0
Veliki američki pesnik srpskog porekla Čarls (rođeno Dušan) Simić odabrao je da ovo bude prvi intervju u kojem će pisano odgovarati na maternjem jeziku. "Da vidim da li još mogu da govorim i pišem na srpskom", kaže kada smo mu ponudili da razgovaramo na engleskom kojim isključivo piše.
Čarls Simić jedan je od najvećih živih pesnika na svetu. Prve pesme objavio je u svojoj 22. godini, ali je po povratku iz vojske, gde je proveo dve godine, spalio svoje rane radove i usledila je prva zbirka „Šta kaže trava“ (1966), a potom i više od 50 knjiga poezije i proze. Kritika ga je od samih početaka dočekala sa pohvalama, a potom je nagrađen i brojnim priznanjima, među kojima su i Pulicerova nagrada za pesme u prozi „Svet se ne završava“ (1990), Nagrada Volas Stivens, „grant za genije“ Mekarturovog društva…
Prošao je kroz različite faze, a njegov jedinstveni stil izmiče svakom pokušaju kritičara da ga smeste „u fioke“. On sam, govoreći o pisanju, duhovito kaže da „reči vode ljubav kao muve na letnjoj žegi, a pesnik je puki smeteni posmatrač“.
Objavio je i desetak knjiga prevoda poezije sa prostora bivše Jugoslavije (od Pope, Lalića i Miljkovića, preko Simovića i Šalamuna do Aleksandra Ristovića i Radmile Lazić) i dobitnik je Nagrade PEN-a za prevod (1980).
Emigrirao je s porodicom iz Jugoslavije u Sjedinjene Američke Države pre skoro 70 godina. U Americi, kao i u zemlji u kojoj je rođen, uživa status književne zvezde.
Dopisujemo se u danima pre i posle njegovog 82. rođendana. Zatičemo ga kod kuće, gde se pridržava mera borbe protiv pandemije i piše.
Kako vam izgleda vaša okolina sada, Nju Hempšir, pod pandemijom? Menja li se nešto na širem planu, u Americi?
– Divno. Proleće je ovde stiglo, sve cveta, ptice pevaju, nigde nikog nema jer svi ljudi i njihova deca sede kod kuće, osim kada treba da prošetaju svoje džukce koji su sada svi dobro raspoloženi jer im se tako nešto obično ne dešava kad im gazde i gazdarice odu na posao. Na širem planu, gradovi su pusti jer je sve zatvoreno i narod ide napolje samo da kupi hranu ili kad ih, sačuvaj bože, voze u bolnicu. Jedan moj prijatelj u Njujorku živi na 34. spratu jednog oblakodera i pošto se plaši infekcije ne uzima lift, nego ide peške gore i dole.
Nedavno ste rekli da je planeta odlučila da nam očita lekciju. Kakva je ta lekcija i da li ćemo iz nje nešto naučiti?
– Mi smo uobražene i glupe budale koje uništavaju ovu planetu u svemiru gde živimo, pa se zato Majka Priroda rešila da nas kazni i malo proredi.
Pre par godina prihvaćena je reč „postistina“. Smatrate li da ona objašnjava vreme u kom živimo? Koliko su „postistine“ kojima smo zasuti opasne?
– Nažalost, da. U ovoj zemlji danas, kao i u komunizmu, i u Hitlerovoj Nemačkoj, veliki broj ljudi zanosi se lažima. Novine „Vašington post” do sada su dokumentovale više od 16.000 laži koje je Tramp izrekao od kada je postao naš predsednik. Na primer, sinoć nam je kazao, kreten, da su vakcine i testovi nepotrebni jer će virus sam od sebe uskoro da nestane.
Predsednika Trampa ste još na početku njegovog mandata uporedili sa Kraljem Ibijem. Jesu li se vaša predviđanja ostvarila ili su premašila vaše slutnje, pa biste ga ipak uporedili sa nekim od Šekspirovih likova?
– On je ispao još gori, ako je to moguće. Tramp je jedna neobrazovana budala koja zamišlja da je genije, pa se hvali da on više zna nego svi lekari i naučnici na svetu. U međuvremenu, on je digao ruke od ove pandemije i napora mnogih Amerikanaca da se broj umrlih smanji i izjavio da on lično nikakvu odgovornost ne oseća za ovo što nam se desilo.
Imate, kažete, utisak da bi mnogi ljudi u Americi, i sa desnice i sa levice, radije prihvatili da imaju manje demokratije, tolerancije i slobode govora, a više autoritarne vlasti. Nije li to tendencija svuda u svetu? Šta je dovelo do toga?
– E, na tako nešto nije lako odgovoriti. Danas, na primer, u Americi demokratska država koju su naši osnivači zamislili pre dva veka prestala je da postoji. Pohlepa za parama i korupcija u politici pretvorili su nas u tipičnu oligarhiju koja pljuje na demokratiju i slobodu koju smo donedavno imali.
Ocenili ste da se zapažanja o politici u Srbiji mogu primeniti i u SAD-u jer su „lažovi i lupeži, uprkos lokalnim razlikama, svuda isti“. Pratite li dešavanja u Evropi, na Balkanu i Srbiji i kako sve to izgleda iz vaše perspektive?
– Ne pratim kao što sam nekad pratio. Za to treba mnogo vremena i nerava, a ja ih više nemam. Odrastao sam, kao mnogi drugi, u godinama kad se stalno govorilo u kući o politici i našim tragedijama. Kad smo došli u Ameriku, sreli smo emigrante iz celog sveta od kojih smo čuli iste priče. Svaki put kad bi se neki rat završio pomislio sam da će se ljudi na kraju opametiti, ali od toga, kao što znate, ništa nikad nije bilo.
Oštro ste istupali protiv nacionalizama 1990-ih godina na prostoru bivše Jugoslavije. I sada se povremeno ovde čuje zveckanje oružjem. Kao da ljudi na području Balkana nisu izvukli pouku iz ratova, a pametne reči u lošim vremenima nisu dovoljne?
– Svuda je to tako. Narodi po svetu ne uče iz svoje istorije. U ovoj zemlji gde živim malo ljudi hoće da se podsete na zločine i nepravde u našoj prošlosti koji, nažalost, traju do danas. Neki su čak otvoreno nostalgični za vremenima kada se, kobajagi, znalo ko su više, a ko su niže rase, i kad se išlo na linčovanje sa celom familijom.
U jednom eseju kažete da pesme pišete patrljkom olovke na parčićima papira, na poleđini letaka, kovertima računa… Ali šah igrate na računaru. Mislite li da dobra pesma (ne) može da bude napisana na računaru?
– Pojma nemam jer nikad nisam ni pokušao. Na kompjuteru pišem samo prozu, a poeziju u krevetu sa olovkom, tako da mogu malo da dremnem kad mi dosadi.
Kada za vas kažu da ste jedan od najvećih živih pesnika, kako reagujete na to?
– Ne reagujem. Znao sam mnoge, stvarno velike i slavne pesnike u svom životu koji su danas potpuno zaboravljeni.
Pratite li savremenu poeziju i koga biste nam preporučili?
– Naravno, nastavljam da pratim poeziju u celom svetu i u Americi gde stvarno ima monogo dobrih pesnika.
U govoru na Struškim večerima poezije 2017. rekli ste da ste, kao mladić, „bili rešeni da jednog dana napišete nešto što ćete s ponosom moći da pokažete prijatelju i potpunom neznancu“. Kada pogledate vaše knjige unazad, gde vidite to „nešto“?
– Ne mogu da vam kažem jer ja retko čitam svoje stare pesme, kad ima toliko pisaca i pesnika u svetu koje bih radije čitao nego sebe.
Kada pričate i pišete o svojoj mladosti, o svom kraju u Beogradu, uprkos svim teškoćama, izbija i toplina. Mislite li često na to vreme?
– Ponekad. Kao star čovek imam mnogo uspomena u svojoj glavi jer sam dosta putovao po Amerci i po Evropi, pa mi je glava puna.
Čini se da vam je „veliki svet“ dolazio i najavljivao se preko filmova. Da li je ispalo onako kako ste se kao mladić nadali?
– Film je bio važan za moju generaciju. Kad god sam imao para kao dete, bežao sam iz škole i išao u bioskop dok me na kraju nisu izbacili iz škole. Ne sećam se da sam se nečemu nadao. Kao svi koji smo preživeli strahote Drugog svetskog rata, i moji roditelji i ja bili smo crni pesimisti.
Na kom jeziku sanjate?
– Na engleskom jeziku kojim govorim već 66 godina. Ne znam kada sam prestao da sanjam na srpskom, valjda kad sam služio američku vojsku kao vojni policajac.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare