Pijanista Aleksandar Madžar svojim koncertom na Kolarcu u okviru 53. BEMUS-a spojio je ono rano i pozno u delu besmrtnog Ludviga van Betovena, podsetivši nas da je fantastična muzička mašta postojala i pre Džona Lenona i ere psihodeličnog roka.
Piše: Zorica Kojić
Betoven je prauniverzum savremene klasike. Gospod Bog. Mesija. Šta god ko rekao, vreme u istoriji muzike – gledano očima modernog gradskog čoveka – deli se na ono pre i posle njega. Autentičan stvaralac, čak i kad se u mladim danima ugledao na starije drugare, svejedno je bio i ostao svoj sopstveni, od glave do pete. Čist hamburški ’Bitls’, opaki panker Džoni Roten, Dejvid Bouvi i Igi Pop u jednom, ali i Bob Dilan ili Nil Jang, onda kada odluči da bude nežan i zanesen autorefleksijom. U Betovenovoj muzici, dečja nevinost srca susreće istinski najdublju filozofiju zvuka, ikada. Ima kompozitora o kojima se napisalo tone pametnih spisa na temu kako su neverovatno misleći i sve ostalo u tom smislu. Betoven ih nadmašuje oduvek, ma i najsporednijim komadićem svoga velikog dela. Kad čujete tek nekoliko povezanih nota iz njegovog pera, momentalno postajete svesni da je umetnik – prisutan, i to veoma. Ako i ne znate istog časa da je to – Betoven, nešto vas smesta opomene kako ste svedoci jednog muzičkog prekoračenja svakodnevice višeg reda. Ko bi drugi, uostalom, osim velikog Ludviga Vana uopšte mogao da se nađe u „Paklenoj pomorandži“, razmislite? Ili inspiriše Čarlsa Bukovskog da nakuca onolike sjajne knjige? Betoven je definitivno nadvladao epohe, umešao se u rokenrol, knjige, filmove, mejnstrim i andergraund, visoku umetnost i alternativu, loži nas rečju odasvud, nađe se i u uličnom govoru. Njemu bi sve to bilo simpatično. Ali, kompromis nikad ne bi napravio. Važio bi u svakom vremenu za onog nekog nezgodnog, tipa koji tera svoje. I pokazuje zube. A srca mekog, duše raskošne, čovekoljubive, bez foliranja. Toliko o tome.
Takvog Betovena oduvek volimo. Žilavog, žestokog, prefinjenog i inteligentnog, duhovitog, čak i zabavnog, ali nikada pajaca. Nadalje, Betovena fokusiranog na naizgled sitnicu, kad gle, iz takve tričarije iskače čitava nova planeta, i za njom potom vatrometi, eksplozije, pa dobar humor, patnja od koje vam se duša skrha, a kosa podigne na glavi. I odmah ponovo oduševljenje, ekstaza, trans. Ili što stari Buk kaže: „dok slušam Betovena s radija u kolima / ona ulazi u neki dućan i nestaje / a ja ostajem sa Ludvigom …“. Stvarno, šta više da se kaže. Betoven nam je zašao ispod kože, u svakoj prilici, bez izuzetka.
Pijanista Aleksandar Madžar ima sopstveni doživljaj Betovena, dabome. On će se tek rasplamsavati i pokazivati mnogobrojna svoja lica na nastupima što slede, ali ovaj prvi u nizu – u okviru ovogodišnjeg, 53. izdanja BEMUS festivala – spada u sasvim ekskluzivne koncertne poslastice, kojima se jedna ličnost i manifestacija poput Beogradskih muzičkih svečanosti osvetljavaju naročitim kolorima. Poslednji put na ovom podijumu – ako nas sećanje ne vara – Madžar je tumačio Betovena takođe. U jesen 2019, pre svega onoga što će uskoro uslediti i zauvek izmeniti naše živote globalno i lokalno, on je kao solista nastupio u dupke punoj Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, da zajedno sa Beogradskom filharmonijom pod upravom sjajnog maestra Kristijana Mandeala, demonstrira šta sve pijanista od klase može da učini sa Klavirskim koncertom br. 4 u Ge-duru neprevaziđenog Ludviga vana, tada u susret 250-oj godišnjici njegovog rođenja. Tokom te interpretacije, u Beograd je stigao novi Betoven. Vatren, maštovit, neprikosnoven i sa nadahnućem u potpunosti proisteklim iz senzibiliteta i elektriciteta sadašnjice.
Za ovaj svoj nastup na Kolarcu, pijanista Aleksandar Madžar latio se prve tri klavirske sonate Ludviga van Betovena, iz opusa 2 – najpre one br. 1 u ef-molu, zatim one br. 2 u A-duru i konačno one, u svakom smislu velike, br. 3 u Ce-duru. Program razlomljen u tri segmenta, za kraj je doneo još i kompleksne 33 varijacije na valcer Antona Dijabelija op. 120 iz kompozitorovog poznog stvaralačkog perioda. Pa, šta ukratko reći o ovom grandioznom sviračkom, mentalnom i imaginativnom podvigu? Bio je to Ludvig Van u direktnom prenosu. Ne zato što je kompozitor ’zaposeo’ nekim činima pijanistu, ili obrnuto. Reč je, baš naprotiv, o pravom muškom razgovoru između dva kreativna duha u punoj snazi, na ravnopravnim pozicijama i u gromkom međusobnom razumevanju. Dva genijalna umetnika prepoznala su se odmah. Ovo je verovatno ono što se zove epifanija.
Već prvi kontakt sa klavirom na sceni Kolarčeve zadužbine, Aleksandar Madžar pretvara u specijalnu vrstu događaja za sve okupljene. Ovakvu boju, tako fini, a odlučan ton, interpretativno spokojstvo i decentan nagoveštaj bure u isti mah – može da izazove samo ovaj umetnik. Slušali smo brojne pijaniste na istom mestu i mnogi među njima tumačili su upravo Betovena – poslednji u nizu, Beri Daglas, još pre neki dan svirao nam je Appassionatu strastveno, nepogrešivo u nameri, apsolutno zanosno u završnici – ali niko nikada ne dotiče ovu meru filigranske preciznosti, gotovo nemoguće da se sagleda iz obične ljudske perspektive, kao što to čini Madžar. Ta tačnost u odmeravanju nevidljivih težina, intenziteti tonova koji se pomiču na jednoj toliko osetljivoj skali da možete samo da naslutite nekim novopronađenim instinktom kako među njima postoje dirljive nijanse, ali ne i kako je to moguće ostvariti, krase Madžara od našeg prvog susreta sa njim pre mnogo godina. Bez ikakvih spoljašnjih efekata, uvek posvećen delu na častan umetnički način, a opet bez ostatka otvoren prema slušaocima – ne da ih prosto zadivljuje superiornošću, već da podeli sva svoja otkrića i lepotu sa njima, ne zadržavajući ništa sebično za sebe – Aleksandar Madžar ovde širi vest o svom genijalnom pretku Betovenu kroz vasionski prah tonova, čija je svaka čestica obrađena tako da poseduje naročit oblik i karakter.
I šta onda najpre preneti kao utisak sa koncerta? Zapanjujuću virtuoznost Madžarovih ruku koje poput perfektnih oruđa spuštaju svoj zasad u klavijaturu, da iz njega trenutno proklija, iznikne i rodi se plod retke lepote. Dinamičku skalu gde se ne radi o ’jačinama’, već o smislu tonova, udruženih u znatno složenije sisteme od tek naznačene celine notnog teksta. Recimo, kod Madžara repriza nikad nije puko ponavljanje, uvek novi, oduševljavajući sled sa drugačijim osobinama. Sićušne notne vrednosti pre su kosmički treptaj kakve udaljene zvezde nego išta, akordi su zemljotresi kao naslikani kičicom starih majstora. I tako dalje. Opisivati taktove jedan za drugim bio bi ovde lak i iskren, ali dugotrajan posao, bez konca. Svaki detalj iziskivao bi zasebnu kritiku, i to sa punim pravom.
Završnica pripada astrofizičkoj arhitekturi Dijabeli varijacija. Pa, Madžarova nadmoćna teleskopska laboratorija uperila je svoje najdelikatnija reflektore na živu materiju ove veličanstvene kompozicije. Ovde mladi i stari Betoven zajedno sagledavaju prošlost i budućnost muzike kroz sveprožimajuću nauku, veru i transcendenciju. Aleksandar Madžar ovim izvođenjem prekoračio je sva dosadašnja iskustva – i svoja i svog auditorijuma. Jednog dana ćemo prepričavati kako smo prisustvovali nečem ovako nenadmašnom, nepredvidljivom, nezamislivom. Nečem, pri tom, iz vrlo daleke budućnosti u odnosu na sam čas kada se to i dogodilo. Aleksandar Madžar pravi je Nikola Tesla pijanizma. Nerazmetljiv, skroman, čestit, mio i – nedostižan. Vreme je da se to jasno kaže.
Bonus video:
Otvaranje 53. Bemusa
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar