0
Na domaće filmove odlazim sa određenom dozom predostrožnosti. Ne nužno da ću gledati loš film, pa ponovo iz sale izaći besan i tužan - sad je više stvar razočarenja i doživljaja ravnodušnosti prema domaćoj kinematografije, što je verovatno gori osećaj.
Piše: Jovan Semi Pjević
Prošla godina me je pozitivno razuverila po tom pitanju, dobili smo neke od sigurno boljih domaćih filmova u poslednjih deset godina („Yugo Florida“, „Vetre, priča sa mnom“, „Kako je ovde tako zeleno?“ i drugi).
Ipak, na putu ka prvom ovogodišnjem domaćem filmu, „Saučesnici“, prikrao mi se isti stari osećaj radoznalosti sa sve glasnijim prizvukom opreza koji mi govori da ne smem da se opustim, da uvek moram da sam u pripravnosti što se tiče domaćeg filma! Priznaću odmah, „Saučesnici“ me nije razočarao kao neki prethodni i drago mi je da iz sale nisam izašao ravnodušan, ali nije film bez svojih problema.
Idiličan život Sofije i Branka se naglo menja nakon saobraćajne nesreće u kojoj su učestvovali. Zahvaljujući Brankovom uticaju u malom gradu, izbegnu posledice, ali Sofija sve teže prihvata tu istinu. Krivica koja ih progoni polako narušava njihov odnos i povlači za sobom niz neočekivanih događaja.
Na osnovu premise, film „Saučesnici“ predstavlja klasičan psihološki triler. Kroz Sofijin lik, publika je suočena sa njenim budućim mužem Brankom, odnosno otelotvorenjem Srbije u kojoj živimo, korumpiranog sistema koji je spreman na sve da sačuva malo moći koje ima. Nakon saobraćajke, Sofija vidi njihov odnos iz druge vizure i tako uviđa kako zapravo ništa nije savršeno. Ona pokušava da se izvuče i nađe novi način da u tom sistemu živi, opire se. „Saučesnici“ je film o savesti i kako se ista manifestuje na različite načine, na heterogene profile ljudi koji čine današnju Srbiju.
Dramaturg Ognjen Obradović je odradio dovoljno dobar posao. Iako nije ništa vanvremenski ili da iskače iz predodređenog kalupa, svakako ne bih preterano zamerao Obradoviću, jer bi svaka moja zamerka bila jednaka cepidlačenju. „Saučesnici“ je po svemu sudeći pravilno odrađen triler. U nekim trenucima čak i previše ne iskače iz normi, ali dobro, možda mu je to i bio cilj: da bude klasičan, predvidiv i očekivan triler.
Scenaristički, film ne izlazi iz žanrovskih okvira očekivanosti. Sve scene koje očekujete da će se desiti – dese se. Sve ide po spisku, što bi se reklo. Ideja se dobro poentira u dosta momenata, od kojih su me neki i prijatno iznenadili. Ipak, scenario katkad funkcioniše po principu: ako se dovoljno dugo ponavlja ista ideja, ona (valjda) postane dublja… Pogodio je sva opšta mesta jednog psihološkog trilera, ali za naše podneblje i uslove: potpuno je solidan žanrovski film, ali ipak je vidno da pripada na televiziji.
Naravno, ovo je još jedan film koji je zapravo iseckana sezona serije. Iako će ta sezona da bude kratka (4 epizode) svakako je serija, a ne film. Svestan sam da se način pravljenja filmova promenio i da autori grabe najbolju priliku da realizuju svoje projekte najbolje moguće. Isto tako znam da je teško stvoriti film i da je pojedinac u poređenju sa kapitalom nebitan i sitan; pa što bi jedan autor i dobio da uradi film/seriju koju želi? Teško je stanje u Srbiji, pogotovo jer se autori teško navikavaju na novi, kapitalistički sistem pravljenja filmova/serija. Pritom, teško je potencijalno se lišiti svoje autentičnosti zarad dobijanja jednog projekta.
Elem, koliko god bilo stanje bilo nepovoljno, nikad mi neće biti okej da se u bioskope plasira iseckana serija. Dakle, publika koja generalno retko ide u bioskop, (cene karata su uglavnom preskupe), treba da izdvoji krvavo zarađen novac i još dragocenije vreme na film koji je zapravo dramaturški i montažno rastavljen i sastavljen nalik na audio-vizuelno Frankenštajnovo čudovište. Pritom, ta „kreatura“ se onda plasira u bioskope, pa tek nakon par meseci dolazi i serija: jer eto, dali ste novac i vreme na najavu za seriju u trajanju od barem 90 minuta, pa izdvojite još vremena na tu istu priču koju ste već videli!
Doduše, priznaću ponovo, „Saučesnici“ nisu toliko loša „kreatura“ koliko sam mislio da će biti. U početku sve teče kako treba, ali što smo bliži kraju i ubitačnoj (efektivnoj) kulminaciji i završetku priče, postaje manje ujednačeno. Dolazi do dramaturških preskakanja, karakterne niti određenih likova (koji će sigurno biti bitniji i razvijeniji u seriji) ostaju presečene i stiče se utisak da se malo pogubilo u spajanju celokupnog narativa. Kraj, koji je očigledno promišljen i poentira valjano stav reditelja i scenariste prema ideji filma, dođe nekako prebrzo i primećuje se da fale narativni delovi koji bi ga dalje opravdali i potcrtali.
Ne bih vam rekao da ne idete u bioskop, ali ako vas zanima ova priča, možda bi bilo dobro da sačekate seriju, jer je sama premisa zanimljiva, a prosto je sigurno bolje sprovedena u delo u vidu serije. Svakako, ovde je reč o filmu „Saučesnici“, ostvarenju plasiranom širom bioskopa, a ne seriji koja će zapljusnuti male ekrane nekada u bliskoj budućnosti.
„Saučesnici“ i na polju režije odgovara jednom televizijskom filmu, odnosno seriji. Reditelj Marko Novaković je dobar televizijski čovek i njegovi prethodni projekti su bili vrlo dobre televizijske stvari: u današnjici se retko sreću klasični TV ljudi, pogotovo što je televizija kao takva ostala u davnoj prošlosti…
Sve u svemu, vidi se da je film „Saučesnici“ režiran kao neki TV film. Izgleda vrlo uglađeno, izglancano, kao neka TV emisija, sa sve očekivanim kadriranjem, pokretima kamera i generalno utiskom. Vidi se da je REŽIRAN. To je daleko od lošeg, ali ceo fazon više prija da se gleda na malim ekranima, a ne na bioskopskom platnu. Da se razumemo, Novaković je odradio dobar posao, sve je po PS-u. U nekim trenucima se režija previše „osećala“; tačno sam znao kada i gde će kamera otići, na koji način će scena biti rezana i kako. I na polju (flmske) režije je projekat uštrojen i očekivan. Ipak, u par navrata se iskočilo iz pomenutih okvira i Novaković je dostavio nekoliko zaista efektivnih scena koje poentiraju ideju i na najbolji način vizuelno opisuju poznatu frazu: „Pokaži, ne govori“ („Show, don’t tell“).
Film „Saučesnici“ ispunjava bogat glumački ansambl: Nevena Nerandžić, Radovan Vujović, Milica Janevski, Zlatan Vidović, Anica Dobra, Danica Ristovski, Stojan Matavulj, Zoran Cvijanović, Anita Ognjanović i drugi. Iskreno, glumci su vrlo retko problem u domaćim ostvarenjima i kada je njihovo izvođenje upitno, uglavnom su za to zaslužni režija i scenario. Pre svega, samo je nekoliko likova dobilo razvoj koji zaslužuje, dok su ostali ostavili svoje karakterne lukove za male ekrane.
Nevena Nerandžić je iznenadila! Nisam je gledao u mnogo projekata, ali je ovde bila sasvim dobar glavni lik. Nerandžić je dobro prenela Sofijin lik, njene emocije. Gledajući film nisam posumnjao u njene postpuke i da je ona stvarno lik uplašene, tragične žene koja ne može da pobegne iz čeljusti sistema koji ju je odavno prigrabio, a da ona nije ni znala. Nisam očekivao mnogo od nje, ali sam dobio sasvim adekvatno izvođenje glavnog ženskog lika u trileru ovakve vrste.
Radovan Vujović je već provereno dobar glumac i uloga Branka se isprva činila kao njegova klasična uloga. Ipak, što je Brankova ćud postajala izraženija, odnosno, što je bilo više situacija kada je morao da ispolji pravog sebe, postajao je sve opasniji, a Vujović sve jeziviji i strašniji. Iako je i pre igrao slične likove, ipak je iznenadio kako je izneo zapravo poremećenog lika. Iako Brankov lik dramaturški ide uz tu klasičnu karatkernu nit sličnih likova sličnih trilera, videti Vujovića u toj ulozi je bilo vrlo zanimljivo! Zanima me da li će publika za male ekrane dobiti još malo njegovog lika.
Što se ostalih glumaca tiče, niko nije dobio dovoljan razvoj da se istakne i ugrabi svojih par minuta „pod reflektorom“. Zlatan Vidović i Milica Janevski su imali donekle razvoj, ali nedovoljno da ostave utisak. Najviše mi je žao što nismo dobili još scena sa Danicom Ristovski i Zoranom Cvijanovićem, koji su među bitnijim likovima za priču. Slično, deo likova koji predvodi Anica Dobra su isto protraćeni i tek površno pređeni za filmsku verziju priče. Najiskrenije se nadam da će dobiti svoj preko potreban razvoj u seriji, jer su niti potencijala za zaista efektivne likove tek vidljive u filmu…
Pohvalio bih lokaciju zbivanja, najzad neki film koji nije smešten u Beogradu! Jesmo prošle godine dobili nekoliko domaćih ostvarenja smeštena u prirodi ili na selu, ali retko kad neki drugi gradovi dobijaju pažnju. Ovaj put je na red došlo Užice. U manjem gradu je zasigurno jeftinije realizovati projekat, ali radi dobro i na dramaturškom nivou: Užice su savršena sredina: dovoljno mala da Branko ima uticaj na sva dešavanja, a dovoljno velika da oda utisak pravog grada, mesta gde Sofija ima prividnu slobodu. Uvek je vredno pohvaliti kada se neki film ili serije izmesti iz glavnog grada, kakav god film bio!
„Saučesnici“ je TV film zalutao na velika platna. Još jedna serija iseckana u film, ali ipak nije toliko loše koliko bi se mislilo. Autorska ekipa je odradila jedan klasičan, prihvatljiv (pogotovo za naše podneblje) triler. Nije nešto što niste videli pre, a videćete sigurno i u budućnosti, ali svakako nije za bacanje. Preporučio bih da sačekate dužu verziju priče, odnosno seriju, jer ovih skraćenih 107 minuta pruža tik dovoljno od narativa da se kako tako zaokruži. Daleko od toga da je loš film, sasvim dobro ide uz normu koju je nastojao da ispuni, ali sam siguran da će serija bolja. Dobro je, barem nisam izašao iz sale besan, a to se sa domaćim ostvarenjima dešava češće nego što bih voleo.
VIDEO: Filmovi Koji Izlaze 2026.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
