Podeli:
Foto: REUTERS/Clay Mclachlan/Guliver

"Nisu to memoari, to sam imaginarni ja. To je eksperimentalni roman, da tako kažemo”, pokušao je Lorens Ferlingeti da opiše svoju knjigu “Mali dečak”, objavljenu za njegov 100. rođendan.

Zvuči možda čudno kada se čuje da je Lorens Ferlingeti, pesnik sa više od 40 zvanično zavedenih naslova u bibliografiji, autor jedne od najprodavanijih zbirki pesama svih vremena, slavni izdavač i vlasnik jedne od najčuvenijih knjižara na svetu, “Siti lajts” u San Francisku, teško našao izdavača za svoju najnoviju knjigu. A upravo se to dogodilo sa njegovim “Malim dečakom”.

Već to kako je knjiga objavljena priča je za sebe. Ferlingeti je u svojoj 97. godini pozvao samo dve godine mlađeg literarnog agenta Sterlinga Lorda i rekao mu da je završio novu knjigu. Lord je pročitao rukopis i, ponesen onim što je video, počeo je da nosi izvode iz nje od izdavača do izdavača objašnjavajući da u rukama ima “nešto sasvim neobično”. Izdavači su bili skeptični.

To što je Ferlingeti ušao u istoriju kao pesnik čija je zbirka “Koni Ajlend uma” (1958) prodata u više od milion primeraka, pre toga kao izdavač prevratničke poeme Alana Ginzberga “Urlik” (1956), takođe prodate u milion primeraka, i što je pre svega toga Džeku Keruaku, autoru romana “Na putu” rekao da se okane stihova i baci se na prozu, novomilenijumske izdavače izgleda da nije impresioniralo. “Mali dečak” objavljen je tek tri godine kasnije, u vreme kada je ceo San Francisko obeležavao 24. mart, “Dan Lorensa Ferlingetija”, pesnikov stoti rođendan.

“Mali dečak” objavljen je za pesnikov 100. rođendan Foto: Bruno Marzi / MEGA / The Mega Agency / Profimedia, Promo

Razloga za skepsu, na prvi pogled, kod izdavača naviklih na uhodane žanrove i puteve, sa jednom rukom na rukopisu, a drugom na kalkulatoru, možda je i moglo da bude. Jer, kako objaviti knjigu kojoj ni sam autor, inače doktor književnosti sa Sorbone, ne može da odredi vrstu i žanr? Ona je u isto vreme delom autobiografija, delom poema u prozi, prepuna je teorijskih i filozofskih pasaža, provlače se kroz nju i poneki pamflet, i meditacije, i šta sve još ne, a pisana je tako da se reči nižu desetinama stranica bez tačke i zareza. I još se zove “Mali dečak”.

“Mali dečak bio je prilično izgubljen. Nije imao predstavu ni ko je bio niti odakle je došao”. Tako počinje. I prvih petnaestak stranica još i liče na klasične memoare. U knjizi se prepoznaju činjenice iz Ferlingetijeve biografije: malo nakon što je rođen u Njujorku, majka ga je dala tetki i odveden je u Francusku, gde su ga odgajali ona i njen muž. Posle nekog vremena vraća se u Njujork, gde ga ubrzo “čovek iz Odseka za zdravstvo” oduzima i smešta u sirotište. U nekom trenutku, odatle ga uzima imućni stariji bračni par, ali se tu ne završava njegov “beskrajni niz zabuna transplantacija transformacija…”

Mali dečak potom postaje Odrasli dečak, “pronalazi svoj glas” i kreće “gomila reči”. (Na engleskom je to “word-hoard”. Biće zanimljivo videti kako se sa svim tim silnim igrama reči izborio Vladimir Kopicl, prevodeći “Malog dečaka” na naš jezik. Knjiga bi, kako saznajemo, trebalo da se pojavi u izdanju “Geopoetike” uskoro, čim prorade štamparije trenutno zakočene zbog vanrednog stanja.)

Ta “gomila reči”, primećuje kritičar “Los Anđeles tajmsa”, na sledećih nešto više od 150 strana nije baš ni roman ni memoarska proza. To je, navodi on, “u isto vreme i roman, i pesma, monolog, psalm, bujica reči, naučna rasprava, politički pamflet, zavet i testament, mahom tok svesti bez tačke i zareza, povik u čeljust zaborava, završni kamen-međaš u dugom i ispisanom književnom životu”.

Sama Ferlingetijeva biografija, čini se, ako bi se stavila među korice jedne knjige, osim što bi bila uzbudljiva, ostala bi i štura. Oca, imigranta iz Italije, nikada nije upoznao. Majka ga je dala na usvajanje i rane godine odvijale su mu se slično opisanom u “Malom dečaku”.

