Komad "Dete", koji se večeras i sutra igra u Madlenijanumu, bavi se infantilnim univerzumom i njegovim strahovima i pun je brojnih filmskih referenci, od Dejvida Linča do Stenlija Kjubrika.
Pod sloganom “Verujemo u jednu igru”, 19. Beogradski festival igre do 12.aprila okuplja umetnike sa različitih kontinenata koji prikazuju radove fokusirane na aktuelne teme. Program koji je osmislila Aja Jung je jedno prelepo putovanje i zanimljivo istraživanje svih vrsta savremene igre i trenutka. Festival, koji je usmerio pažnju kompletne industrije umetničke igre na srpsku prestonicu, otvorila je kalifornijska kompanija LINES Ballet sa diptihom Alonza Kinga.
Iako je teško izabrati iz kalendara koji je prepun zanimljivih događaja, neke predstave se posebno izdvajaju svojom vizijom i privrženošću ovom definitivno jedinstvenom trenutku.
Na programu večeras i sutra, s početkom od 20 sati u Operi Madlenianum nalazi se i belgijska trupa Peeping Tom (19. i 20. mart) sa predstavom „Dete“, trećim delom vizionarske trilogije o porodici. Komad se bavi infantilnim univerzumom i njegovim strahovima i pun je brojnih filmskih referenci, od Dejvida Linča do Stenlija Kjubrika.
Hiperrealistični dizajn scene ima fundamentalnu dramsku svrhu – na jednoj strani scene stenovita obala, na drugoj šuma četinara, u pozadini tamno nebo koje povremeno okupira pun mesec – dok se po sceni kreću svakodnevna i fantastična bića.
Da li su ta bića proizvod mašte devojčice koja vozi bicikl, dok izmišljeni likovi dominiraju scenom? Devojčica takođe ima groteskne crte i izraze lica: ona je krupna devojčica sa repićima na glavi, u crvenoj tunici i čarapama do kolena. Njen nastup se kreće od uzvišenog ulaska partiture Ričarda Vagnera do životinjskih krikova koje izvodi moćni sopran i glumica Euridika De Bol, dok anksiozno pokušava da stupi u interakciju sa plodovima svoje mašte. Ravnodušna je prema svojim roditeljima, koji su takođe arhetipovi: on je mačo muškarac koji maše puškom koju koristi kada ide u lov, a ona je histerična žena koja vešto koristi emocionalne ucene. Čudni Indijanci i šumska stvorenja, životinje u štiklama i istražitelji…
Sve je deformisano (gestovi, izrazi, vizuelni uticaj) i u grču, a naracija (ako je tako možemo nazvati) često primenjuje filmske tehnike kako bi ojačala ideju interpretacije koja cilja na kolektivno nesvesno tako što se hrani alegorijama univerzalnih tema: strah od smrti, napuštanje i seksualnost.
Biografija Marija Lujiza Buzi
Novinarka, kritičarka i urednica iz Milana. Od 2013. godine glavna urednica italijanskog časopisa DANZA&DANZA (osnovanog u Milanu 1986. godine), a od 2016. godine i DANZA&DANZA INTERNATIONAL (na engleskom jeziku). Profesorka je Istorije igre u različitim italijanskim akademijama, kao i na Univerzitetu Katolika u Milanu i Breši. Redovno predaje i piše pozorišne programe za mnoge italijanske institucije. Naučni je konsultant za televizijsku dokumentarnu seriju “Zbog čega igramo?”koja se prikazuje u pet evropskih zemalja. Trenutno je član Upravnog odbora festivala Oriente Occidente u Roveretu i Komiteta za scenske umetnosti u regionu Emilija Romanja.
Bonus video: Otvaranje Beogradskog festivala igre
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar