Kritika predstave "Vesele žene vindzorske": Nenagrađeni pozorišni trud

Ostareli siromašni vitez, sir Džon Falstaf, narcisoidni hvalisavac sklon iću i piću koliko i sitnim prevarama, kukavica zavidne stomačine, najslavniji je komički lik engleskog teatra. Stvorio ga je Vilijam Šekspir i proveo ga kroz tri istorijske hronike, da bi mu u komediji Vesele žene vindzorske dao poziciju ljubavnika u pokušaju i pokretača gotovo čitave radnje.Sve se zbiva među pripadnicima građanske klase u Engleskoj Šekspirovog vremena, što je jedinstven slučaj među njegovim delima. Reč je o veseloj komediji o vitezu lenštini, koji izlaz iz nemaštine sagledava u dvema uglednim gospođama i bogatstvu njihovih muževa, te i jednoj i drugoj napiše istovetno ljubavno pismo. Mudre gospođe otkriju istog časa prevaru, osmislivši osvetu i silno se zabavivši usput.U ovaj glavni zaplet se uključuje gotovo čitava zajednica, što je retka prilika da se proviri u svakodnevicu Šekspirovog vremena. Podzaplet se tiče ljubavne priče dvoje mladih, što devojčini roditelji pokušavaju da osujete, pri tom imajući u vidu svako svog poželjnog mladoženju. Uz malo lukavstva, i ovde ljubav pobeđuje.

Je li Šekspir imao išta na umu osim bezazlene zabave za publiku, to ne možemo znati. Ali ono što ispod te zabave jasno probija je položaj žene u tadašnjem društvu, kakvog god roda i kojeg god uzrasta da je. Ovde žene brane svoju čast, odnosno svoju ljubav, isključivo lukavstvom, jer je to jedino oružje koje im je na raspolaganju u svetu muške prevlasti i neupitne moći.Darjan Mihajlović režijom od komedije pravi burlesku, pribegavši grubom karikiranju likova i pretvorivši ih u homogenu grupu. Ljubavna priča – a to je jedini fragment napisan u stihu – našla se u istom košu sa ni malo lirskim bračnim igricama i opštim podvalama.

Glavno glumačko sredstvo je ludizam, što ovde prevazilazi okvire razigranosti, skliznuvši povremeno u trivijalnu lakrdiju. Sve prerasta u grubu, hladnu grotesku, koja svoje objašnjenje dobija tek pri kraju. Mihajlović čini sve da zaobiđe ponuđenu mu laganu komediju, učitavši u narativ surovost sveta koja dovodi do smrti Falstafa. Što je kraj preuzet iz Henrija Petog. Koliko god kod Šekspira stvari nisu crno-bele, Mihajlović je ovim postupkom obrnuo originalnu postavku po kojoj nekakva pravda ipak pobeđuje na kraju, pa je utoliko došlo i do novog naslova - Falstaf i vesele žene vindzorske.Miloš Đurović se uspešno izborio sa svim izazovima koje nosi kompleksna pozicija lika kakav je Falstaf. Pre je zabavan nego komičan, iako ozbiljan. Jednako promišljeno svoje likove nose Jovana Božić kao gospođa Pedž, Vanja Radošević kao gospođa Ford i Tamara Toskić kao gospođa Žurka, uz Srđana Radivojevića, Ivana Đorđevića, Marka Adžića i Moniku Boldovina Bugle. Glumački ansambl zaokružuju Mladen Vuković i Predrag Grujić.Zanimljiva, šekspirijanski prazna scena, na kojoj nekoliko buradi uspeva da bude sve što treba od prostora, delo je Sofije Lučić, uz slikovit kostim repliku na epohu Drine Krlić.Vesele žene vindzorske vršačkog pozorišta su predstava koju dok gledate uporno razmišljate koliko je tu dobrog, a ipak neiskorištenog materijala.Bonus video: Ovacije za predstavu „Rolerkoster“ u Ateljeu 212

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=tnjgpredstavarolerkosteruateljeugp-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3249710"]