Betoven – gluvi kompozitor čija su dela promenila svet

Kultura 23. sep. 202122:45
Podeli:
Ludvig van Betoven
Ludvig van Betoven Foto: - / Heritage Images / Profimedia

Ludvig van Betoven jedan je od najvećih kompozitora u istoriji klasične muzike. Umetnik je za života stekao slavu kao virtuoz i kompozitor čija su muzička dela obeležila vrhunac bečkog klasicizma i utrla put romantičnom periodu.

Betoven je rođen u Bonu, ali tačan datum nije poznat, osim da je krštenje obavljeno 17. decembra 1770, zbog čega se pretpostavlja da je na svet došao 16. decembra.

Iza sebe je umetnik ostavio opus koji čini oko 700 kompozicija, među kojima su devet simfonija, pet klavirskih koncerata, šest klavirskih trija i koncert za violinu i orkestar, duhovna muzika, kamerni komadi. Stvarao je u poslednjih dvadesetak godina života uprkos tome što je gubio sluh, a na kraju i potpuno ogluveo.   

Betoven, kompozitor čija su dela promenila svet, preminuo je u Beču 26. marta 1827. u 56. godini.

Najpoznatije kompozicije Ludviga van Betovena

I danas, 251 godinu nakon rođenja najpoznatija dela velikog kompozitora su tri simfonije – Peta, Šesta i Deveta. Misa Solemnis (Svečana misa) najznačajnije je delo iz oblasti duhovne muzike. Među delima za klavir izdvajaju se „Za Elizu“, „Patetična sonata“ i „Mesečeva sonata“, kao i jedina opera koju je za života komponovao – „Fidelio“.

Peta simfonija

Znana i kao „Sudbonosna simfonija“ – Peta simfonija je najpoznatije delo Betovena. Sva četiri stava muzički kritičar Pol Beker je ovako naslovio – Borba, Nada, Očajanje, Pobeda. Iste godine kada ju je napisao, Betoven ju je i izveo. Bilo je to u Beču, decembra 1808. godine. Međutim, to premijerno izvođenje, uz Šestu simfoniju, poznatiju kao „Pastoralna“, nije baš prošlo slavno. Koncertiranje je izazvalo negodovanje u publici iako je sam kompozitor, kome su tada bile 38 godine, dirigovao. Nije prošlo dugo, i svi su promenili mišljenje o Petoj simfoniji, uz komentare da je Betoven konačno komponovao muziku za širu javnost.

Deveta simfonija

Kraljevska filharmonija iz Londona je 1817. godine od kompozitora naručila delo, koje će se ispostaviti i da je njegovo poslednje – Devetu simfoniju. Stvarao ju je čitavih pet godina, ali do premijere dela umalo nije došlo, jer su neki članovi orkestra u poslednji čas napustili probe pred premijeru u bečkom Kertnertor teatru u maju 1824. godine. Prvi izvođenje neslavno je prošlo, zbog, za to vreme, revolucionarnog oblika komponovanja za simfoniju, u kojem su prva tri stava instrumentalni, a finalni četvrti podrazumeva kvartet vokalnih solista i veliki mešoviti hor koji izvodi „Odu radosti“.  

Svu moć simfonije publika i kritika uvideli su deceniju nakon premijere, kada ju je dirigovao Rihard Vagner. Ostalo je zabeleženo da je Ludvig van Betoven, tada već gluv, jednom prilikom dirigovao svoju poslednju simfoniju i kada je orkestar prestao da svira.

Za Elizu

Jedna od najpopularnijih kompozicija Ludviga van Betovena je „Za Elizu“, koju je osmislio 1810. godine. Nažalost, nije doživeo uspehe te klavirske kompozicije, s obzirom da je otkrivena i objavljena četiri decenije nakon njegove smrti. A ta najpoznatija Betovenova klavirska kompozicija i danas je zagonetka, jer se ne zna sa sigurnošću kome ju je posvetio. I dok se i danas „lome koplja“ između tri dame – Tereze Malfati, prijateljice i učenice, Elize Barensfeld, nemačkog soprana i Elizabet Rekel, operske pevačice istoričari daju „prednost“ Rekelovoj.

Betoven je nemačku opersku pevačicu svojevremeno upitao da se uda za njega, a u pismima upućenim Rekelovoj zapisao je ove reči:

„Živeti mogu ili samo s tobom ili uopšte ne…“ 

Uprkos tome, operska pevačica je odbila Betovenovu bračnu ponudu.

Mesečeva sonata

Kada je 1801. Betoven završio sa komponovanjem sonate br. 14, u cis-molu dodao je i naziv „Quasi una fantasia“ (kao fantazija). I već naredne godine ovu sonatu Betoven je posvetio svojoj učenici Đulijeti Đukardi. Specifičnost ovog dela jeste u tome što je bilo, za razliku od mnogih drugih njegovih kompozicija, popularno i za vreme Betovenovog života.

Međutim, naslov po kojem je znamo – „Mesečeva sonata“ pojavio se tek pet godina nakon kompozitorove smrti. Naime, 1832. godine muzički kritičar i pesnik Ludvig Reljštab prokomentarisao je da ga atmosfera prvog stava Betovenove sonate „podseća na mesečinu na Lucernskom jezeru“.

Patetična sonata

Jedna od najpoznatijih Betovenovih kompozicija je sonata za klavir br. 8 u c-molu (op.13), poznatija kao „Patetična sonata“, koja je nastala 1798. godine. Betoven je imao  28 godina, kada je komponovao ovo delo, sastavljeno iz tri stava (Grave, Adagio cantabile i Rondo), koje traje 16 minuta. 

Iako se ne zna zašto je „ponela“ baš takav naslov, navodno joj je sam kompozitor, pod uticajem Mocartove klaviske sonate K457, dao naziv „Patetična“. 

Koliko simfonija je napisao Betoven

Betoven je napisao tačno devet simfonija i nesvesno započeo tradiciju među kompozitorima romantičarskog perioda da iznedre isti broj simfonija – niti jednu više, niti jednu manje – pa su Šubert, Maler, Dvoržak ili Brukner iza sebe ostavili devet simfonija čime je stvoren mit o „prokletstvu broja 9“.

Prvu simfoniju komponovao je kada mu je bilo samo 25 godina, a treća po redu, poznatija kao „Eroika“, isprva je bila zamišljena kao oda Napoleonu Bonaparti i njegovim osvajanjima i nosila naziv „Buonaparte“. Međutim, kada je čuo da se Napoleon proglasio carem, počeo je da urla:

– Pa on je običan smrtnik! 

I čak je pocepao prvu stranu simfonije, bacivši je na pod, promenio joj naziv i na kraju posvetio „sećanju na velikog čoveka“.

Iako je najpoznatija Deveta najpoznatija, Betoven je bio najponosniji na onu koju nosi redni broj 8. Od milošte ju je zvao „Moja mala simfonija“.

Betovenova Treća simfonija Foto: akg-images / AKG / Profimedia

Zanimljivosti o Betovenu

Betoven je bio visok svega jedan metar i šezdeset centimetara. U različitim biografijama neki istoričari su čak pisali da je bio ružan. Ali, takvi estetski sudovi verovatno su poticali od činjenice da kompozitor nije mnogo brinuo o svom izgledu. Bio je, kako je beleženo, neuredan, lice mu je bilo puno akni, a čak je dozvoljavao sebi da se godinama ne češlja, niti šiša.

Zapušten izgled, poput divljaka, kako ga je jednom prilikom opisao Džon Rasel, engleski aristokrata i kompozitorov poznanik, jednom prilikom „došao mu je glave“. Kada se u ogromnom, zaprljanom kaputu šetao ulicama Beča i buljio u prozore u kuća uglednih građana, policija ga je privela misleći da je beskućnik i lopov.

Betoven i Hajdn

Samo što je napunio 20. godina Betoven je 26. decembra 1790. upoznao Jozefa Hajdna u Bonu, kome je ovaj nemački grad bio usputna stanica do Londona, u kojem je imao nastup. Do sledećeg susreta dolazi dve godine kasnije, opet u Nemačkoj, i tada mu je ushićeno pokazao neke svoje kompozicije. Impresioniran, Hajdn ga poziva da dođe u Beč i postane njegov učenik. Mladi kompozitor oberučke prihvata ovaj poziv I stiže krajem 1792. godine u Beč. Međutim, Jozef Hajdn je već bio u godinama, rastrzan od posla, umoran, i mladog Nemca je razočaralo što mu veliki kompozitor ne posvećuje dovoljno pažnje. U tajnosti čak odlazi na časove kod drugih profesora. A kada mu je Hajdn jednom prilikom sugerisao da Klavir za trio „treba da se doradi“, Betoven je bio potpuno razočaran. Nikada mu to nije zaboravio i čak je jednom rekao: 

„Nikada ništa nisam naučio od Hajdna!“

Betoven i Mocart

Kada je bio mlad, Betoven je imao ogromnu želju da upozna Volfganga Amadeusa Mocarta. I kada mu se konačno ostvario san, želeo je, naravno, da zadivi jednog od najvećih kompozitora. Mislio je da je najbolji način da impresionira kompozitora ako na klaviru izvede Mocartov „Koncert za klavir broj 24“. Kako je počeo na klaviru da svira ovo delo, Mocart ga je grubo prekinuo, poručivši mu odsvira nešto svoje.

Uslišio je „naredbu“ svog uzora, a kada ga je Mocart čuo kako izvodi svoje autorsko delo ovim rečima mu je prorekao sudbinu:

„Pazite se tog klinca. Jednoga dana nateraće ceo svet da priča o njemu!“. Susret Betovena i Mocarta samo je jedna od zanimljivosti o životu Betovena.

Dela Ludviga van Betovena koja je napisao nakon što je ostao bez sluha

I dok je 1820. Betoven već bio potpuno gluv, uspeo je da komponuje i završi svoja najpoznatija dela. To su pet Gudačkih kvarteta, Misa Solemnis (Svečana misa) i Deveta simfonija, naročito njen poslednji stav – „Odu radosti“, koja je i zvanična himna Evropske unije.

Kako je Betoven postao gluv

Još 1796. godine nastupili su prvi znaci gubitka sluha kod kompozitora. Na savet lekara odlazi iz Beča u Hajligenštat. Umesto oporavka, tu postaje sve depresivniji. Oseća se potpuno izolovanim, a svojoj braći piše da su „nesposobni lekari samo pogoršali opaku bolest koja ga je zadesila“. Objašnjava u pismu, pronađenom nakon njegove smrti, da mora da živi u usamljenosti, kao odmetnik jer ne može ljudima da kaže: 

„Govorite glasnije, vičite, jer ja sam gluv! Kako će ljudi razumeti da onaj koji je izgubio sluh može da nastavi da komponuje?“

Kada je zbog tinitusa Betoven počeo da gluvi, tvrdio je da je izgubio sposobnost da čuje određene frekvencije. 

Iako na početku nije želeo da bilo ko otkrije njegovu slabost, pišući braći: „Kako priznati slabost čula koje bi kod mene trebalo da postoji na nivou savršenosti koje malo muzičara poznaje“, bio je prinuđen na to. I iz beležaka je poznato da 1818. godine nije mogao da razume šta ljudi govore, molivši ih da zapisuju svoje komentare ili pitanja.

Pred kraj života, kako se spekuliše, navodno je i dalje mogao da registruje neke zvuke, doduše prigušeno, poput glasnog vriska.

Bonus video:

Mehta na Kolarcu

Komentari

Vaš komentar