Da je neko kod nas objavio knjigu Luiz Glik pre nego što je dobila Nobelovu nagradu, verovatno bi je čuvao u magacinu. A sad će se svi razleteti da je objave i onda će svi biti retroaktivno srećni, kaže pesnik i prevodilac Vladimir Kopicl, ocenjujući i da smo "izgubili naviku da pratimo šta se objavljuje u svetu". U tome što kaže krije se i odgovor na pitanje kako to da su domaći izdavači propustili da objave neku od knjiga autorke, iako ona važi za jednu od najznačajnijih pesnikinja u Americi, a njene prve pesme prevedene su na naš jezik još pre četiri decenije.
Pojedini domaći izdavači, uz molbu da im ne pominjemo ime, iskreno kažu da su za ime Luiz Glik čuli tek kada je juče saopštena odluka Švedske kraljevske akademije da je ona dobitnica Nobela za 2020. Sa druge strane, naši sagovornici bolje upućeni u njen rad podsećaju da su pojedine njene pesme objavljene u periodici, ali ocenjuju i da je to što nijedna od brojnih zbirki dobitnice Pulicerove nagrade 1993. godine (za knjigu „Divlji iris“), a sada i nobelovke, nije objavljena kod nas žalostan odraz nedovoljnog i nesistematičnog praćenja savremene strane književnosti, promene paradigme u izboru knjiga i, još više, uverenja izdavača da je objavljivanje poezije u Srbiji neisplativo, pa je ono svedeno na entuzijazam. I zavisnost od grantova.
Prvih nekoliko pesama Luiz Glik kod nas je objavljeno još 1983. godine u knjizi „Trip – vodič kroz savremenu američku poeziju“ (Narodna knjiga), u izboru i sa prepevima Vladimira Kopicla i Vladislava Bajca.
– Tada kada smo objavili tu knjigu, Luiz Glik bila je relativno nepoznata i u Americi. Objavila je do tada dve ili tri knjige. Slično je bilo i sa još nekim pesnicima zastupljenim u toj knjizi. Pa ipak je „Trip“ postao kultna knjiga, neka vrsta liberalne čitanke, pregleda, zato smo je i nazvali vodičem. Ta knjiga govorila je o tadašnjem stanju poezije u Americi, o izuzetno bogatoj sceni. Počinjala je sa Ferlingetijem, bio je tu i Čarls Simić, intelektualistički nastrojeni pesnici, cela lepeza pesničkih glasova u Americi. Knjiga sa tom i takvom poezijom, moglo bi se slobodno reći, dovela je i do prelomnog trenutka u srpskoj poeziji tog vremena. Osim toga, američka poezija, tako sirova i drugačija, izazvala je i promene u evropskoj poeziji. A eto, jedna od pesnikinja iz „Tripa“ dobila je sada i Nobelovu nagradu – kaže Bajac.
Na pitanje kako to da poezija Luiz Glik nije objavljena u zasebnoj knjizi ni nakon što je ona nagrađena Pulicerom, Bajac odgovara retoričkim kontrapitanjem: „A znate li koliko još sjajnih pesnika iz ovog pregleda nije objavljeno kod nas?“. U toj rečenici oseća se i žaljenje zbog toga.
Njegova „Geopoetika“ do sada je objavljivala nobelovce pre nego što su nagrađeni najznačajnijim priznanjem za literaturu. Prvu knjigu Orhana Pamuka objavili su četiri godine ranije, a prvo izdanje „Hronika“ Boba Dilana na srpskom celih 11 godina pre nego što je postao nobelovac. U njihovom katalogu su i favoriti za Nobela poput Harukija Murakamija ili Dona Delila… Ali ta kuća mahom je usmerena na prozu, kaže Bajac, pa nisu razmišljali o objavljivanju poezije Luiz Glik.
– Pretpostavljam da će neko sada objaviti njene zbirke. Mi nećemo ulaziti u tu trku, neka tržište uradi svoje. Pesme Luiz Glik zaslužuju da budu objavljene. Njene su pesme, pomalo mračne, odlične. Ona je u poeziju ušla iz te svoje bolesti, znate već, ali je uspela da pronađe osoben glas – dodaje Bajac, koji je i preveo njene pesme iz „Tripa“ na srpski.
Pesnik i prevodilac Vladimir Kopicl vidi više razloga za to što knjiga američke pesnikinje do sada nije bilo na našem jeziku.
– Kod nas dosta ljudi čita i piše poeziju, ali malo ljudi prati i ima pravi uvid u to šta se objavljuje u svetu. Izgubili smo tu naviku. U „Tripu“ sam prevodio još neke pesnikinje, Lindu Greg, na primer, koja je danas na portalima među 10 ili 15 najčitanijih pesnikinja. Ima mnogo odličnih pesnika, ali nemoguće je sve to pratiti, surfovati po ceo dan. Niko nema apsolutno dobar pregled šta se danas u poeziji događa. Pojavljuju se i novi autori, koji sa sa knjigom-dve postaju zvezde, a tu su i stari autori. U toj šumi kvaliteta teško je i odabrati – ukazuje Kopicl.
Drugi razlog Kopicl vidi u izdavačkoj praksi i odnosu države prema pisanju i prevođenju.
– Naši izdavači nemaju volju da objavljuju poeziju jer navodno nije komercijalna. Kod pesnika poput Luiz Glik i prava koštaju, a nema više dragocenih državnih izdavača spremnih da ulaze u rizike i u tome uživaju, a privatni izdavači gledaju sve to kroz prihode. Država ima interesa da ulaže u pisce i prevodioce, ali to ne čini. To je možda i presudno. Da je neko objavio knjigu Luiz Glik pre nego što je dobila Nobelovu nagradu, verovatno bi je čuvao u magacinu. A sad će se svi razleteti da je objave i onda će svi biti retroaktivno srećni – dodaje Kopicl.
Iskusni prevodilac dodaje i da ima pesnika koje je teško prevoditi i objašnjava da je stil Luiz Glik, iako naoko deluje jednostavno, zapravo znatno složeniji za prevođenje.
– Jeste njena poezija „prozirna“, bavi se ličnim iskustvom, ali ima dosta jezičkih finesa o kojima treba voditi računa, posebno kada su to one opširnije, (para)mitske pesme, sa gomilom referenci, pa je teško naći i dobru meru. To je ipak zahtevna poezija. Prevođenje nekog izbora iz njene poezije oduzimalo bi mnogo vremena i retko ko bi se upuštao u to ako već nema izdavača koji će to objaviti – kaže Kopicl.
Kulturni centar Novog Sada jedna je od retkih kuća kod nas koja objavljuje i (stranu) poeziju. Prošle godine objavili su, na primer, izabrane pesme američke pesnikinje En Sekston. Pesnik i prevodilac Alen Bešić, urednik u KCNS, kaže da se ne radi samo o Luiz Glik, nego da je mnogo „rupa“ u prevodnoj književnosti kod nas.
– Pesme Luiz Glik pojavljivala se u periodici kod nas, ja sam je čitao na engleskom i razmišljao sam o tome da je prevedem, ali je kod nas toliko „rupa“ u prevodnoj književnosti da ne možete ni da stignete sve da prevedete. Pesme En Sekston objavili smo prošle godine, a ona je bila kultna figura još sedamdesetih godina. Dogodine ćemo raditi Eda Krilija i „Paterson“ Vilijama Karlosa Vilijamsa, u naredne dve planiramo i knjigu poezije Ejdrijen Rič… – priča Bešić.
On ukazuje i na to da je malo izdavača koji se kod nas posvećeno bave poezijom.
– Kod nas u poslednjih šest, sedam godina imate praktično dve kuće koje prate prevashodno poeziju, nas i Biblioteku „Stefan Prvovenčani“ iz Kraljeva, a ima ogromnih „rupa“ još od osamdesetih godina, od vremena Nolita i drugih velikih državnih kuća koje su objavljivale integralno knjige poezije. Sa njihovim gašenjem, od 2000. naovamo promenila se izdavačka paradigma. Poezija nije isplativa, osim ako ne dobijete za nju neki grant. A američka kultura je velika i Amerikanci nemaju potrebu da grantovima finansiraju prevođenje svojih pesnika. Sa druge strane, imate gomilu pesnika koji nisu objavljeni, nekih možda i boljih od Luiz Glik. Prevodio sam, recimo, pesme V. S. Mervina, koji bi, da je poživeo, možda pre dobio Nobela nego ona, ali sam teško našao izdavača. Objavio ih je „Tink tank“ u Leskovcu, a pre toga su se prethodno kod nas pojavile još osamdesetih godina u periodici. Neke od pesama Luiz Glik objavila je sredinom devedesetih „Pro femina“, prevoditeljka me je juče zvala da predloži da objavimo celu knjigu sledeće godine, ali ne znam ko će uzeti prava na to. A i sumnjam i da će se prodavati – navodi Bešić.
Pesnikinju i urednicu Anu Mariju Grbić uopšte ne čudi što knjige poezije Luiz Glik do sada nisu objavljivane u Srbiji.
– Strani pesnici retko se prevode kod nas i slabije se objavljuju, ne samo strani, nego i domaći. Na našem tržištu se svi izdavači žale da se poezija ne prodaje dobro, pa im je lakše da ulažu u autore koji već imaju svoju publiku. Izdavači u Srbiji, što se poezije tiče, usmereni su samo na jednu zemlju, na Poljsku. Strani pesnici kod nas se prevode zahvajujući književnim projektima i fondovima. To da li će neki pesnik ili pesnikinja kod nas biti prevedeni ne menja se time koliko je neko poznat i popularan u svojoj zemlji. Prevodilački grantovi usmereni su na zanemarene žanrove, među kojima je i poezija, tako da se tu situacija donekle poboljšava. Uopšte me ne čudi to što od Luiz Glik nije prevedeno ništa, niti će me čuditi to što će sada kod nas odjednom da budu objavljene sve njene knjige. Ali, koliko god ona bila nobelovka, mislim da njene knjige neće biti prodavane onoliko koliko knjige nekog poznatog domaćeg pisca. Poeziju čita publika koja ima tu naviku, a teško da će oni koji čitaju druge žanrove sad odjednom početi da čitaju i poeziju – kaže Ana Marija Grbić.
Pesnik i osnivač „PPM Enklava“ Zvonko Karanović podseća da je nekoliko pesama Luiz Glik objavljeno u časopisu „Tisa“ u Bečeju, a ocenjuje da je to što se dogodilo da američka pesnikinja dobije Nobela, a da nema njene knjige na našem jeziku pokazatelj „sveopšteg upropašćavanja“ i činjenice da je poezija gurnuta na marginu praktično još od početka devedesetih godina.
– Pre toga smo imali velike državne izdavačke kuće, imale su lektore, plaćale su dobre prevodioce, štampale su knjige poput, recimo, izabranih pesama Vilijama Karlosa Vilijamsa i slične knjige, sa vrhunskim pogovorima i odlično opremljene… Sa dolaskom devedesetih i raspadom zemlje, poezija se našla na margini. Danas se ne obraća pažnja ni na domaće pesnike, a kamoli na strane. Imamo dobrih prevoda sa italijanskog i nešto malo se trudi Bešić. Što se prevedene poezije tiče, stanje je alarmantno. Kod nas se to radi kako ko stigne, nema nikakve sistematičnosti. U svetu se i u ovom trenutku piše toliko dobre poezije. Mi nemamo ni antologije, a kamoli pojedinačne knjige – revoltirano zaključuje Karanović.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare