Piše Zorica Kojić: Beri Daglas - Kad Van Morison svira Betovena

Kad Beri Daglas izađe na scenu, mi ne vidimo klasičnog pijanistu, pre golorukog klavirskog heroja. Nenaoružan ičim drugim, osim svojom maštom i sviračkom veštinom, on svaki put ulazi u okršaj sa stvarnošću, dugo već lišenom klasične lepote. Nalik onom ražalovanom, ali uvek nepogrešivom policijskom inspektoru Džeku Tejloru iz istoimene serije irske TV3, Daglas na podijumu deluje kao neko ko nikad ne igra na sigurno, ali svakako nema ni šta da izgubi. Strast i strpljenje njegovi su sekundanti u ovoj igri nerava – dvoboj sa samim sobom i instrumentom, radije je u njegovoj verziji romantičan sastanak sa draganom, kao iz neke Džojsove pesme. Takav susret, pred očima publike, ima i nešto od onog „Sećanja na glumce u ogledalu o ponoći“ istog poete. I ovde se „krasnoslovi jezik ljubavi“, i ovde se u interpretaciji savetuje: „Iščupaj srce, slanu krv, plod suza / Iščupaj i progutaj“, ali se nikada ne laže. Bitna razlika u odnosu na one nameštene, pa makar i spektakularno superiorne interpretacije u današnjici. Jer, Beri Daglas, momak je starog kova, i njegova sviračka etika baštini više od drevnih bardova nego od modernih tehnoloških spravica. Rečju, za Daglasa, klavir nije tek neki zgodni gadget – on je duša njegove umetničke egzistencije. I, da vidite, u njegovom slučaju – to stvarno radi.

Stupajući na scenu Kolarca u subotu uveče, u okviru Steinway & Sons koncertne sezone, Beri Daglas uopšte pri tom ne izgleda kao neki samozadovoljni maestro visoke internacionalne klase. Jedan dobitnik Zlatne medalje na Međunarodnom takmičenju pijanista Čajkovski u Moskvi 1986. godine, kao i Ordena Britanske imperije za svoj doprinos muzici 2002, bez sumnje bi mogao da se ponaša barem malčice razmetljivije, da ne kažemo i arogantno. Ne i Beri Daglas. Pun dirljive strepnje pred auditorijumom, ovaj pijanista dokazuje vam stalno iznova da mu je – stalo. Do publike, njenog mišljenja, kao i utiska koji bi svaki od izabranih autora mogao poneti o njemu. Šubert, Čajkovski, Betoven ... previše su veliki i moćni, da bi se sa njihovim delima trebalo poigravati. Ovaj pijanista to sasvim sigurno dobro zna i želi da prinese svoju žrtvu na ovaj uzvišeni oltar. Njegov obol je on sam – čovek od krvi i mesa, ali željan da se hrabro uhvati u koštac sa poverenim zadatkom, kao pravi junak iz bajke.

Beri Daglas započinje svoj nastup Šubertovim Empromptijem D. 899 op. 90 br. 1, i momentalno mu usađuje keltski plamen u srž. Suzdržanost samog uvoda iz tih razloga ovde treperi kao turobna himna iz hiljadu srdaca, poput skrhanih vlati trave što svejedno upiru pogled ka suncu. Daglasov, naoko jednostavan dodir klavijature, budi vizije svakim treptajem. Nema matematičke odsečnosti u ovom tumačenju, premda je ono ritmički i te kako na mestu. No, ovaj pijanista u svoj hod po dobro znanoj melodiji unosi pogruženost, elegično posrtanje, istovremeno zračeći iskrenom verom u dobrotu proviđenja. Ovaj Emprompti tako postaje svojevrsno krhko tkanje putem kojeg Beri Daglas rečito svedoči o Šubertovoj i svojoj ličnoj ranjivosti.

Ali, naredni Čajkovski – sa Daglasovim izborom probranih komada iz Godišnjih doba – razbuđuje fantaziju, odagnavši bilo kakvu umetničku sumnju od sebe. Meseci se ovde nižu kao blistava zvučna otelotvorenja prolaznosti. Čak i ’rupe’ koje su u tom poretku namerno načinjene (Januar, Februar, Mart, Maj, Jun, Oktobar, Decembar), čine se pre kao Daglasova munjevita kreativna maršruta kroz kalendarsku godinu iz imaginacije Petra Iljiča, nego kao obesni incident. I, zaista, Beri Daglas povezao je svojom perspektivom pronicljivog irskog momka upravo one minijature koje nose veoma specijalnu melanholiju, prozračenu prostodušnom radošću malog čoveka pred prirodom i iskušenjima svakodnevnog života. Daglasov povremeno kapriciozan svirački gest ne remeti ovu muzičku enklavu: odblesci njegovih trenutnih izvođačkih žudnji, čak i sa svojim nesavršenostima, izvlače ove popularne komadiće iz učmalosti propisanih pravila o izvođenju. Beri Daglas, paradoksalno, zaista razume ’ruskost’ Godišnjih doba. Kao bajagi nemaran, on ih baš naprotiv interpretira sa brižnom tronutošću i uzavrelo čulno. Otuda, oni ovde na Kolarcu promiču kao snoviđenje.Konačno, ono što smo čekali sve vreme – Betovenova Sonata br. 23 u ef-molu op. 57, čuvena „Appassionata“, za kraj regularnog dela koncerta. Pa, čistunci će već naći mnogo mana, a mi ćemo reći da Beri Daglas svira ovo delo skroz po Betovenovom ukusu. Jer, ko je taj koji ove večeri nije pomislio kako je ova „Appassionata“ kao skrojena po meri Berija Daglasa? Održavajući delikatnu ravnotežu između svoje muževne pijanističke prirode, što bi se neprestano upuštala u vatreno krštenje u onim brzim, i svoje emotivne strane koja osetljivo tretira detalje u laganom stavu, izdvajajući kao kakav nadahnuti arheolog svojom četkicom njihovu zanosnu belinu ispod naslaga godina i decenija, Daglas hitrinom svetlosti pogađa metu. Njegova leva ruka entitet je za sebe i treperi sa mikrosekundnim nervom, dok kaskade tonova koje se sručuju sa desne ruke, grabe svu vašu pažnju, odjekujući u grudnom košu slušalaca kao kiša klavirskih metaka. Veličanstveni Ludvig Van ščepan je ovde sa uverenjem, voljom, predanošću i tačnim sentimentom. Kao da ga svira Van Morison svojim glasom lično. Znači, neponovljivo.Nikad zato ne propuštajte Berija Daglasa u Beogradu, deco. On će vas svojim darežljivim klavirskim ubeđenjem privući muzici više nego čete uljudnih sviračkih perfekcionista. Jer, ovaj čovek zaista ume da oduševi. I svaka mu čast na tome.Bonus video: Otvaranje 53. Beogradskih muzičkih svečanosti, BEMUS

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=fntbemusds-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2627873"]