Po završetku srednje škole pisao je za novine o sportu, a pred Drugi svetski rat objavio je i prve priče. Kao marinac se iskrcao u Normandiji, preživeo Dan D, vratio se u SAD, magistrirao englesku književnost na Kolumbiji, a onda se uputio u Pariz, na Sorbonu. Na brodu ka Francuskoj upoznao je buduću suprugu, inače unuku južnjačkog generala Edmunda Kirbi-Smita. U Parizu je tih godina oduševljen filozofijom egzistencijalista i to ga, čini se, drži i danas (u “Malom dečaku”, uz Flobera i Stendala, recimo, referira i na Sartra i Beketa).

Po povratku u Ameriku, u San Francisku 1953. otvara knjižaru “Siti lajts” (City Lights – svetla grada). Knjižara je ubrzo postala stecište bitnika, svraćali su različiti dokoličari, džezeri, rokeri, bila je otvorena za svakoga, radila je od jutra do ponoći i skoro svakodnevno su održavane književne večeri. Teško da postoji ijedan bit pesnik čije je ime u antologijama a da tamo nije čitao bar jednom. Alen Ginzberg i Džek Keruak bili su redovni posetioci. Sa Ginzbergom je tu dolazio i Bob Dilan.

Ferlingeti u svojoj čuvenoj knjižari “Siti lajts” Foto: Marion Kalter / AKG / Profimedia

Iako Ferlingetija svrstavaju među bitnike, uz Keruaka, Ginzberga i Vilijama Barouza, on sam, kao što je to radio i Keruak, odbija tu odrednicu.
“Ne zovite me bitnikom. Nikada nisam bio bit pesnik”, rekao je u dokumentarnom filmu “Ferlingeti: Ponovno rođenje čuda” (2013). Sa bitnicima je, kaže, samo bio prijatelj.

A Ferlingeti je, ponovimo i ovde, dospeo iza rešetaka kao izdavač Ginzbergovog “Urlika”. Izdavač i pesnik našli su se pred sudom zbog opscenosti, ali su posle podužeg procesa oslobođeni, po Prvom amadmanu američkog Ustava. Posle tog procesa, “Siti lajts” postao je poznat, slobodno se može reći, širom sveta. Knjižara radi i danas, ali je Ferlingeti prepustio posao mlađima, samo je “stalno duhom tu” i svraća povremeno.

Novinari časopisa “SF gejt”, koji su ga posetili malo pre 100. rođendana, pisali su da već slabije čuje i vidi, a da čita pomoću elektronske lupe. Do pre desetak godina, rekao im je, plivao je redovno 30 krugova na bazenu. Sad vežba na sobnom trenažeru.

Napisao je desetine zbirki poezije. “Lorens te nasmeje, pa te gađa istinom”, rekao je za njegove pesme reditelj Frensis Ford Kopola, a pesnik se saglasio sa tim: “Izgleda da imam mnogo takvih pesama”. Ključne reči za njegove pesme su, pored humora, i eksperiment, slobodni stih, neusiljena erudicija, slikovitost. Bavi se i slikarstvom. Česti su mu i angažovani stihovi.

Njegova najpoznatija zbirka “Koni Ajlend uma” izašla je u vreme Ajzenhauerove ere i sadrži i politički angažovane stihove. Uoči svog stotog rođendana objavio je i pesmu “Trampov trojanski konj”. Za Trampa misli da uništava demokratiju. U njegovoj 100. godini objavljene su i “Ferlingetijeve najbolje pesme”, za istog izdavača (New Directions) kod kojeg je objavio i “Koni Ajlend uma”.

Pored poezije, objavio je i više romana (kod nas je preveden “Ljubav u danima besa”, Prometej, 1993). Za “Malog dečaka” kritičari kažu da može da bude pratilac njegovom prvom romanu “Her” (1960). I nijednoj drugoj.

Literarni agent je, nakon što je šest izdavača definitivno odbilo da objavi Ferlingetijev poslednji roman, otišao kod sedmog. On ga je odmah prihvatio.

– Tako nešto nikada nisam čitao pre toga, zaista izmiče klasifikacijama. O njemu mislim kao o završnoj reči: evo, ovo sam ja, ovo sam iskusio i doživeo, ovako sve to meni izgleda. Ne samo da je autoritet zbog toga što ima 99 godina, nego zato što je u tih 99 godina nabijen život – rekao je Džerald Hauard iz izdavačke kuće “Dabldej” za “Njujork tajms” kada je knjiga objavljena.

Komentari

Vaš komentar