0
Ostaje zapamćeno da se Josip Broz Tito nije pojavio nijednom u javnosti te 1972. godine, tokom epidemije variole vere. I nepopularne, čak i kontroverzne odluke, koje su stručnjaci donosili, nisu izazivale sumnju u društvu, kaže za Nova.rs reditelj dokumentarnog filma "Još jedno proleće” Mladen Kovačević.
Nijedna bolest, niti jedan rat ili katastrofa nije bila pogubnija po čovečanstvo od one koja je u 20. veku harala svetom. Samo u 20. veku od variole vere umrlo je 500 miliona ljudi. Iskorenjivanje tog smrtonosnog virusa, zbog kojeg je čitavu deceniju bio ujedinjen ceo svet, i danas je jedno od najvećih dostignuća ove civilizacije.
No, kako je moguće da je ta pošast pogodila baš Jugoslaviju pre ravno pola veka i kako to da je jugoslovenska epidemija velikih boginja 1972. godine, kao poslednja u Evropi, ušla u anale kao jedna od najinspirativnijih priča samo su neka od pitanja koja otvara novi dokumentarni film „Još jedno proleće“ Mladena Kovačevića.
Uzbudljiv, napet, na trenutke i uznemirujući dokumentarac „Još jedno proleće“ svetsku premijeru je imao početkom prošlog meseca na Filmskom festivalu u Karlovim Varima, gde je ispraćen ovacijama, da bi regionalna bila na nedavno završenom 28. Sarajevo film festivalu.
Usred jedne druge pandemije, one koronavirusa nagrađivani reditelj Mladen Kovačević, iza kojeg su ostvarenja „Unplagged“, „Zid smrti i tako to“, „4 godine u 10 minuta“ ili „Srećna Nova, Jivu„, rešio je da se „pozabavi“ jednom drugom epidemijom, onom velikih boginja na našem tlu:
– Jedna stvar je uslovila drugu. S obzirom da su se epidemiološke mere odnosile na zabranu putovanja i karantin počeo sam da razmišljam o filmu koji bi produkcijski bio jednostavniji od onog koji je trebalo da počem da radim ali i tematski relevantan za trenutak u kojem živimo. I vrlo brzo mi je palo na pamet da bi to mogla da bude priča o epidemiji variole vere 1972. godine – priseća se Kovačević.
Kada je krenula pandemija koronavirusa mnogi su se vraćali u tu 1972. i pomno slušali reči doktora Zorana Radovanovića, svedoka užasa koji je zadesio Jugoslaviju pre pet decenija…
– Doktor Zoran Radovanović je bio prisutan u javnosti od prvog trenutka pandemije, i to prvenstveno tako što je kritikovao rad institucija kod nas, zbog čega je bio zabranjen na državnim medijima. Međutim, javnost mu se okretala da čuje istinu. I bilo je izuzetno uzbudljivo čuti ga kako priča o događajima s početka karijere kada su institucije funkcionisale drugačije, kada su ljudi imali poverenja u njih, i odluke donosili stručnjaci, a ne političari. Knjiga Zorana Radovanovića „Variola vera“ je poslužila kao inicijalni izvor informacija za scenario i vrlo prirodno postao je protagonista i narator u filmu. Sedeli smo u studiju sedam dana i razgovarali, a kroz njegova prisećanja na događaje iz 1972. godine gradili smo narativ filma – objašnjava reditelj i scenarista „Još jednog proleća“.
Između te dve pošasti, one variole vere i kovida, nema, kako naglašava Kovačević, direktne analogije. Naprotiv, veoma su različite:
– Variola je najstrašnija bolest koja je zadesila čovečanstvo. Svaki peti pacijent koji je oboleo od variole umro je u 20. veku. Kovid je drugačiji. Vakcina protiv variole bila je u upotrebi više od 100 godina u trenutku kada nas je zadesila epidemija 1972. godine. Ali, najbitnije u priči što ima veze i sa ličnošću Zorana Radovanovića, jeste kako su onda funkcionisale institucije i država, zbog čega bi trebalo da se zapitamo zašto danas nemamo poverenje u te iste institucije.
Govoreći iz svog ugla Kovačević ističe da su pre pet decenija odluke donosili stručnjaci, a laici, bez obzira na kojim funkcijama bili, nisu se mešali:
– Ostaje zapamćeno da se Josip Broz Tito nije pojavio nijednom u javnosti te 1972. godine. I nepopularne, čak i kontroverzne odluke, koje su stručnjaci donosili, nisu izazivale sumnju u društvu, jer su bile za opšte dobro. Odlučeno je tada da se vakcinišu trudnice u područjima gde je bila najveća opasnost od zaražavanja, prvenstveno na Kosovu, iako im se ne daju žive vakcine, međutim naši stručnjaci, uz konsultacije sa Svetskom zdravstvenom organizacijom ukazivali su na to da je veća opasnost od same bolesti nego od vakcine. Slično je bilo i sa novorođenom decom. Tužna statistika svedoči da je 67 odsto novorođene dece, koji nisu vakcinisani, umrlo od variole. Kada pogledate te arhivske snimke, i ljude koji se pojave ispred kamere i mikrofona oni zaista ulivaju poverenje, osobe su od autoriteta.
I dok će možda nekom prizori obolelih od variole u „Još jednom proleću“ na momente biti mučni, Kovačević je, dok je stvarao film, nailazio na neke, daleko više degradirajuće snimke, no nije ih uvrstio u dokumentarac.
– Da li to ima neku edukativnu svrhu? Ne bih rekao, jer smo devedesetih bili preplavljeni najstrašnijim slikama s ratišta, pa nas to baš i nije okrenulo miru. Ovaj film jeste medicinski triler, neki čak kažu i medicinski horor. Posle tog intenzivnog doživljaja koje pruža film s tim eksplicitnim slikama svako razmišlja ili debatuje slično kao što bi debatovao kada nešto doživi u privatnom životu – kaže reditelj, a vraćajući se na trilersku konstrukciju „Još jednog proleća“ objašnjava da se to nametnulo pričom:
– Priča o virusu koji je Ibrahim Hoti iz Đakovice doneo s bazara u Iraku, i koji se neprimećen širio Kosovom mesec dana, pa dve nedelje u Beogradu i zastrašujuća priroda te bolesti – sama po sebi nameće i trilerovsku strukturu i ton. I prvi deo filma podseća na ono što danas zovemo policijski procedural – protagonisti su u to vreme morali da rekonstruišu šta se zaista dogodilo i odakle ta variola u zemlji a kada se svi uključuju u borbu sa epidemijom onda se sve pretvara u akcioni triler – pojašnjava reditelj.
Film „Još jedno proleće“, posle Karlovih Vari i Sarajeva, očekuje dalji festivalski život, ali Kovačević priznaje da danas baš i nema publike za nekomercijalna, umetnička ostvarenja:
– Već dugo umetnost generalno nije bitna, a samim tim ni umetnički film. Nekada, sedamdesetih ili osamdesetih neko bi bar prepoznao imena velikih, značajnijih autora, a danas prosečnom čoveku, čak i intelektualcu imena najznačajnijih filmskih autora ne znače ništa, jer im ti filmovi nisu dostupni. Festivali su, nažalost, jedini vid distribucije umetničkog filma, bar u našem regionu. Da ovaj razgovor vodimo u Francuskoj, bio bio potpuno drugačiji, jer u Parizu ima 300 bioskopa. Veće su šanse da ovakav film vidite u Francuskoj ili Švajcarskoj nego u Srbiji. Ovde se sve svede na nekoliko projekcija, i eventualno film „završi“ na nekoj od televizija – konstatuje na kraju Mladen Kovačević otkrivajući da privodi kraju ostvarenje „Počeci: Mogućnost raja“, a priprema i igrani film.
Bonus video: Sve zvezde Sarajevo film festivala
