kojoj nitko nije znao pravo značenje, jer da je itko znao da ponos i sloboda nose pušku na ramenu, da pljačkaju i ruše kuće, da pod velom prašine marširaju kroz gradove i sela i za sobom ostavljaju pustoš, ne bi želio biti slobodan“.
„Čovjek vuk“ je u istoj meri parabola o zlu i ekokritička studija o jezivim neravnotežama sučeljenih istorijskih i političkih neumitnosti koje uporno zagađuju male ljudske priče. Surove životne okolnosti (poput siromaštva, straha, ucene od strane nasilnika i moćnika) posledica su nasleđenih strahova ali i naučenog nehaja prema istini.
Zahvaljujući tehnologiji, teško je biti izolovan od ljudi i svih tih malih i velikih zloba koje su srasle sa nama, kaže Mihaela Šumić u jednom intervjuu. Ona je stvorila predtehnološki svet u kom se pišu pisma i tajne kriju po skrovitim sobičcima starih kuća, u kom strahovi rastu brže nego što se šire glasine. U dečjem svetu, poučava nas Mihaela Šumić, mitovi služe kao svojevrsne lekcije o stvarnosti, dok su u svetu odraslih beg od tih lekcija. Zato je njen roman daleko od neobavezno strukturirane istorije slučajeva individualnog, identifikovanog i sankcionisanog nasilja, već je u jednom mnogo širem značenju studija o nemogućnosti obnove humanizma kakav zamišljamo na osnovu njegovih knjiških definicija kojima je istekao rok.
„Čovjek vuk je za sve kriv, draga moja”, rekao bi učitelj Alirio dok se ispoveda svojoj kravi Florensiji. Tako mu je makar rečeno kad se doselio u Selvanto. Čovek vuk ne umire, jer „nikad ne umiru oni koji žive po cijeni tuđe boli”. Nepravda se obnavlja, svi koji su je ispravljali samo joj menjaju tok, ali ne i suštinu.
Na pitanje da li je Čovek vuk čudovište ili odraz najmračnijih istina ovog sela odgovor je lako dati onog časa kad shvatite da je ovo roman-tužbalica o mutnim i krvavim sudbinama nezaštićenih. O sudbinama koje se ne moraju ponavljati.
